понедељак, 19. децембар 2016.

Минут ћутања би трајао две године и 136 дана!

Песма „Креће се лађа француска“ једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.

Ова „тугованка“ настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму „Изгнаници“. Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, „Креће се се лађа француска“.

Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог „црног континента“. Још после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, „македонском фронту“ или „јужном (европском) фронту“. У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот…

Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч „сумарен“) нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио „Изгнанике“. Песма је први пут објављена у збирци „Мач и лира“, 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:

Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)

Креће се лађа француска

са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,

помислим: Боже, нисам сам,

и моја браћа путују

да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,

наиће швапски сумарен.

Сви моле светог Николу,

његову силу на мору.

Стара, оригинална верзија, налази се сада пред вама, а у издању збирке „Мач и лира“ из 1930, наглашено је да се ова „данас свима позната песма пева са измењеним текстом“. Овако је изгледа оригинал, уз појашњење да је „маћијо“ = „маћехо“, „војно“ = „војник“:

Изгнаници

Сиње је мора широко,

Широко, хладно, дубоко.

Креће се лађа француска

Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,

У земљу даљну Африку;

Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;

Туђино мајко – маћијо,

Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,

Сви моле Светог Николу,

Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,

Много је Срба пропало

У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?

Богу се увек молио;

Седам се лета борио;

У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,

Море је сито – мирује;

Јединца твога – милује!

Огромне жртве: Минут ћутања би трајао две године и 136 дана!

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916.18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.

Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

уторак, 06. децембар 2016.

Потпоручник Лео

Сећање на једног дивног човека, часног официра и хероја одбране Кошаре, Предрага Леовца, који је смртно рањен бранећи границу од шиптарских терориста.

Текст је посвећен њему и објављен у Зову карауле, а слика је из породичног албума породице Леовац.

* * *

Нападом са леве стране од карауле „Морине“ према врху Маја Глава са циљем потискивања терориста према караули „Кошаре“ командовао је потпоручник Предраг Леовац. Добри момак из Пљеваља, на функцији командира вода 53. граничног батаљона, био је омиљен међу војском којом је командовао и они су га следили и безусловно слушали и поштовали. Ценили су га јер се и након тешког рањавања вратио међу своје војнике на граници са Албанијом, иако то није морао.

С обзиром на то да није добро познавао терен, као испомоћ му је додељен командир карауле „Морина“ Анђелковић, који га је током усиљеног марша према Маја Глави упитао:
– Шта ви мислите, господине потпоручниче, о свему овоме?
– Немој ми персирати, командире, нема потребе за формалностима у овој ситуацији. А, шта мислим? Не знам. Трудим се да не мислим ништа. Имамо задатак и на нама је да га извршимо.
– Знам ја то, него, питам се, ево, нападају ваш рејон већ три дана и ништа. Узели су два брда и то је то. Ни макац даље. Не схватам…
– Када би они, мој Анђелковићу, знали да цео овај простор брани тек стотинак људи, и то добрим делом младе војске, прегазили би нас. Сигуран сам да Шиптари немају појма ни ко брани овај терен, ни колико нас је ту јер, кажем ти, да знају, не бисмо их у трку зауставили све до Ђаковице.

* * *

Тридесет и шест војника, раширених у линији, кренуло је у чишћење терена према Маја Глави са намером да овај врх врати под своју контролу, у нади да ће им у исто време стићи обећана и очекивана помоћ са друге стране, из правца Шкозе.
– Ово неће бити добро – више је себи у браду, него обраћајући се другима, рекао Леовац.
– Молим? – пришао му је Анђелковић.
– Гледам ово брдо. Шума, па чистина, и онда онај камењар тамо. Широко је, а са једне стране стрма увала док је са друге близу граница. Ако су се ту укопали, тешко ћемо проћи.
И пре него што је добио одговор запуцало се негде изнад њих.
– ЛЕЗИ! – издао је наређење Леовац те са осмехом погледао у свог пратиоца: – Па не морам ја баш увек да будем у праву!

