петак, 16. фебруар 2018.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ РАТНИХ ВЕТЕРАНА, СРЕТЕЊЕ

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ РАТНИХ ВЕТЕРАНА, СРЕТЕЊЕ

На Сретење 15.02.2018. од 13.00 до 15.00 часова

Скупштина општине Стари Град, Македонска 42. Београд

Наглашавамо да ћемо доле поменуте захтеве послати највишим државним органима и институцијама као и председнику државе и премијеру.

Захтевати до испуњења:

1. Обележавање дана ратних ветерана као државни празник сваког Видовдана

2. ПТСП – Без временског ограничења, и остале болести које ПТСП проузрокује

3. Националне месечне пензије за: Ратне ветеране, ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца. (БЕЗ ДЕЗЕРТЕРА)

4. Закон о борачко инвалидској заштити, праведан за све (ПОНОВИТИ РАСПРАВУ О ЗАКОНУ У ВИШЕ ОПШТИНА И ГРАДОВА ПО СРБИЈИ)

5. Борачко министарство (МИНИСТАР РАТНИ ВЕТЕРАН)

6. „Посебна тачка“, став ратних ветерана о Косову и Метохији

Наведени захтеви су састављени на основу потреба борачке популације, и на основу узора на свет и државе у окружењу.

Сви наведени захтеви да се у најкраћем року предају надлежним институцијама и органима власти, као и свим медијима у Србији.

Са овим захтевима такође дајемо надлежним органима рок да их и спроведу у дело до Видовдана, 28.06.2018. године. У случају не испуњавања ових захтева, надлежни органи, односно држава суочиће се са масовним протестима и демонстрацијама целе борачке популације.


Захтевати до испуњења

1. Обележавање дана ратних ветерана као државни празник сваког Видовдана

Наиме, код ратних ветерана се на основу потребе сећања и поштовања погинулих и живих ратника, родила идеја да имају свој дан ратних ветерана, када би се ово друштво сетило погинулих, а живима указало најосновније људско поштовање. Идеја за сам дан и датум обележавања је без икакве двојбе Видовдан. Имајући у виду да наша Црква тада даје помен свим погинулим ратницима од Косовског боја до данашњих дана, као и да је Видовдан стара српска војничка Слава, нама живим ратницима то је био једини могући и логични избор. На основу свега тога ратни ветерани су се организовали и у Чачку за Видовдан 28.06.2017. године, и обележили тај дан као дан ратних ветерана. Тада су саставили један документ као заједнички захтев и предали га надлежном министарству одбране, односно одељењу за традицију и ветеране дана 24.11.2017. у Београду. Захтевамо да држава по хитном поступку уврси овај дан и датум као државни празник. Празник дан ратних ветерана на Видовдан, да се у Србији мртвих ратника сећају, а да се живи ратници поштују. Уз овај захтев прилажемо и фотокопију документа, односно званичног захтева који је предат надлежном министарству одбране.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

2. ПТСП – Без временског ограничења, и остале болести које ПТСП проузрокује

Најједноставније се може рећи, односно констатовати да се врши вишегодишња дискриминација према људима, односно према учесницима ратова деведесетих година прошлог века. Није потребно бити велики или посебан стручњак да би се та свакодневна дискриминација уочила, односно утврдила. Безброј је примера разних симптома и дијагноза, на основу којих се може врло лако утврдити да људи, односно учесници ратова, , живе са својим пост-ратним поремећајима, здравственим тегобама, односно болестима, који их директно повезују са учешћем у ратовима. Због свега тога ти исти људи, учесници ратова, трпе, најблаже речено „агоничне“ облике свакодневног живота, који се у најмању руку могу назвати дискриминацијом. Држава нема никакво оправдање за овакво стање у коме се један велики проценат људи налази. Захтевамо од државе да по хитном поступку нађе адекватно и праведно решење, које ће бити на корист погођеног процента људи овом опаком болешћу. Јасно је да медицина установљава ову врсту болести и да је не ограничава на временске периоде. Захтевамо да се држава орјентише према медицини и њеној стручности.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

3. Националне месечне пензије за: Ратне ветеране, ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца. (БЕЗ ДЕЗЕРТЕРА)

