недеља, 25. октобар 2015.

Остала без сина, а сада и без стана

Старица Загорка Милошевић (74), мајка ратног војног инвалида који је у рату остао без ноге а преминуо прошле године, добила је решење да се исели из стана.

Остали пожутели папири:
Мајка показује решење о додели стана
Стан су добили на коришћење 1992. године, када јој је син Добросав Топаловић тешко рањен. Када је остала и без сина јединца, градско стамбено предузеће избацује је на улицу.

- Мој син је отишао у рат 1991. године и у Ернестинову, у Срему, тешко је рањен. Имао је 32 године. Пукла је граната, остао је без ноге. Вратио се кући као тешки инвалид. Радила сам у фабрици „Филип Кљајић“ као чистачица, а он је радио као бравар, па смо од фабрике добили стан на коришћење. Укупно 38 квадрата. Имао је седам операција, није могао да се опорави никако. Умро је прошле године 12. октобра - прича своју тужну судбину Загорка.

Очајна жена која је изгубила једино што је на свету имала и највише волела - сина, сада пише писма министрима. Очекује да ће неко у Србији, која је у рат позвала Добросава, да се смилује и да је не истера на улицу. Нема где. Има само пензију од 13.000 динара.

Добросав Топаловић
- Сећам се дана када је мој Добросав остао без ноге. Био је 24. новембар, три дана пре његовог рођендана. Тешко је то поднео, лечили су га у болници, али десну ногу није имао. У почетку су га обилазили другари са ратишта. Нашао је девојку, оженио се, звала се Снежана. Волели су се, али се она тешко разболела 2000. године. Умрла је од рака дојке - каже Загорка.

Градска управа за имовину је донела решење да се Загорка исели из стана у Улици Николе Пашића број 35/3-25 одмах. Њена жалба тај поступак не одлаже.

Предузеће „Филип Кљајић“, које је доделило стан на коришћење у коме ће живети са сином инвалидом и снајом, више не постоји. Пропало је, као и одлука да се њиховој радници да стан. Преостали су јој пожутели документи, умрлица сина јединца, старе фотографије и решење за исељење.

Падао је и стално повређивао ногу

Радио је на шалтеру у „Електрошумадији“, без ноге је после био и у обезбеђењу исте фирме. Падао је и стално повређивао ту ногу коју нема. И на крају је умро. Ни ја нећу дуго, али не могу да идем из стана јер немам куда. Ако треба да умрем, нека буде овде, а не на улици, каже Загорка.

Кирија није плаћана

Директор Јавног стамбеног предузећа Славољуб Јелић је изјавио за „Блиц” да је Добросав Топаловић као ратни инвалид живео у стану, али је преминуо. Кирија није плаћана од 2005. Њему је због тешког положаја „гледано кроз прсте, али то више није могуће”.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"



петак, 18. септембар 2015.

Ратни инвалид четврт века покушава да легализује објекте: Порушићу све, смучило ми се

Драган Гргуревић, инвалид са Чукарице, решио да поруши објекте које 25 година покушава да легализује. Стигло му да плати порез за пет година уназад, а цена је 1.100 евра по метру квадратном.

ИАКО је министарка грађевинарства Зорана Михајловић пре само неколико дана најавила да ће новим Нацртом закона о озакоњењу објеката грађанима бити омогућено да бесправно сазидане објекте легализују по цени нижој 130 пута од садашње и то са само два документа, има и оних који су решили да такве објекте сруше! Драган Гргуровић са Чукарице одлучио је да стане на крај својим мукама и батали Сизифов посао.

- Све ми се смучило - прича Драган. - Ратни сам инвалид, али никада ништа од државе нисам тражио. Сто пута сам подносио захтеве за легализацију, прибављао папире, плаћао таксе, изводио геометре. Не тражим привилегије, већ да знам на чему сам.

Чашу жучи прелило је решење о плаћању пореза, које му је стигло недавно на кућну адресу, на објекте које покушава већ 25 година да легализује.