Цео кишни дан протекао је у одмеравању снага. Пар корака напред, пуцање, па исто толико назад. Војници су били уморни и морал је полако почео да пада јер ништа од онога што су радили није давало резултата. Леовац је морао брзо да одлучи шта чинити и донео је решење које је сматрао најбољим. Одлучио је да остане са већином људи на терену док је остале послао у базу по муницију и храну.
Предвођени својим потпоручником граничари су тог дана без вечере полегали на мокру земљу, пуштајући да их киша, која је немилосрдно падала, умири и успава. На све се жив човек навикне. На рафале, опасност, смрт, а да неће на кишу и хладноћу.

Следећег јутра стигла је поражавајућа вест да муницију и храну неће добити јер је патрола упала у заседу и три војника су избачена из строја. Леовац је, неуобичајено за њега, псовао све по списку, и одлучио да се свим силама удари на терористичке линије на Маја Глави. Ношени адреналином који их је ојачао и предвођени храбрим старешином, војници потиснуше терористе на другу линију, али крај задатка није се ни назирао. Маја Глава је и даље стоички стајала испред њих пркосећи им скоро исто колико и сазнање да ће и другу ноћ провести под ведрим небом и без хране.

Трећи дан на терену Леовац је дочекао нервозан. Узео је моторолу, позвао базу и кршећи правила комуникације директно упитао:
– Па добро, мајку му, да ли ви мислите да покријете артиљеријом испред нас, или не?
– Знаш каква је ситуација!
– Знам, али се онда за ову коту можете сликати. Ми не можемо да мрднемо одавде. Људи су гладни и уморни. Уколико у наредних пола сата не извршите артиљеријску припрему, ја повлачим своје људе па нека дођу они из Генералштаба и покажу како мисле да се освајају овакве чуке.
– Лео..
– Пола сата! – дрекнуо је потпоручник Леовац преко мотороле, а затим утишао везу јер је знао да ће га звати ко зна колико пута. Међутим, није погрешио у процени. Након двадесетак минута започело је гранатирање врха изнад њих.
– Анђелковићу, узми моторолу и наводи артиљерију!
Следећа два удара били су прецизнији и истерали су терористе на чистину.
– Е, тако! Сад може да се ратује! Војско, за мном!!! – наредио је потпоручник Леовац и у стилу старих српских војвода и генерала кренуо у јуриш предводећи своје војнике који су га охрабрени његовим примером пратили у стопу.

Леовац је прескочио једно стабло и нашао се између двојице терориста изненадивши их. Брзо је реаговао и једног одмах избацио из строја, док је другог елиминисао гра¬ничар који га је пратио. Бацио је поглед према врху. Био је близу, толико да му се учинило да ће, ако пружи руке, моћи да га загрли. Шиптари су се панично повлачили према граници док је Леовац грабио последње десетине метара. Већ је видео себе како јавља команди да је задатак испуњен. Приметио је да се са друге стране води борба око Шкозе и застао како би део војника усмерио на ту страну.

Застао је да више никада не крене. Осетио је као да га је нешто пецнуло у врат и то место је притиснуо дланом. Насмешио се и кренуо најближем до себе да каже Откуд муве у ово доба године, али је, уместо речи, из уста испљунуо крв. Спустио је руку са врата, а цела шака се црвенела. Осе¬тио је како му животна течност излази из вратне жиле у снажним млазевима односећи са собом снагу. Губио је кисеоник, а крви је било све мање. Метак, испаљен са висине из снајпера, погодио га је у врат и прошао кроз тело поред самог срца. Предраг Леовац сручио се на земљу.

Један од војника одмах му је притрчао. Са себе је поцепао део платна како би потпоручнику обмотао око врата у нади да ће зауставити крварење. Четири војника ставила су Леовца у шаторско крило, а са њима су, као обезбеђење, кре¬нула још четворица. Радио-везом јавили су да је потпоручник тешко рањен и одмах су према њима кренули из базе са носилима. Срели су се на половини пута.Почела је трка са смрћу. Војници су знали да су мале шансе да Леовац преживи, али докле год је било и најмање наде, чинили су све да спасу вољеног старешину. Држали су страшан, готово неиздржив темпо, стално се смењујући да не би губили на брзини. Често су у трку проверавали да ли је жив. Био је. Још увек су били испред смрти на пар корака и пар секунди. То у оваквим тркама није мало, али у многим случајевима није ни довољно.

