среда, 14. септембар 2016.

"ЉУДИ, МИ НОЋАС ИМА ДА ИЗГИНЕМО"

Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе.

Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску.



Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости.

– Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто годину стара прича иде овако.

Шумадијска дивизија. Као и свака од дивизија српске војске, имала је четири пука првог позива. Односно, четири пута по око 4.000 људи, колико је било у сваком пуку. Сваки пук је имао неки редни број. Ово је прича о “десетом”, пешадијском. Уморан је био. Десеткован. Борио се по Мачви, па морао да се пребаци на југоисток Србије, јер су Бугари кренули на ту исту Србију. А тамо, на југоистоку… Десети пук се нашао у великом проблему. Окружен са три стране, претило му је уништење јер су Бугари почели да затварају и једини правац за извлачење преосталих војника тог пука.

Пуковник Туцовић је, како је забележио Милан Шантић тамо негде после Великог рата, позвао једног од својих подређених, командира треће чете капетана Радомира Цвијовића. Дао му је наређење које се не даје често. Да са војницима оде и жртвује се како би остали преживели.

– Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Влесине. Јеси ли разумео? – рече први човек пука.

– Разумем, господине пуковниче. Али ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напала цео један батаљон? Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко небујале реке?

– Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити.

– Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук.

– Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком ми смо заробљеници.

– Добро, господине пуковниче – рече капетан Цвијовић и, недуго затим, оде својим војницима.

– Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог.

Настао је  тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снаге. А он настави:

– Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да кране, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.

Из мрака се јави глас једног редова:

– Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?

-Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?

– Онда ћемо поћи сви! – одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.

– Значи сви ћете са мном?

– Хоћемо сви!

Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.

Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за њима.

– Капе скини! – кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.

Војници су то исто учинили. Његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и, уместо да одржи последњи говор војницима, обрати се Богу:

– Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!

Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је одјекнула кроз ноћ:

– Покри с’! Напред!

Капетан Цвијовић је на једном узвишењу, баш над потоком у ком су Бугари потражили спас од хладноће, те ноћи наредио војницима да свако себи ископа једну рупу, колико да у њој стоји. Рупе су биле на сваких седам, осам метара. Када је намамио непријатеља на свој положај, дочекао га је снажном ватром, а четврину војника хитро послао да зађу около, у напуштени поток, па да с леђа изненаде освајача који је већ пошао узбрдо. Бугарски батаљон је био уништен. Преко 200 заробљеника, преко 150 мртвих. Остали побегли. Капетан Цвијовић је наредио да се мртви сахране. Над гроб бугарског команданта, у чијим стварима пронађоше дневник, а у њему записе како су се војници бунили што иду у рат против Срба, ставише крст од грања.

А онда, за њега, за све изгинуле Бугаре… српски војници испалише – почасни плотун. Тек да нас, сто година касније, подсете да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.

(Телеграф.рс / Дарко Николић)

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 25. октобар 2015.

Остала без сина, а сада и без стана

Старица Загорка Милошевић (74), мајка ратног војног инвалида који је у рату остао без ноге а преминуо прошле године, добила је решење да се исели из стана.

Остали пожутели папири:
Мајка показује решење о додели стана
Стан су добили на коришћење 1992. године, када јој је син Добросав Топаловић тешко рањен. Када је остала и без сина јединца, градско стамбено предузеће избацује је на улицу.

- Мој син је отишао у рат 1991. године и у Ернестинову, у Срему, тешко је рањен. Имао је 32 године. Пукла је граната, остао је без ноге. Вратио се кући као тешки инвалид. Радила сам у фабрици „Филип Кљајић“ као чистачица, а он је радио као бравар, па смо од фабрике добили стан на коришћење. Укупно 38 квадрата. Имао је седам операција, није могао да се опорави никако. Умро је прошле године 12. октобра - прича своју тужну судбину Загорка.

Очајна жена која је изгубила једино што је на свету имала и највише волела - сина, сада пише писма министрима. Очекује да ће неко у Србији, која је у рат позвала Добросава, да се смилује и да је не истера на улицу. Нема где. Има само пензију од 13.000 динара.

Добросав Топаловић
- Сећам се дана када је мој Добросав остао без ноге. Био је 24. новембар, три дана пре његовог рођендана. Тешко је то поднео, лечили су га у болници, али десну ногу није имао. У почетку су га обилазили другари са ратишта. Нашао је девојку, оженио се, звала се Снежана. Волели су се, али се она тешко разболела 2000. године. Умрла је од рака дојке - каже Загорка.

Градска управа за имовину је донела решење да се Загорка исели из стана у Улици Николе Пашића број 35/3-25 одмах. Њена жалба тај поступак не одлаже.