Држава је дужна да по хитном поступку донесе решење, које ће ући у борачки закон по коме ће цела борачка популација добити одавно ускраћена права на националне пензије. Да би се дошло до праведног решења може се узети модел националних пензија које добијају наши најбољи спортисти. Један од предлога може бити да учесници ратова који су боравили на ратишту до 30. дана, добијају националну пензију као и наши спортисти за бронзану медаљу. Учесници преко 30. дана до годину дана да добијају националну пензију као и наши спортисти за сребрну медаљу. Учесници рата преко годину дана као и ратни војни инвалиди свих категорија, као и све породице погинулих бораца, као и цивилни инвалиди рата, да добијају националну пензију као наши спортисти за златну медаљу. Такође се мора поновити и нагласити да је држава дужна и обавезна да по хитном поступку и приступи решавању овог захтева. Још једном се мора нагласити да они који су напустили ратни положај, односно дезертери немају никаква права и да их никада не могу остварити по било ком основу. Свако је дезертер и онај који је осуђен па амнестиран.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

4. Закон о борачко инвалидској заштити, праведан за све (ПОНОВИТИ РАСПРАВУ О ЗАКОНУ У ВИШЕ ОПШТИНА И ГРАДОВА ПО СРБИЈИ)

Мора се нагласити да се после толико година од завршетка ратних дејстава још кубури са људским правима целе борачке популације, а чињеница је таква да су она у сваком погледу запостављена. Та очигледна запостављеност најбоље се огледа у још једној чињеници , да нема коначног и праведног решења за целу борачку популацију у виду тог предуго очекиваног и ишчекиваног борачког закона. Наравно, друштвени статус, права и одређене бенефиције или награде, требале би да буду регулисане тим „праведним законом“ и то искључиво на основу рана и дела учесника ратова. Опет, чињеница је да није тако, већ да су ратни ветерани, ратни војни инвалиди, као и породице погинулих бораца , третирани најблаже речено као социјални случајеви. Захтевамо од државе да што скорије по хитном поступку отвори „јавну расправу“ о борачком закону, и то у више градова по целој Србији, а не како је било у претходном случају у само 4. града. Треба поновити и нагласити да је држава дужна и обавезна да позове целу борачку популацију на јавну расправу, не држећи је више како је раније био случај у „подређеном положају“. Само тако се може и мора доћи до праведног закона о борачко инвалидској заштити, у равноправној расправи, односно у његовој коначној изградњи.

Захтевати до испуњења

5. Борачко министарство (МИНИСТАР РАТНИ ВЕТЕРАН)

Захтевамо да држава по хитном поступку , о по угледу на свет и околину , формира посебно борачко министарство. Тим и таквим актом, држава би коначно показала да има воље и жеље да се бави проблемима и људским правима целе борачке популације која броји неколико стотина хиљада људи. Самим тим потезом огроман број људи би коначно добио шансу да добије дуго ишчекивани статус на основу рана и дела, а не да буду третирани као социјални случајеви. У тој и таквој „новој свери“ борачког сектора, борачкој популацији би се могло дати на вољу да сами предлажу борачког министра, који би искључиво морао имати један од услова да је провео више од 30. дана на ратишту. Такође би се створила шанса да у том истом борачком министарсатву буду запослени искључиво чланови породица ратних ветерана, инвалида и породица погинулих бораца. Такође ово „ново“ министарство би могло да преузме надлежност над свим борачким удружењима и да на 6. месеци контролише њихов рад.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

6. „Посебна тачка“, став ратних ветерана о Косову и Метохији

Став оних који су крварили и гинули н Косову и Метохији, а највиже имају права да, мимо свих дискусија и расправа, као и дијалога о Космету, је апсолутан. Захтевамо од државе да по хитном поступку прогласи Косово и Метохију окупираном територијом, јер је Космет, подсећамо, по Уставу Републике Србије, саставни и територијални део Србије. Ми ратни ветерани захтевамо да све државне и надлежне институције приступе извршењу овог захтева, и то јавно и ураде, без икаквог стида и страха. Такође захтевамо од надлежних органа да по хитном поступку прекину сваку сарадњу са терористима...

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

У Београду на Сретење, 15.02.2018.
Овлашћено лице: Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 07. фебруар 2018.

Политика нас је завадила

Уопштено говорећи за све ратове деведесетих година, политика нас је завадила, а и сами смо допринели свему овоме.

 Сада трпимо последице. Толико смо залутали, да не видимо више где је и у чему наша одговорност заиста.

Због тога немамо ни вида за решење и излаз из ових проблема. Нико никоме више не верује. Политика и политичари су нас у рату издали, а у миру су нас победили.