У бази их је чекао упаљени санитет и командир Анђелковић поред возила. Војници су скоро у трку носила са Леовцем убацили у возило и возач је дао гас. Ипак, за тај један трен колико је требало да се затворе врата, смрт је смањила разлику. Свима који су били ту учинило се да је Леовац на трен отворио очи и да се насмешио. Или су бар тако желели.
Возило је јурило макадамским путем према Ђаковици. Возач се борио са кривинама, а доктори са смрћу покушавајући да одрже потпоручника у животу. Ипак, она је дошла по своје. Још јој нико није успео побећи. Ђаковица је била сувише далеко.
Кошаре су одлучиле о судбини потпоручника Леовца. Нису му дозволиле да их жив напусти. Умро је након неколико километара и његова је душа, баш као и душе многих његових граничара, остала да лута Кошарама.

Када је радио-веза закрчала сви су се тргли. Четири речи одјекнуле су између њих – Нашег Леовца више нема. Мук. Нико од њих који су се нагледали толико смрти и недаћа претходних дана није могао да поверује. Отишао је један од најбољих. Кажу да је тај дан последњи у којем је командир „Морине“ пустио сузу.

ДЕО ИЗ РОМАНА "ЗОВ КАРАУЛЕ" - Аутор, Ненад Милкић

"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 17. новембар 2016.

Јесте ли, можда, чули за Кошаре?


Читам ових дана књигу Ненада Милкића „Зов карауле“ о српским граничарима који су 1999. године на Кошарама бранили суверено парче српске земље, своју војничку част и заклетву и наш, српски образ.

Зоран Шапоњић
Да је среће, и да је Србија данас оно што је понекад кроз историју била, да је оно што неће скоро бити, та књига била би школска лектира! Да из ње, деца у Србији уче шта је то патриотизам, како се воли своја земља, како се поштује свој род, и како, понекад, дођу времена кад је част преча од главе.

Неће то, међутим, скоро бити у Србији. Нису ових времена, овде у моди они који помињу Кошаре и сличне примере. Они су „назадњаци“, „прљави националисти“… Дошло време па су у нашој земљи „ин“ они који славе некакве „ноћи вештица“, они који више воле туђег но свог војника, они који се стиде својих јунака, своје прошлости и своје традиције, своје вере и славе, они којима се на све стране аплаудира кад кажу да су једном у животу славили, и, више неће, јер, ето, изгубили су читав дан спремајући храну за госте… Они којима су брак, деца, црква, икона, поштовање родитеља, назадне, превазиђене категорије… Они који мисле и говоре другачије сад су „аут“, нису популарни. Они су заостали, они живе у прошлости, они неће у обећану будућност…

А, зашто Кошаре неће скорих дана у школску лектиру? Можда и зато што у роману „Зов карауле“ има много места у којима српски граничари са карауле, на висовима око Кошара, пред општи напад на Србију, препознају инструкторе у униформама НАТО, земаља Европске уније… На земљи препознају опрему и оружје војника НАТО, на небу виде њихове авионе који их бесомучно бомбардују…

А, у Србији, таква времена дошла, да се више стрепи шта ће рећи неки НАТО чиновник или ЕУ комесар из Брисела него шта ће рећи српски народ, и шта ће за коју деценију рећи историја.

Где да стављамо Кошаре у лектиру? Где да гурамо прст у око онима који су су наша једина алтернатива? Где да кваримо идиличну, црно-белу слику у којој су нам они једини пријатељи, они који боље знају шта је за нас добро од нас самих? Где да нашој деци причамо о Кошарама и одреду одважних, кад су сада наши јунаци они који су тада били на другој страни, они који су пуцали и убијали нашу децу на Кошарама? Где да се подсећамо бомбардовања Србије, безочног убијања наше деце, кад су у Србији данас на цени они који причају како смо бомбе заслужили, како је то било добро за нас. Тако причају данас, сутра ће већ рећи да нас нису ни бомбардовали него смо ми то умислили!