Предузеће „Филип Кљајић“, које је доделило стан на коришћење у коме ће живети са сином инвалидом и снајом, више не постоји. Пропало је, као и одлука да се њиховој радници да стан. Преостали су јој пожутели документи, умрлица сина јединца, старе фотографије и решење за исељење.

Падао је и стално повређивао ногу

Радио је на шалтеру у „Електрошумадији“, без ноге је после био и у обезбеђењу исте фирме. Падао је и стално повређивао ту ногу коју нема. И на крају је умро. Ни ја нећу дуго, али не могу да идем из стана јер немам куда. Ако треба да умрем, нека буде овде, а не на улици, каже Загорка.

Кирија није плаћана

Директор Јавног стамбеног предузећа Славољуб Јелић је изјавио за „Блиц” да је Добросав Топаловић као ратни инвалид живео у стану, али је преминуо. Кирија није плаћана од 2005. Њему је због тешког положаја „гледано кроз прсте, али то више није могуће”.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"



петак, 18. септембар 2015.

Ратни инвалид четврт века покушава да легализује објекте: Порушићу све, смучило ми се

Драган Гргуревић, инвалид са Чукарице, решио да поруши објекте које 25 година покушава да легализује. Стигло му да плати порез за пет година уназад, а цена је 1.100 евра по метру квадратном.

ИАКО је министарка грађевинарства Зорана Михајловић пре само неколико дана најавила да ће новим Нацртом закона о озакоњењу објеката грађанима бити омогућено да бесправно сазидане објекте легализују по цени нижој 130 пута од садашње и то са само два документа, има и оних који су решили да такве објекте сруше! Драган Гргуровић са Чукарице одлучио је да стане на крај својим мукама и батали Сизифов посао.

- Све ми се смучило - прича Драган. - Ратни сам инвалид, али никада ништа од државе нисам тражио. Сто пута сам подносио захтеве за легализацију, прибављао папире, плаћао таксе, изводио геометре. Не тражим привилегије, већ да знам на чему сам.

Чашу жучи прелило је решење о плаћању пореза, које му је стигло недавно на кућну адресу, на објекте које покушава већ 25 година да легализује.

- Нећу да плаћам порез, 1.100 евра по квадрату као основицу, и то још пет година уназад, па да ми сруше све. Хоћу да знам на чему сам и када ћу да добијем папире. Не желим да својој деци у аманет оставим проблем који ја не могу да решим четврт века! Себи сам у задњем делу дворишта саградио лифт и то два метра под земљом да бих могао да уђем у кућу, мајци на предњем делу куће простор где може да изађе и поприча са комшиницама пошто се тешко креће, а сину простор у дворишту где би могао да започне неки посао. И све ћу то да порушим!

Унајмио је раднике који су већ почели са рушењем. И то ће га, каже, коштати мање него да плаћа порез на нешто што још није званично његово и за шта се не зна да ли ће икада бити.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"


недеља, 06. септембар 2015.

Преки ратник голубијег срца

Таково – Милутин је (било) једно од „најсрпскијих” имена. Беше један краљ, највећи ктитор међу Немањићима; па политичар Гарашанин, министар, председник владе и скупштине; па књижевник Ускоковић, писац првог београдског романа („Чедомир Илић“); па научник Миланковић, творац календара најближег Сунчевом; о нашим голготама, Данко Поповић је могао записати само из уста једног Милутина.

Милутин Брајовић (Фото из породичног албума)
А колико је, незнаних и заборављених, Милутина тек прешло (или није) Албанију, колико их је преживело (или није) Солунски фронт?! Милутин Брајовић (1868–1937) из таковског села Брезне, потомак Карађорђевог и Милошевог устаника Милића Брајовића, само је један од њих.
Пошто је прегрмео ратовање против Турака и Бугара, ни предахнуо није, а већ је притезао опанке: чекали су Сувобор, Колубара, Цер. Тешко рањен (касније ће задобити још неколико рана), бива некако пребачен у Рим на исцељење. Одатле на Солунски фронт. Праунуци Милан и данас се хвали месинганом воденичицом за кафу, првом у свом селу, коју је прадеда из Рима донео.