- Нећу да плаћам порез, 1.100 евра по квадрату као основицу, и то још пет година уназад, па да ми сруше све. Хоћу да знам на чему сам и када ћу да добијем папире. Не желим да својој деци у аманет оставим проблем који ја не могу да решим четврт века! Себи сам у задњем делу дворишта саградио лифт и то два метра под земљом да бих могао да уђем у кућу, мајци на предњем делу куће простор где може да изађе и поприча са комшиницама пошто се тешко креће, а сину простор у дворишту где би могао да започне неки посао. И све ћу то да порушим!

Унајмио је раднике који су већ почели са рушењем. И то ће га, каже, коштати мање него да плаћа порез на нешто што још није званично његово и за шта се не зна да ли ће икада бити.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"


недеља, 06. септембар 2015.

Преки ратник голубијег срца

Таково – Милутин је (било) једно од „најсрпскијих” имена. Беше један краљ, највећи ктитор међу Немањићима; па политичар Гарашанин, министар, председник владе и скупштине; па књижевник Ускоковић, писац првог београдског романа („Чедомир Илић“); па научник Миланковић, творац календара најближег Сунчевом; о нашим голготама, Данко Поповић је могао записати само из уста једног Милутина.

Милутин Брајовић (Фото из породичног албума)
А колико је, незнаних и заборављених, Милутина тек прешло (или није) Албанију, колико их је преживело (или није) Солунски фронт?! Милутин Брајовић (1868–1937) из таковског села Брезне, потомак Карађорђевог и Милошевог устаника Милића Брајовића, само је један од њих.
Пошто је прегрмео ратовање против Турака и Бугара, ни предахнуо није, а већ је притезао опанке: чекали су Сувобор, Колубара, Цер. Тешко рањен (касније ће задобити још неколико рана), бива некако пребачен у Рим на исцељење. Одатле на Солунски фронт. Праунуци Милан и данас се хвали месинганом воденичицом за кафу, првом у свом селу, коју је прадеда из Рима донео.

„Прадеда је био сељак, али у рату капетан прве класе. У подебелој књизи Исидора Ђуковића о таковским солунцима пише да се истицао храброшћу, да је вештином и мудрошћу сачувао многе животе у својој јединици, чиме је заслужио да на капетански копоран окачи шест одликовања, између осталих Карађорђеву звезду с мачевима 4. реда, Орден краља Петра, Обилићеву медаљу за храброст.“

Док нам прича, Милан нам показује сачувана одликовања у раму испод стакла. Чувала се дуго у кући и Милутинова униформа и сабља, симбол официрске части, али сабљу су сину Станимиру одузели после Другог светског рата, а од униформе су, крај ордења, остале урамљене само две еполете са по четири капетанске звездице. Сачувана је и прича да ни у рову Милутин није заборављао Никољдан, своју крсну славу: на тај дан би се снашао за гутљај ракије и комадић хлеба за сваког ратника у својој јединици.

Праунук је, са дипломом етнолога, кустос Музеја Другог српског устанка у Такову. Истовремено, на њему је и сав посао у пристојном сељачком домаћинству, одакле свакодневно, од куће до Музеја и натраг, превали аутом 24 километра. Није се кућа угасила ни у тежим временима, грехота би било да јој се то данас деси. Занимљива је Миланова прича о томе како су се деда Станимир и баба Стаменка узели:
„Прадеда се, у рову на Солунском фронту био спријатељио са Миливојем Михаиловићем из Бершића. У рову су се договорили да, ако се живи врате кући, направе свадбу. Његов син Станимир је био у осмој, а Миливојева кћерка Стаменка у једанаестој години. После десет година, 1927, што је договорено то је и учињено“, младожења је имао 17, а млада 21 годину.
Има ту још једна, етнолошка занимљивост. Осим што се, тада, гледало да невеста буде старија од малолетног младожење (способна да се прихвати послова у кући и пољу), водило се рачуна да се висок момак ожени ниском девојком како би се потомство растом „упросечило”. Станимир је био стасит, а Стаменка изразито ниска цура. И заиста, три сина и три кћери беху се висином сместили између мајке и оца.