Деца у Србији не уче се данас патриотизму на причи о Кошарама, на причама о светлим лицима јунака Милана Тепића и пилота потпуковника Миленка Павловића! Нису они данас популарни у Србији, немају рејтинг. Деца у Србији патриотизму се данас уче на холивудским филмовима у којима су патриоте амерички пилоти и маринци који своју земљу бране хиљадама километара далеко од Америке! Наши јунаци данас су амерички див хероји који по гудурама Босне хватају Србе, приказане као бестијалне убице… На телевизијама са националном фреквенцијом у Србији се приказују филмови у којима су Срби ратни злочинци, хладнокрвне убице које стрељају невине комшије и пију њихову крв, терористи који у Америку носе атомску бомбу да убијају невине Американце по Њујорку…

На таквим филмовима одрастају данас деца у Србији. Да у живот крену са осећајем, не поноса на своју државу, на своје претке, своје порекло, него са осећајем кривице. Да добро утуве у главу да је патриота амерички пилот који брани Америку у Вијетнаму, а да њихов, српски граничар, онај који је бранио Кошаре, није заслужио ни да се помене, јер, сунце сија само на Западу, све остало је тама…

Ко зна, можда једног дана књига Ненада Милкића уђе у школску литературу. Можда ће једног дана професори у Србији причати ђацима о Тепићу и Павловићу. Можда. Једног дана кад више почнемо поштовати сами себе, кад нам прече буде ово мало нашег што имамо, него оно њихово велико, слатко, офарбано шареним бојама. Кад престанемо кукати по туђим гробљима. Можда једног дана, што давно рече Живојин Павловић, и сазнамо ко на крају постане бољи човек: они који су у школи имали јединицу из патриотизма а петицу из владања, или буде обрнуто…

Зоран Шапоњић - Искра

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 12. новембар 2016.

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ: 10 ордења и 8 рана “Другог Обилића“ који је одбио стан и пензију у Француској!

Храбром јунаку Илији Илићу, добровољцу у српским ратовима, који се са фронта вратио са осам рана и десет крстова, ордена и медаља, маршал Франше д’Еспере нудио стан и пензију у Француској, а он се захвалио на понуди и вратио се у родни Боровац где је умро у сиромаштву априлу 1938.

године француски генерал Морис Сарај, командант савезничких трупа, обилазио је српске положаје у пратњи српских команданата Живојина Мишића и Степе Степановића. На положају Камена чука генерал је застао и двогледом осмотрио бугарски положај. – Господине команданте, треба нам бугарски војник – обратио се Степи. То је чуо јунак кога су звали Други Обилић, искочио је из рова и у ставу мирно саопштио да ће он лично да ухвати бугарског војника. – Како се зовеш војниче, из које си јединице, упитао је командант. – Господине команданте, ја сам редов Илија Поп Тоне Илић из села Боровца, Јабланичког среза, Врањског округа, бомбаш Прве армије, прве чете, трећег батаљона, шеснаестог пешадијског пука „Цар Никола други”. Војници ме зову Други Обилић.

Команданти су били одушевљени његовим ставом и одобрили су му да изврши задатак. Док су они обилазили положаје, Илија је, користећи се ратним лукавством, пришао бугарском положају и у први сумрак се кроз шикару прикрао бугарском рову. Када се појавио бугарски официр, као пантер је скочио и шчепао га за врат. Изненађен и уплашен, није се опирао, већ је запомагао и молио Илију да га пусти. Илија га је довео у командно место, а затим га уз обезбеђење и пратњу предао. Заробљени официр је испричао: – Ваш војник је извео изненадни препад. Хитар је и веома јак. Кад ме је заскочио, мислио сам да ме је ухватио медвед, а не човек. Био је као неко ванземаљско биће и нека сила са небеса.