Били смо једна војска кроз ове ратове, сада смо непријатељи једни другима. Свели смо се на свађе и расправке, а опет највише око политике. Зато уместо поштовања, основног и људског, ми смо у овој држави и друштву будале. Јер то свакодневно осећамо и чујемо када се говори о ратним ветеранима. Каже се: "Будала, био на ратишту"

А ми смо изгледа већ навикли на то. Постали смо некако равнодушни, није нас брига. Јер да јесте, ми би већ одавно урадили много тога конкретног за наше људско достојанство, за нашу ратничку част...

Братски, Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"


понедељак, 05. фебруар 2018.

Касно Вулин на Кошаре стиже

Први пут, после готово двадесет година, држава Србија ће институционално помоћи у реализацији филма који говори о храбрости српских војника у одбрани отаџбине 1999. године током НАТО агресије на тадашњу СРЈ. У сарадњи РТС и Застава филма, Министарство одбране ће помоћи у снимању документарно-играног филма "На бранику отаџбине - Ратне приче са Кошара и Паштрика".

Премијера овог пројекта планирана је за следећу годину, на годишњицу крвавих борби на српско-албанској граници, а на конференцији за штампу, министар одбране Александар Вулин је нагласио да држава на овај начин исправља неправду.

- Ово је последње време да уочи двадесете годишњице допустимо свим херојима да кажу истину, а други нека се стиде. Нека се стиде они који су напали ову земљу. Ми немамо разлога за стид, само за понос. Када је подизањем споменика Тибору Церни председник Србије и врховни командант Александар Вучић разбио ту заверу ћутања, истина више није могла да буде сакривена. Србија је дочекала своју прилику да захвали и да се одужи спомеником, булеваром, улицом, филмом и истином о нашим јунацима. Они су пример како Србија треба да изгледа у најтрагичнијим и најтежим тренуцима - нагласио је министар одбране.

Међутим, саговорници "Вести" - актери битака на самој граници Србије и Албаније, од којих ће се већина и наћи у овом филму, објашњавају да би држава и у пракси морала да покаже да се заиста не стиди својих хероја.

- Није спорно снимање филмова, јер мора да остане траг будућим генерацијама, али држава мора у пракси да покаже да нас се не стиди и да чини све како би заштитила пре свега породице погинулих, а затим и рањених, а то до сада није случај. Време ће показати да ли је овај филм само део политичког маркетинга или почетак суштинске бриге о свима који су бранили отаџбину - каже за "Вести" Игор Дражић, један од 108 војника на редовном војном року који је од почетка био у паклу Кошара те 1999. године, почев од она прва два дана када је било најтеже.

- Филмови вреде због будућих поколења, али држава на делу мора да се докаже да брине о својим људима, о ветеранима који су гинули и ратовали. Отуда је веома битно институализовати наше питање кроз промену одговарајућих закона. Ако се Србија не стиди својих хероја, то треба и на делу да покаже - истиче Дражић.

Истог мишљења је и Божо Кецовић, генерални секретар невладине организације Браниоци отаџбине - коју су основали и воде управо борци са Кошара. Кецовић сумња да је реч о политичком маркетингу пред предстојеће локалне изборе.

- Када се избори заврше, као много пута до сада, и прича о нама ће се "негде изгубити". Нажалост, томе су значајно допринели и сами ветерани који су подељени на превише разних удружења и организација, укључујући и оне који су отворено уз разне политичке опције, уместо да су искључиво у одбрани права ветерана, породица погинулих и рањених сабораца - истиче Кецовић.

Додаје да је чињеница да се донедавно о јунаштву војника са Кошара и границе са Албанијом није говорило, али да данашња власт фактички ништа није учинила да би се помогло онима који су најугроженији.

- Постоје спорадични случајеви помоћи, али држава и даље нема развијен план и програм на који би се заиста одужила и породицама погинулих и онима који су преживели. Зар није срамота да је тек после 17 година почело да се прича о дејствима НАТО муницијом и гранатама са осиромашеним уранијумом и то пошто је добар део ветерана оболео од рака. Али, ни ту им држава није од помоћи - вели огорчено Кецовић.

Вести

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 22. јануар 2018.

Бугарски добровољац о Генералу Лазаревићу 1999

Лазаревића сам упознао лично, 24. Марта 1999. године у Приштини.