„Прадеда је био сељак, али у рату капетан прве класе. У подебелој књизи Исидора Ђуковића о таковским солунцима пише да се истицао храброшћу, да је вештином и мудрошћу сачувао многе животе у својој јединици, чиме је заслужио да на капетански копоран окачи шест одликовања, између осталих Карађорђеву звезду с мачевима 4. реда, Орден краља Петра, Обилићеву медаљу за храброст.“

Док нам прича, Милан нам показује сачувана одликовања у раму испод стакла. Чувала се дуго у кући и Милутинова униформа и сабља, симбол официрске части, али сабљу су сину Станимиру одузели после Другог светског рата, а од униформе су, крај ордења, остале урамљене само две еполете са по четири капетанске звездице. Сачувана је и прича да ни у рову Милутин није заборављао Никољдан, своју крсну славу: на тај дан би се снашао за гутљај ракије и комадић хлеба за сваког ратника у својој јединици.

Праунук је, са дипломом етнолога, кустос Музеја Другог српског устанка у Такову. Истовремено, на њему је и сав посао у пристојном сељачком домаћинству, одакле свакодневно, од куће до Музеја и натраг, превали аутом 24 километра. Није се кућа угасила ни у тежим временима, грехота би било да јој се то данас деси. Занимљива је Миланова прича о томе како су се деда Станимир и баба Стаменка узели:
„Прадеда се, у рову на Солунском фронту био спријатељио са Миливојем Михаиловићем из Бершића. У рову су се договорили да, ако се живи врате кући, направе свадбу. Његов син Станимир је био у осмој, а Миливојева кћерка Стаменка у једанаестој години. После десет година, 1927, што је договорено то је и учињено“, младожења је имао 17, а млада 21 годину.
Има ту још једна, етнолошка занимљивост. Осим што се, тада, гледало да невеста буде старија од малолетног младожење (способна да се прихвати послова у кући и пољу), водило се рачуна да се висок момак ожени ниском девојком како би се потомство растом „упросечило”. Станимир је био стасит, а Стаменка изразито ниска цура. И заиста, три сина и три кћери беху се висином сместили између мајке и оца.

Да причу о Милутину Брајовићу, једном од анонимних јунака Великог рата, завршимо са две анегдотице које одсликавају његов карактер. Наиме, Милутин је био веома прек, набусит човек, „дрновит”, како то у Брезни кажу. Тражио је да буде од чељади слушан, па кад није било све по његовом, викнуо би: „У рату сам знао да постројим пук војске, а вас троје (жена, најстарији син и кћерка) никако не могу!” С друге стране, био је, што народ каже, и душеван, човек голубијег срца. Поред његове куће је пролазио путељак којим су сељани ишли из једног у други крај села. Кад год је могао, сачекивао их је на дрвљанику са литром ракије и чашицом „за здравље и напредак куће, и твоје и моје”.

Бошко Ломовић / Политика

Васељенска

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 05. септембар 2015.

КВАНТНА МЕДИЦИНА ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ од 15. септембра

Савез Ратних Војних Инвалида Србије је потписао уговор о сарадњи са Рикта Центром у Србији која је сада званични представник Међународне Асоцијације Квантне Медицине са средиштем у Москви.

У договору са Рикта Центром у оквиру пројекта „ КВАНТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” реализоваће се бесплатни лекарски прегледи и дијагностика целог тела најсаверменијим методама из области Квантне Медицине као и процена здравственог стања, начина живота и исхране, савете и избор ефикасне терапеутске и превентивних припреме и израде индивидуалних програма рехабилитације, фитотерапије и суплемената.

Пројекат „ КВАТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” није подржан од стране ресорног Министарсва као и сви остали пројекти којима је конкурисао Савез Ратних Војних Инвалида Србије како би унапредио и побољшао квалитет живота наше популације .

Критеријуми државног секретрара Драгана Поповића и његових комисија за пројекте су вођени неким другим интересима који су све остало само не борачко-нвалидска Заштита, такво понашање је санкционисање рада Савез Ратних Војних Инвалида Србије због изнетих ставова од којих нисмо одступили по питању НАЦРТА ЗАКОНА О ПРАВИМА БОРАЦА, ВОЈНИХ ИНВАЛИДА, ЦИВИЛНИХ ИНВАЛИДА РАТА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА

Пројекат „ КВАТНА МЕДИЦИНА У ПСИХО-ФИЗИЧКОМ ОПОРАВКУ РВИ ” почиње од 15. септембра 2015. године , бесплатни ваучери за прегледе биће дељени у просторијама Савеза Ратних Војних Инвалида Србије, за све ратне војне инвалиде без обзира ком удружењу припадају са целе територије Републике Србије.

Позивамо све појединце и локална удружења да се јаве како би могли да нађемо решење и организујемо прегледе и у вашем месту а не само у Београду.

Савез ратних војних инвалида Србије Дечанска 8/2 11000 Београд
tel: 011/ 41 27 643 mob:061 6 33 77 01 / е-mal : savez.rvi@gmail.com


СРВИС

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 04. септембар 2015.