Поред бројних подвига овог јунака, историчар Добросав Туровић у својим делима описује и његов сусрет са командантом, регентом Александром. Наиме, после заузећа бугарског положаја, српска војска је постројена да свечано дочека регента Александра, француског генерала Сараја и команданте српских армија. После извршене смотре, регент је наредио да изађу бомбаши. Први је искочио Други Обилић и у ставу мирно оштро поздравио Александра.

– Јесте ли ви, јуначе, Илија Поп Тоне Илић – упитао је регент.

– Јесам, ваше величанство – одговори одсечно Илић.

– Јуначе, одликујем те Карађорђевом звездом, да и даље служиш нашој војсци за пример. Регент се срдачно руковао са Илијом и на његову војничку блузу окачио Карађорђеву звезду са мачевима. Тада је одликован и италијанском Златном медаљом за храброст.

Илија Поп Тоне Илић рођен је 10. јануара 1893. године у Боровцу код Сијаринске Бање, од оца Тона и мајке Вучице, рођене Мазић. Његова породица води порекло из села Чобића са Косова. Отац поп Тоне Илић био је српски комита и борио се против арбанашког и турског ропства. Пошто су му злотвори ушли у траг, са женом Вучицом бежи у Србију, у село Боровац. Илија се оженио Дивном, рођеном Спалевић, са којом је изродио осморо деце: Милована, Радована, Милоја, Милоша, Даринку, Петру, Лепосаву и Радојку.

У ратовима од 1912. до 1918. године учествовао је као добровољац. На Солунском фронту поднаредник Илија Илић био је најхрабрији борац 16. пешадијског пука. Био је прави горостас, висок преко два метра, широк и кошчат, мрка ока и брка и оштрих црта лица. Дуго војевање завршио је 1918. године са осам рана и десетак крстова, ордена и медаља. У позну јесен те године вратио се са фронта у опустошени завичај. Уместо куће, затекао је згариште и гробове. Све до смрти живео је у крајњем сиромаштву.

Поводом десет година од пробоја Солунског фронта Влада Краљевине Југославије организовала је у Београду прославу којој је присуствовао Луј Франше д’Еспере, командант савезничке војске на Солунском фронту. Испред Белог двора постројили су се јунаци Карађорђеве звезде и Легије части. Био је ту и горостас Други Обилић који је својом фигуром надвисио строј. Био је у сукненом оделу, са опанцима на ногама, на изношеној блузи блистала су одличја. Смотру су извршили маршал Д’Еспере и краљ Александар. Маршал га је питао где је добио Легију части, а он је одговорио: „Господине маршале, на бугарском неосвојивом кршу.” – Да јуначе, добро се сећам, читао сам о вашем јунаштву у нашим новинама – узвратио је Д’Еспере, а затим је рекао српској пратњи да такав јунак не би требало да буде у тако оскудној одећи. Приметио је да Срби изгледа не знају за његове јуначке подвиге. Понудио му је пензију и стан у Француској, али је он захвалио на понуди и вратио се у завичај.

Десет година после тога, 1938. године, разболео се од стомачних болести, па су га синови воловским колима одвезли у приштинску болницу. – Докторе, ако ме вечерас не оперишете, умрећу, рекао је лекару, а он му је узвратио да ће још дуго живети. Те ноћи је умро. Синови су га довезли кући. Уз војничке почасти сахрањен је на гробљу у Сијаринској Бањи.

Политика

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 21. октобар 2016.