Ипричао сам му зашто сам дошао на Косово и Метохију, и када је чуо за мога брата Евгенија Василева, иначе добровољца који је положио главу за Републику Српску, рекао је да смо дали превише и није потребно да изгубим и свој живот. Хтео је да ме врати кући, али је видео да нећу да се вратим.

Тада је рекао да размислим и дао ми је једну ноћ за размишљање, да ли да останем или да се вратим у Софију. Рекао ми је, боље да се вратиш, није потребно да твоја мајка плаче и за тобом. Другог дана су ме питали за моју одлуку и да кажу Генералу шта сам одлучио. Ја сам рекао да остајем и да ме испрате тамо где су најтеже борбе.

Нажалост одлука Генерала Лазаревића је била да ме пошаље у околину Приштине, што је и учињено. Нигде није било безбедно на Космету. Може да се каже да је тамо било лакше него на граници. Нажалост имали смо погинуле у нашој јединици од напада терориста. Слободно могу да кажем да је Генерал Лазаревић спасио мој живот, када ме није послао у тешке борбе. Изузетан и поштен човек коме је било жао за мене и мог брата. Иначе сам се пријавио као добровољац још крајем 1998. у Призрену, али тада још нису скупљали добровољце и није било јасно шта следи.

 За блогер дан ветерана, Александар Љубенов Василев

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 06. јануар 2018.

Слушај ' вамо, ближи се пресудни тренутак

Моје обраћање свој браћи по оружју...
Делите и обавестите и осталу братију да знају да се ближи пресудни тренутак...

"Слушај 'вамо, одлучно и сигурно, све ратне јединице, сви батаљони, све бригаде, под једну заставу. На команду ЗБОР, срешћемо се на Сретење. Немамо куда назад.

И опет! Слушај 'вамо, али слушај добро.,
Доста је било зајебанције!!!
Ја сазивам, где и кад буде требало.
Ко ће да дође, братски има да стигне...

Заказујем радну трибину или збор ветерана на Сретење, 15.02.2018. године. Има се времена за припремити, а и није радан дан, тако да нема више изговора. Заказујем такође да се одржи у Београду, Општина Стари Град, Македонска 42. у времену од 13.00 до 15.00 часова. Даћемо људима два сата вољно јер смо такође добили термин који ћемо искористити од 17.00 до 19.00 у сали дома Храма Светог Саве... Биће још детаља и предлога, дајте и ви своје...

И да не буде само на супрот субнора, сабора или каквих табора. Већ на корист велике борачке већине која трпи неправду све ове године...

Пуца нам више прслук за удружења и политике. Прво часни људи да се окупе, припадност једина Отаџбини и народу који су бранили...

И поштовање међу братијом ратном, а најпре љубав братска. Знају они прави шта то значи... Све остало су лоши компромиси и смрдљива политика...

Дневни ред (са припремљеним детаљнијим објашњењем на само Сретење) са циљем до испуњења је:

1. Обележавање дана ветерана сваког Видовдана. (Државни празник)
2. Апсолутно признање права на ПТСП. (Без временског ограничења)
3. Националне пензије за ветеране, РВИ и ППБ. (Без дезертера)
4. Борачки закон праведан за све. (Поновити расправу у целој Србији)
5. Борачко министарство. (Ветеран министар)

Без Сретења, неће нам бити ни Видовдана...

Ваш брат по оружју, Ненад Станић.
Бр.тел: 0612363509
Живи били..."

"Дан Ветерана - Видовдан"

Моје писмо Патријарху

Моје писмо Патријарху, поделите и пошаљите га у Патријаршију, само да дође до његових очију...

"Његовој Светости Патријаху српском Господину Иринеју

Ваша Светости,

Обраћам Вам се са молбом да ме благословите и примите на разговор.

Наиме, овлашћено сам лице испред неколико удружења ратних ветерана, ратних војних инвалида, породица погинилих бораца, као и полицијских ратних ветерана. Код нас се на основу потребе сећања и поштовања погинулих и живих ратника, родила идеја да имамо дан ратних ветерана, када би се ово друштво сетило погинулих, а живима указало најосновније људско поштовање. Идеја за сам дан и датум обележавања је без икакве двојбе, Видовдан. Знајући да наша Црква тада даје помен свим погинулим ратницима од Косовског боја до данашњих дана, као и да је Видовдан стара војничка слава, нама живим ратницима то је био једини логични избор.