Да причу о Милутину Брајовићу, једном од анонимних јунака Великог рата, завршимо са две анегдотице које одсликавају његов карактер. Наиме, Милутин је био веома прек, набусит човек, „дрновит”, како то у Брезни кажу. Тражио је да буде од чељади слушан, па кад није било све по његовом, викнуо би: „У рату сам знао да постројим пук војске, а вас троје (жена, најстарији син и кћерка) никако не могу!” С друге стране, био је, што народ каже, и душеван, човек голубијег срца. Поред његове куће је пролазио путељак којим су сељани ишли из једног у други крај села. Кад год је могао, сачекивао их је на дрвљанику са литром ракије и чашицом „за здравље и напредак куће, и твоје и моје”.

Бошко Ломовић / Политика

Васељенска

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 05. септембар 2015.

КВАНТНА МЕДИЦИНА ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ од 15. септембра

Савез Ратних Војних Инвалида Србије је потписао уговор о сарадњи са Рикта Центром у Србији која је сада званични представник Међународне Асоцијације Квантне Медицине са средиштем у Москви.

У договору са Рикта Центром у оквиру пројекта „ КВАНТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” реализоваће се бесплатни лекарски прегледи и дијагностика целог тела најсаверменијим методама из области Квантне Медицине као и процена здравственог стања, начина живота и исхране, савете и избор ефикасне терапеутске и превентивних припреме и израде индивидуалних програма рехабилитације, фитотерапије и суплемената.

Пројекат „ КВАТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” није подржан од стране ресорног Министарсва као и сви остали пројекти којима је конкурисао Савез Ратних Војних Инвалида Србије како би унапредио и побољшао квалитет живота наше популације .

Критеријуми државног секретрара Драгана Поповића и његових комисија за пројекте су вођени неким другим интересима који су све остало само не борачко-нвалидска Заштита, такво понашање је санкционисање рада Савез Ратних Војних Инвалида Србије због изнетих ставова од којих нисмо одступили по питању НАЦРТА ЗАКОНА О ПРАВИМА БОРАЦА, ВОЈНИХ ИНВАЛИДА, ЦИВИЛНИХ ИНВАЛИДА РАТА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА

Пројекат „ КВАТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” почиње од 15. септембра 2015. године , бесплатни ваучери за прегледе биће дељени у просторијама Савеза Ратних Војних Инвалида Србије, за све ратне војне инвалиде без обзира ком удружењу припадају са целе територије Републике Србије.

Позивамо све појединце и локална удружења да се јаве како би могли да нађемо решење и организујемо прегледе и у вашем месту а не само у Београду.

Савез ратних војних инвалида Србије Дечанска 8/2 11000 Београд
tel: 011/ 41 27 643 mob:061 6 33 77 01 / е-mal : savez.rvi@gmail.com


СРВИС

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 04. септембар 2015.

Откривена масовна гробница српских војника из рата у БиХ?

ОЗРЕН... Председник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић рекао је да, на основу информација којима располаже, претпоставља да је на Озрену ексхумирана масовна гробница у којој се налазе посмртни остаци српских војника из кампа Гостовић код Завидовића.

На Озрену је ексхумирана једна мања гробница од укупно 11 масовних гробница, колико их је измештено на том подручју, са око 140 тела несталих лица српске националности, изјавио је Митровић Срни.

Митровић је рекао да се у наредних месец дана очекује да ће у Заводу за судску медицину Републике Српске бити добијени први резултати идентификације ДНК анализом посмртних остатака шест српских бораца, ексхумираних на Озрену.

Он је подсетио да су током рата муџахедини заробили више од 50 српских бораца и цивила у кампу Гостовић код Завидовића, док су 2007. године ексхумирани посмртни остаци 12 српских бораца на сасвим другој локацији на Озрену, од којих је до сада шест идентификовано.

Из Тужилаштва БиХ јуче је саопштено да су на локалитетима Стевановић, Крчевина и Пољеник, на планини Озрен на подручју општине Завидовићи, под надзором Тужилаштва БиХ ексхумирани посмртни остаци, како се претпоставља, Срба убијених током протеклог рата.

Ало.рс

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 10. август 2015.

Од Споменка само споменик

И док време пролази све је мање оних који се сећају најмлађег војника војске РС који је страдао у рату. Да не буде потпуно заборављен побринули су се највише његови Озренци.

ДА је данас жив Споменко Гостић - мали херој са Озрена - за неколико дана, 14. августа, навршио би 37 година. Нажалост, пуне 23 године његово тело лежи на сеоском гробљу у Јовићима где је Споменко нашао свој већ ни спокој након храбре погибије у редовима Војске Републике Српске као њен најмлађи припадник.