Усправни људи

У Трсту, на древном тргу Понте Роса је шарена пијаца, прва тачка путовања у иностранство многих наших суграђана и златног доба реалног социјализма. Међу путницима тог времена, на север Италије пристигао је у железничку станицу и Јевто Јевтовић, солунац, огрнут антеријом и обувен у опанке. Није он дошао у Трст да пазари „фрулице” (фармерке) и „танкерице” (ветровке). Хтео је да види шта има „тамо” куда сви хрле као помамљени. Знатижељан, обишао је старина све тезге Понте Роса и, пролазећи кроз њих на крају пијаце спазио велелепну цркву као од једног комада камена срезану. Није знао да је то храм Светог Спиридона, који подигоше српска властела и трговци на челу са Јованом Милетићем и браћом по вери и еснафу Грцима пре 264 године.
Као сваки домаћин, скинуо је шајкачу, целивао крст престони, оставио пару и наменио шаку воштаница својима за здравље и многима за душу. Отишао до дока, заитио длан мора и принео уснама. Знао је укус, али га није испљунуо. Прогутао горчину и вратио се у воз. Свети Спиридон се осмехнуо, задовољан. Препознао је свог госта. А у повратку, цариници италијански и цариници словеначки, као и сапутници Јевтови до Београда нису имали појма ко је тај чудак без пртљага. У купеу би га неко понекад од шверцера „боцнуо” поскочицом, а он, ћутећи, само вадио из увета шајкаче папир да завије себи дувана.
Јевто Јевтовић
Јевто Јевтовић је Гојногорац (1892–1977), једини редов српске војске који је изнео на плећима брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је ветерану оба балканска рата, одбране Београда, артиљерцу Цера и предао му своју Легију части. Горштак у ставу мирно рече толмачу (преводиоцу): „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.
Топ, пет зрна и Јевто Јевтовић се укрцавају на лађу за Крф, заједно са саборцима 10. шумадијског пука. Убрзо, топ и рањеници настављају пут Француске а Јевто на грчком острву са оцем Сретеном – трећепозивцем и своја два млађа брата, близанцима Љубинком и Љубивојем чека команду да се сви врате родној груди. А браћа, Јевто и Љубивоје (1896–1986) независно су водили ратне дневнике. (Едиција, „Слово ратниково – дневници војника сељака”, Миодраг Јаћимовић, Чачак 1980”.) Њихови потомци у Гојној Гори чувају оба оригинала. На пожутелим листовима мастиљавом оловком, краснопис... Тако су их у школи учили. А школа гојногорска, одужила се својим ђацима. Једина у Србији има зидове са 22 спомен-плоче. У периоду 1912–1918. Гојна Гора је дала отаџбини 223 мушке главе. Није се вратио 141. Изнад свих плоча је био двоглави орао у бронзи, скинут у доба реалног социјализма. Душан Савић прича да је као председник месне заједнице села наручио исте грбове 1989. и вратио их на зидове школе. Смењен је убрзо. У селима општине Горњи Милановац списак се наставља: у Брајићима од 21 ратника, само тројица освануше пред родном кућом. У Богданици од 48 њих 35. Полом је дао 151 војника, 81 је погинуо. Дружетићи 145, а 48 остало је живо. Ово село у засеоку Каменица има цркву Светог пророка Илије и зидове спојене као црква Каранска уграђених плоча – спомења и порту са четири крајпуташа. У горњим селима рудничко-таковског краја највише је страдао Теочин. Мобилисаних 185, погинулих 135. Прањани су најбројнији, 464 војника. Половина се није вратила 204. Коштунићи од 242 мобилисана, 143 изгинула.
Сваки рат је неприродна појава. То су знали и они који су без речи и на одјек црквених звона остављали виле и мотике, изљубили чељад и замакоше брдима у знању да се можда никада неће вратити. Знао је то свако, али је „неписмен” сељак имао свест: црква – краљ – отаџбина.
Јевтовићи Гојногорци вратили су се живи Србији. Отац Сретен и три сина. Љубинко (телеграфиста) слободу је дочекао у постељи покошен тифусом, а умро је 1918. године у Војној болници у Земуну. Четврти Јевтовић, Слободан, као најмлађи у кући није учесник рата, са мајком, још дечак, дочекао је оца и своју браћу. Последња страница Јевтовог ратног дневника гласи: „Још један Божић без својих чељади у Гојној Гори. Кад ћемо једном кући. Нико ништа не вели”.
А топ с почетка приче данас се чува у Војном музеју у Марсеју у Француској.

Политика

"Дан Ветерана - Видовдан"

уторак, 18. октобар 2016.