Ове године смо се самостално, без икакве и ичије политике, у Чачку на Видовдан организовали и обележили тај дан, наглашавајући једину припадност Отаџбини и народу који смо бранили. За тај дан добили смо благослов од Владике Жичког Г. Јустина, коме смо се на време обратили. Тада смо саставили и званичан документ, захтев надлежном министарству, да се дан ветерана на Видовдан уведе у календар државних празника, са јасном паролом која гласи: "Мртве не заборавите, живе поштујте"

Политичари који су на надлежним функцијама чули су за ову идеју, и сада покрећу иницијативу да се дан ветерана обележава, али по њиховим одлукама а не нашим жељама. Чињеница је су већ одлучили да тај дан буде 4. децембра. Самим тим показали су да за нашу идеју и жељу немају слуха, колико год да је то за нас неприхватљиво. Ово је само један у низу безбројних негативних ставова према нама, од стране надлежних политичара, којим се наставља вишегодишњи неправедни однос према целој борачкој популацији ратова деведесетих година прошлог века.

Стога, овом приликом молим за помоћ, подршку.

Благословите и опростите.

Ратни ветеран са Кошара, Ненад Станић.

Тел: 0612363509"

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 20. новембар 2017.

Ратник са седамдесет рана

Када сам први пут читао биографију Будимира Давидовића морао сам неколико пута да застајем и проверавам да ли сам добро прочитао податке о овом храбром каплару српске војске. Готово невероватно и превише епски је звучао податак „човек са седамдесет рана“ а онда када сам прочитао како их је зарадио схватио сам да се то заиста догодило, ипак остало ми је нејасно како их је овај јунак пребродио. Биће да га је тог дана Бог помиловао по глави јер другачијег објашњења нема...

Будимир Давидовић је у Први светски рат ушао као искусан ратник. Имао је иза себе учешће у два балканска рата где се показао као врло храбар, строг и правичан човек. Због својих карактеристика добијао је најодговорније и најтеже задатке у борби против Аустријанаца, посебно се истакао у хватању „живих језика“ како су тада говорили за заробљавање непријатељских војника. Имати живог непријатеља у шаци, значи да потенцијално можете сазнати одређене информације које могу бити од пресудног значаја у борби: број непријатељских војника, њихове положаје, расположење, стање наоружања и слично...

Свој први велики ратни подвиг у Првом светском рату Будимир Давидовић остварио је већ 1914. године у борбама на Словцу када је заробио четворицу Аустријанаца. Новинар „Политике“ Милан Шантић тридесетих година прошлог века обишао је све преживеле хероје рата и сабрао њихове приче у књигу „Витези Слободе“. Том приликом разговарао је и са Будимиром и о његовом подвигу на Словцу написао:

„Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.

- Пст, пст - упозори другове Будимир. - Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!

Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.

- Стој! Полажи оружје!

Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустријска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.

- Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан, - подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.

- Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!“

Ређале су се нове битке и нови подвизи Будимира Давидовића. Нажалост, дошли су и порази, па и страшна српска епопеја преко албанских гудура и изгнанство на грчко оствро Крф. Видали су Срби тамо своје ране, јачали своје тело и ум, обучени у нове француске унифоре и опремљени новим наоружањем чекали су тренутак за тријумфални повратак у отаџбину.

Опорављена српска војска под командом генарала Петра Бојовића кренула је на Солунски фронт у борбу за повратак својим кућама. Та борба трајаће готово две године (1916-1918).

На Солунском фронту долазе нови изазови за јунака наше приче каплара Будимира Давидовића. Опет му се поверавају најтежи извиђачки задаци. Постаје веза између Војводе Бабунског који се налази у непријатељској дубини и комаданта пука. Сваки његов прелазак је био изузетно драматичан и тежак у сваком смислу. Пробијати се кроз непријатељске редове опасане жицом, стражарима и бугарским цивилима било је тешко и за птице, а камоли за људе. Будимир Давидовић је обучен у бугарско сељачко одело недељама пролазио кроз бугарске непријатељске линије и преносио од Војводе Бабунског извештаје, чак је и сам бележио информације о стању непријатеља које је могао да види током пробијања. Касније је Будимир Давидовић неколико пута мењао јединицу. Учествовао је у крвавим борбама на Соколцу. Једне ноћи ишао је у патролу и једва извукао живу главу. Двадесет и четири сата лежао је непомично међу каменицама. Бугари их приметили, па нису могли ни напред ни назад. Ту су погинула два његова саборца: Драгомир Марковић и још један Ваљевац. Он се тек другог дана извукао низ једну падину. У чети су се сви зачудили када су га угледали, јер су засигурно сматрали да је погинуо.После једанаест месеци носио је машинску пушку и са њом чуда починио у Бакову Потоку.