И док време пролази све је мање оних који га памте, који га се сећају и који се диве делу озренског дечака. Ни јалова администрација - од општинског до републичког нивоа - није имала осећај да Споменка Гостића смести на место које му припада, у галерију заслужних и да му додели - по његовом имену - назив бар једне школе у РС. Тек прошле године откривена биста у Добоју и један скромни споменик на месном гробљу у Јовићима отргао га је од дефинитивног заборава.

Да Споменко не буде потпуно заборављен брину се његови Озренци, а и незнани људи који се диве херојском делу тадашњег плавокосог дечака. Недавно су његову вечну кућу и осталих бораца из Јовића обишли бројни мештани тог озренског села, који су данас разбацани широм замаљске кугле, неки у разним местима РС, Србије, Европе и прекоокеанских замаља.

- Дошли смо да видимо наше родно селу, да обиђемно цео овај напаћени крај где сада има више вехабија неко српског живља - околину Маглаја. Да положимо цвеће и да евоцирамо успомене на Споменка и остале борце из села, рекао нам је један од Јовића док је брисао сузе са влажног лица.

Пре Јовића Споменков гроб посетили су и неки непознати туристи из Чешке који су из медија сазнали за тадашњег дечака храброг и лављег срца.

Споменко Гостић, подсетимо, живео је кратко. Имао је, кажу његови познаници, суров живот. На почетку рата, 1992. умрла му је мајка са којом је остао након што је Гостиће напустила глава породице, Споменков отац. Без родитељског старања о Споменку се бринула бака Вида која је нешто касније погинула од гранате испаљене са непријатељске стране.

Он се сав предао помажући припаднике ВРС, а у својим саборцима је нашао своју нову породицу. Прве задатке као курир обављао је војнички и беспрекорно, а онда је унапређен за снадбевача хране својих старијих сабораца на линијама одбране. Тада као дечак од 13 година возио је коњска кола развозећи три пута оброке. Са два вранца спретно је јурио од рова од рова и никада није каснио.

ПОГИНУО НА ЗАДАТКУ

Бруталност ратних закона Споменко је упознао једном приликом када је коњским колима налетео на мину. Коњи гину, а он завршава у болници. Чим је извидао ране, опет се ставио на располагање у редове ВРС. И онда за Споменка долази трагични крај. Пада у таму. Тачно 20. марта 1993. погинуо је на ратном задатку. Кобна је била граната, испаљена са муслиманске стране, коју Споменко није преживео.

ОДБИО ПАРИЗ

Још док је био ратник, Споменка Гостића упознао је један богати Србин који је живео у Француској. Понудио му је да га прихвати и - усвоји.

Уместо да сада ужива у шетњи Јелисејским пољима, Споменково тело се налази на вечној стражи на - родном Озрену.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 19. јул 2015.

ТУЖНА СУДБИНА МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА

Херој Мајор Дагутин Гавриловић

Драгутин Гавриловић рођен је 25. мај 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. За разлику од многих сабораца, умро је 19. јула 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.


ТУЖНА СУДБИНА МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА

“Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!”, наредио је мајор Драгутин Гавриловић војницима своја три вода пред кафаном “Јасеница” 7. октобра 1915. године.

Нажалост, бројно и војно надмоћнији непријатељ савладао је српску војску и два дана касније освојио Београд. Ипак, неколико година касније храбра српска војска успеће да поврати и престоницу и отаџбину.

Међутим, при провлачењу Југословенске краљевске војске, 1941. године, у Сарајеву Драгутина Гавриловића заробили су нацисти, који су га одвели у логор у Нирнбергу, где је био до краја рата. Како су пре неколико година објавиле “Вечерње новости”, нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку, док је још био у заробљеништву, нису могле да добију посао, јер се отац “није вратио из емиграције”.

Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Означен је као човек бившег режима, а то се тешко опраштало. Причало се да је Драгутин Гавриловић био хапшен, а потом претучен на улицама Београда до смрти.

- Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва, био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју – казује Милош Маринковић, унук славног војсковође.

"Дан Ветерана - Видовдан"