Не пуцај, ми смо наши

Не пуцај, ми смо наши.

Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а након тога и кроз Карин Горњи. Колона се кретала релативно брзо, обзиром на број и врсту возила у њој. У нашој непосредној близини одјекивале су снажне детонације, као упозорење на непријатељску тешку артиљерију, која је константно из правца Новиграда и Масленичког моста покушавала да нас успори и уништи. Најкритичнија тачка, а уједно и најопаснији део пута, био је мост преко реке Бијеле, која се заједно са реком Каришницом улива у Каринско море. Излазећи из једне оштре кривине, пред нама се указао брисани простор и на крају њега сабласно пуст мост, место идеално за диверзију и заседу. Пошто сам се налазио у возилу на челу колоне, возачу сам рекао да успори, а након тога и да стане, потом сам кроз прозор избацио руку и дао знак осталим да ураде исто. Изашао сам из возила и полако кренуо ивицом моста према другој страни, покушавајући да на носивој конструнцији испод мене приметим евентуално постављен експлозив, или заседу у кањону. Владала је језива тишина и осим орла кликтавца и његових крикова, који су одзвањали каменим литицама кањона, могао сам да чујем само властите кораке. Управо у тренутку, када сам мислио да је прошло оно најгоре, на неких десетак метара пре него што сам стигао на сам крај моста, из грма са моје леве стране, налик авети, која се појављује, да ни сам нисам знао одакле, искочио је голобради дечак у ручно сашивеној маскирној униформи и са војничком М-48 пушком у руци, упереном у мене. Одсечно и самоуверено ми је рекао да станем, или ће пуцати. Са друге стране моста, брзином светлости зачуло се енергично репетирање оружја и залегање у ватрене положаје. Све је наговештавало оно најгоре, делићи секунде постајали су вечност, а вечност микрон делића.

Дигао сам руку високо изнад главе, дајући им на знање да не пуцају, ни сам не верујући да ће ме послушати и обратио се дечаку...

- Не пуцај, ми смо наши...

- Чији наши?!

- Ми смо српска војска...

- А, ђе ти је тробојка?!

- Немам тробојку, имам ово...

Показао сам кажипрстом на свој ревер, на коме се налазила мала значка Фудбалског клуба Црвена Звезда, иначе моје једино обележје које сам носио на својој униформи. Загледао се онако намргођено и неповерљиво, али и поприлично студиозно покушавајући да својим малим окицама и сам примети оно што сам му показивао, а онда...

Био је то најлепши осмех, осмех који ћу памтити до краја свога живота, био је то осмех пун безграничне љубави и среће, осмех детета коме је Црвена Звезда представљала исто оно што и дан, данас представља мени, осмех који је и више од овоземаљског живота. Пришао сам му и загрлио га онако снажно, мушки, готово и заборавивши да је свега пар тренутака пре тога био спреман да ме убије, а вероватно под кишом смртоносних куршума и сам оконча свој тек започети живот. Пољубио сам га у главу, склањајући поглед негде у страну, јер сам осећао да су ми очи биле пуне суза. Упитао ме тихо, готово шапатом:

- Јесу ли и ово све Звјездаши?

Окренуо сам се иза својих леђе, пошто сан за тренутак заборавио на остатак колоне, још једном високо подигао руку, а када је колона кренула, одговорио му исто тако тихим гласом:

- Да, све до једнога. Ми смо Делије...

- Матере ти?

- Часне ми Звездашке речи...

- Ваууууу...! Нико ми неће вјеровати!

У том тренутку из истог оног грма, из кога је и сам изашао, изашле су и две девојчице, два мала Анђела, и саме несвесне свега онога што се догодило пар тренутака пре тога. Рекао ми је онако мало постиђено, да су му то секе и да му оне чувају леђа, али да немају пушке. Рекао ми је и то, да је тата са карабином на брду изнад, пошто од тамо пуца поглед све до Италије. Питао сам га како се зове.

- Ја се зовем Мимо, а како се ти зовеш?