Почетком деветсто османаесте јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб - Обла Чука, Кравице - Западни Ветерник, завршено ратовање Будимира Давидовића.

Након успешног напада српске диверзантске групе на вишеструко бројнијег непријатеља, уследиле су тешке борбе прса у прса. У тим борбама Будимир Давидовић је задобио седамнаест рана од убода бугарских бајонета али није клонуо, наставио је са борбом.

„Направисмо покољ, али избодоше ме на 17 места...“

Увидевши да се непријатељ опоравио од првобитног шока који су изазвали изненадним нападом, српски диверзанти били су принуђени на повлачење. Ту почиње права животна драма Будимира Давидовића. Један Бугарин баци на њега две бомбе. Он успе једну бомбу да одгурне ногом, другу ухвати руком. Хтео је да је врати Бугарину у земуницу. Међутим тек што ју је ухватио, бомба експлодира и њега обави густ облак дима. Бомба му разнесе руку све до рамена. Будимир скочи у грозници, није желео жив да се преда. Имао је још снаге да покуша да се извуче.Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова. Али није погодио место где је просечена жица, него се уплете у бодљикаве жице. Надљудском снагом успео је Будимир да се искобеља из жице, искиданог одела и коже. Рука му је висила на кожи која је држала да не отпадне потпуно. Окрену се и иза себе види два бугарска војника која су потрчала ка њему. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу. Зубима је ишчупао упаљач и бацио бомбу иза себе. Ослободио се пратилаца, али не може да види пролаз који су направили у бодљикавој жити. Видевши да нема излаза, он се последњом снагом затрча и ускочи на жице.

О, како у рату све ствари постају могуће. Иако је жица била висока читав метар, он је са једне на другу прескакао и тако претрчао свих пет појасева. Када је прескочио последњи појас жице Будимир паде и остане онесвешћен. Када се повратио био је суочен са тешким стањем, сав у крви, го и без руке.

Шта ћу више да живим, - мислио је тада Будимир. Никада више нећу вредети ни себи ни другима. Целог века био сам сиромах, туђ слуга. Радио сам туђу земљу, али био сам снажан, па сам могао да радим. А сада? Богаљ, просјак, за којим ће трчати деца по селу. Не, мени не треба живот...

Размишљао је тада Будимир да се убије и прекрати своје муке, али није имао више ништа од оружја код себе. И тада се појави његов командир Периша Мићевић. Он је Будимира много волео и увек га издвајао од осталих војника. Командир Мићевић и његов посилни на једном шаторском крилу пренели су Будимира Давидовића до превијалишта. Стигао је у последњи час. Излив крви био је јак и он би ускоро умро. После је пренесен у Доњи Пожар, у треће пуковско превијалиште. Оперисао га је др. Алкалај. Одсекао му руку из рамена, а као чудо у својој лекарској пракси показивао седамдесет и четири парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела.

Око Будимировог кревета сваког дана скупљали се официри, а лекар им показивао извађене парчиће. Тако је за Будимира чуо и Регент Александар па дошао да га обиђе.

- Јеси ли ти Будимир Давидовић, јуначе? - питао је Регент Александар, стојећи поврх његовог кревета.

- Ја, Ваше Височанство.

- Јеси ли малаксао?

- Нисам, Височанство, нећу умрети док се не вратимо у Србију.

Регент Александар скинуо је са груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Том приликом дао му је још и шест стотина франака.

- Ево ти највише војничко одликовање. А када прездравиш јави ми се. Ја те нећу заборавити.

Командант источне војске генерал Сарај сутрадан је уручио Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања, која један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.

Након ослобођења и повратка у Србију, Будимира је снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Онако без руке био је присиљен да ради у надници код другога, а људи су га држали из сажаљења. После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи, па је било нешто боље. Али, све је то било далеко од доброг. Настало је дуго лутање и тежак живот. Посебно је потресно писмо које је 24. априла 1942. упутио председнику српске владе Милану Недићу:

„Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.

Будимир Давидовић је преминуо 1980. године у Чачку у 90 години живота.

"Дан Ветерана - Видовдан"