Откривена масовна гробница српских војника из рата у БиХ?

ОЗРЕН... Председник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић рекао је да, на основу информација којима располаже, претпоставља да је на Озрену ексхумирана масовна гробница у којој се налазе посмртни остаци српских војника из кампа Гостовић код Завидовића.

На Озрену је ексхумирана једна мања гробница од укупно 11 масовних гробница, колико их је измештено на том подручју, са око 140 тела несталих лица српске националности, изјавио је Митровић Срни.

Митровић је рекао да се у наредних месец дана очекује да ће у Заводу за судску медицину Републике Српске бити добијени први резултати идентификације ДНК анализом посмртних остатака шест српских бораца, ексхумираних на Озрену.

Он је подсетио да су током рата муџахедини заробили више од 50 српских бораца и цивила у кампу Гостовић код Завидовића, док су 2007. године ексхумирани посмртни остаци 12 српских бораца на сасвим другој локацији на Озрену, од којих је до сада шест идентификовано.

Из Тужилаштва БиХ јуче је саопштено да су на локалитетима Стевановић, Крчевина и Пољеник, на планини Озрен на подручју општине Завидовићи, под надзором Тужилаштва БиХ ексхумирани посмртни остаци, како се претпоставља, Срба убијених током протеклог рата.

Ало.рс

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 10. август 2015.

Од Споменка само споменик

И док време пролази све је мање оних који се сећају најмлађег војника војске РС који је страдао у рату. Да не буде потпуно заборављен побринули су се највише његови Озренци.

ДА је данас жив Споменко Гостић - мали херој са Озрена - за неколико дана, 14. августа, навршио би 37 година. Нажалост, пуне 23 године његово тело лежи на сеоском гробљу у Јовићима где је Споменко нашао свој већ ни спокој након храбре погибије у редовима Војске Републике Српске као њен најмлађи припадник.

И док време пролази све је мање оних који га памте, који га се сећају и који се диве делу озренског дечака. Ни јалова администрација - од општинског до републичког нивоа - није имала осећај да Споменка Гостића смести на место које му припада, у галерију заслужних и да му додели - по његовом имену - назив бар једне школе у РС. Тек прошле године откривена биста у Добоју и један скромни споменик на месном гробљу у Јовићима отргао га је од дефинитивног заборава.

Да Споменко не буде потпуно заборављен брину се његови Озренци, а и незнани људи који се диве херојском делу тадашњег плавокосог дечака. Недавно су његову вечну кућу и осталих бораца из Јовића обишли бројни мештани тог озренског села, који су данас разбацани широм замаљске кугле, неки у разним местима РС, Србије, Европе и прекоокеанских замаља.

- Дошли смо да видимо наше родно селу, да обиђемно цео овај напаћени крај где сада има више вехабија неко српског живља - околину Маглаја. Да положимо цвеће и да евоцирамо успомене на Споменка и остале борце из села, рекао нам је један од Јовића док је брисао сузе са влажног лица.

Пре Јовића Споменков гроб посетили су и неки непознати туристи из Чешке који су из медија сазнали за тадашњег дечака храброг и лављег срца.

Споменко Гостић, подсетимо, живео је кратко. Имао је, кажу његови познаници, суров живот. На почетку рата, 1992. умрла му је мајка са којом је остао након што је Гостиће напустила глава породице, Споменков отац. Без родитељског старања о Споменку се бринула бака Вида која је нешто касније погинула од гранате испаљене са непријатељске стране.

Он се сав предао помажући припаднике ВРС, а у својим саборцима је нашао своју нову породицу. Прве задатке као курир обављао је војнички и беспрекорно, а онда је унапређен за снадбевача хране својих старијих сабораца на линијама одбране. Тада као дечак од 13 година возио је коњска кола развозећи три пута оброке. Са два вранца спретно је јурио од рова од рова и никада није каснио.

ПОГИНУО НА ЗАДАТКУ

Бруталност ратних закона Споменко је упознао једном приликом када је коњским колима налетео на мину. Коњи гину, а он завршава у болници. Чим је извидао ране, опет се ставио на располагање у редове ВРС. И онда за Споменка долази трагични крај. Пада у таму. Тачно 20. марта 1993. погинуо је на ратном задатку. Кобна је била граната, испаљена са муслиманске стране, коју Споменко није преживео.

ОДБИО ПАРИЗ

Још док је био ратник, Споменка Гостића упознао је један богати Србин који је живео у Француској. Понудио му је да га прихвати и - усвоји.

Уместо да сада ужива у шетњи Јелисејским пољима, Споменково тело се налази на вечној стражи на - родном Озрену.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"