- Ја сам Мирослав...

- А, како ти је презиме Мимо?

- Ми смо ође сви Млинари, а како се ти презиваш?

Ех, тада су сузе кренуле саме и није било те силе која би их зауставила. Емоције среће, невероватан обрт ситуације, једном речју живот, па и више од живота. Загрлио сам их још једном онако све заједно и рекао им да су и сви моји преци из Карина Горњег и да смо сигурно блиска фамилија, пошто се и ја презивам као они. У том тренутку су стигли и остали, Жика је већ увелико писао, Миле по обичају шкљоцао са својим фото-апаратом.

Пре него што сам и сам ушао у возило, покушао сам да са ревера скинем Звездину значку и да му је оставим за успомену, али нисам успео, била ми је то највећа и највреднија драгоценост, заборавио сам у тренутку, да јој је игла била тако заврнута, да би је само поломио. Зато сам му обећао, да ћу га једнога дана ако преживим сигурно пронаћи и да ћу му поклони још већу и лепшу.

Морали смо да кренемо даље, на пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио на карински мост, на пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали...

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 12. октобар 2016.

У Врбасу покренута иницијатива о именовању улице хероја Драгана Грубића

Грађани Врбаса покренули иницијативу о именовању једне улице именом настрадалог хероја Драгана Грубића.


ВРБАС – Грађани Врбаса покренули су иницијативу о именовању једне улице именом трагично настрадалог хероја
Драгана Грубића, који је небројено пута стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца током 1998/99. године да би на крају настрадао у покушају да спасе још један живот. Тренутно се прикупљају потписи грађана Врбаса, стога позивамо све грађане да подрже ову иницијативу. Ово је прича о Драгану Грубићу.


Са 18 година је отишао у рат, у двадесетчетвртој је као војни ветеран стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца. У двадест шестој години је изгубио живот тако што је покушао да спасе туђи.

Драган Грубић, оснивач и председник хуманитарне организације „Браниоци отаџбине 98-99“ која је митинзима широм Србије исказивала подршку генералима војске и полиције које је тужилаштво у Хагу оптужило за ратне злочине почињене на Косову 1998. и 1999. године, сахрањен је на градском гробљу у Врбасу. Међу неколико хиљада рођака и пријатеља, овог младића је тада на вечни починак испратио и готово комплетан ратни штаб Приштинског корпуса на челу са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем. Дошли су генерали и пуковници да последњи пут поздраве свог Грома.

„У среду, 24. марта 2004. године, враћали смо се из Крушевца где смо положили венац на споменик палим борцима у НАТО агресији. Код Параћина, око 16.35, испред нас је с пута слетео „Пасат“ и ударио у банкину. Одмах смо се зауставили и Драган је први истрчао како би помогао том возачу. Нажалост, није стигао да спасе још један живот. Док је прелазио аутопут, ударио га је „Ауди А6″“ – испричао је Југослав Зорић, Драганов вршњак.

Као осамнаестогодишњаци, заједно су, 1999. године, као граничари бранили Србију на граници са Албанијом. – „Драган је био припадник елитног 53. граничног батаљона. Обукао је униформу јуна 1998. године, а од августа па све до 16. јуна 1999. године, био је тамо где је било најтеже, на Кошарама. На самој граници са Албанијом – прича Југослав.

Њихов заједнички друг и саборац Драган Вучковић додаје да су њихову јединицу назвали „Громови“. Драганово шифровано име било је „Гром 1“. – „На самом почетку рата међусобно смо положили завет да нећемо пуцати на децу, цивиле, да нећемо красти. Да ћемо се и у рату понашати као прави православци, часно и поштено, у духу Светосавља.“ – каже Драган.

Када се рат завршио и држава заборавила на своје ратнике, баш као у приповетци Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, Драган Грубић је поново окупио своје „Громове“ и основао хуманитарно удружење „Браниоци отаџбине“, организацију која се на почетку бавила искључиво прикупљањем помоћи за рањене и породице погинулих војника.

Наше место.

"Дан Ветерана - Видовдан"