четвртак, 24. март 2011.

МИЛИЦА РАКИЋ НОВИ СРБСКИ СВЕТАЦ - ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''

ПОСТАЛА СИМБОЛ СРБСКОГ СТРАДАЊА: Слике Милице Ракић обишле свет


НАТО кукавице су убиле трогодишњу Милицу Ракић из Батајнице

Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. год. Њен Брат Алекса је био невероватно срећан када је добио млађу сестру. Милица је убијена 17. априла 1999. год. у 21:45. У малом купатилу у улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, први спрат, Батајница. Шрапнели су разбили мали прозор и поцепали завесу...

Милица је седела на својој ноши, мајка Душица је напустила купатило само пар тренутака пре да малој Милици припреми кревет... Да је смести на спавање.
Врата купатила су била отворена, и шрапнели су пролетели право кроз врата купатила. Било је то јуче поподне.
„Моје сестрице више нема” каже он.
Када је пуна стакла. Лавабо је разбијен, плочице изломљене.
„А њена мала главица...” чуло се из суседне просторије.
Изненадна експлозија, ништа се претходно није чуло. Фасада куће је сва у рупама зграде у броју 8.
„Потрчао сам бос у купатило” каже Жарко. Размишља о речима које је изрекао. Затим, окреће главу у страну. Његов поглед сусреће Душичин. Гледа у нас. „Узео сам је, стрчао низ степенице, улетео у кола... Наставио сам да возим, иако сам знао да је мртва. Возио сам. У болници, узели су је од мене.”
Жаркова сестра Милка Богојевић, професор: „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи... Сада знам, и не разумем. Оставила сам сина Илију, шестогодишњака — Миличиног брата. Она му је била најближа... Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”




Богдан Мириловић (71), комшија: „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву.”
Феми Сумети (37) комшија из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи.
У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21): „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу. Јутрос су ми извадили парче шрапнела из ноге али сумњају да је још остало. Играо сам се са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около.”
Плочице по читавом десном зиду купатила прекривене су сличицама — цео зид десно од врата. Врата су била отворена. Смртни хитац је долетео кроз мали прозор.
„Доктор ми је рако да има лоше вести” казе Зоран Благојевић, муж Жаркове сестре. То је било у поноћ. Шта није у реду? Питао сам а да нисам ни био у стању да размишљам.




Жарко је из Босанског Петровца, у близини Дрвара. Дошао је у Београд у касним седамдесетим. Срео је своју будућу жену у Бежанији. Њихово родно место је сада у муслиманским рукама. Жарков отац и мајка су сада у Дервенти, каже он, „живе на ничијој земљи у ничијој кући”. Жарко је механичар, његова жена Душица је радница. Они су засновали свој дом у Рашиној улици, број 8.
„Милица је нацртала слику лала баш претходни дан за себе”, присећа се њена рођака Данијела Дукић, доктор. „Лале, жуте и црвене.”
Њихове комшије и њихови пријатељи су седели на двема софама. Неко је, такође, поменуо судбину!
„Немојте да причате о судбини” каже Жарко.„Немој нико да ми говори о судбини!”

Окрутни непријатељи и тирани пуцали су издалека, погађајуци војни циљ. Име: Милица Ракић (3).

Српско министарство за информације 19. април 1999. г.

+ + +



МАЛА МИЛИЦА РАКИЋ НОВИ СРПСКИ СВЕТАЦ

СПЦ покренула иницијативу да се трогодишња НАТО жртва канонизује
Уколико заживи култ у народу, Сабор СПЦ ће донети свечану повељу о проглашењу Ракићеве за светицу. У именослов светих Срба до сада је уведено 77 личности.
Према канону СПЦ, да би нека личност била канонизована, односно проглашена за свеца, потребно је да буде испуњен један од услова — мученичка смрт, култ у народу, јављање чудом или да су нетрулежне мошти.

Византијски стил фреске ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''

СРНА 01.12.2004.
БЕОГРАД, 1. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Српска православна црква /СПЦ/ покренула је иницијативу да се трогодишња жртва НАТО бомбардовања Милица Ракић прогласи за новог свеца СПЦ-а – пише ''Глас јавности''.
Приједлог су недавно објелоданили умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије и његов насљедник владика Григорије, који је рекао за овај лист да је иницијатива прво покренута у локалној заједници, а ако култ заживи у народу, Свети архијерејски Сабор СПЦ доноси свечану повељу о канонизацији.
Кад ''црквена скупштина'' верификује одлуку, пише се тропар свеца, слика се икона и одређује дан празновања у црквеном календару.
Владика Атанасије је рекао да се фреска мале Милице налази у манастиру Тврдош код Требиња, сједишту епископа захумско-херцеговачког, а настала је ове године, као дјело ђакона Николе Лубардића из Београда.
На фресци пише: ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''.
Милицва Ракић погинула је од НАТО бомбе за вријеме агресије на СР Југославију у прољеће 1999. године.
У именослову светих Срба до сада је уведено 77 личности.


ДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

СУЗЕ ПРЕСУШИЛЕ,СРЦЕ ОПУСТЕЛО

За Ракиће је време стало, бол не јењава ни после деценије од трагичне смрти њихове кћерке Милице,још су у истом стану и свакодневно гледају на зиду рупе од гелера.
+++
Милица Ракић је имала само три године, три месеца и осам дана када је постала симбол српских страдања те 1999. године. Три дечје, невине године. У смрт је отишла када је гелер од распрскавајуће НАТО бомбе улетео у купатило, где је девојчица седела на ноши. Њене слике и њена судбина су обишли свет. Операција “Милосрдни анђео” и НАТО безумници су прекратили њено срећно детињство. Завили у црно оца Жарка и мајку Душицу, занавек без сестре оставили деветогодишњег Алексу.
А у дому Ракића, где су се 17. априла казаљке на сату зауставиле у 21.45, где време не лечи ране, где се поново родила девојчица по имену Анђела, речи и данас, десет година касније, недостају. На фасади стамбене зграде у Батајници још су видљива оштећења од гелера. Ракићи их нису поправили, кажу, нека подсећају на страшан злочин.
Ракићи из улице Димитрија Раше Лазарева не воле месец март, нерадо подижу телефонску слушалицу. Стрепе од свих који их се сете само уочи обележавања отпочињања НАТО агресије на Србију. И њихове Милице, једне од 78 погинуле деце међу 2.500 цивила. Али, врата свога дома отворили су, баш као и пре једне деценије, новинарима “Вести” који су за ово време постали њихови искрени пријатељи, а не само пуки извештачи, несрећа их је зближила те кобне априлске ноћи…
Болно питање
- Фотографије прослављених српских тенисерки Ане Ивановић и Јелене Јанковић са Клинтоном, против којих лично немам ништа, као и њихове импресије овим бившим америчким председником, дубоко су ме погодиле. Нисам могао, а да се не запитам да ли је нормално дивити се главном кривцу за смрт 78 малишана, колико је настрадало током НАТО-бомбардовања - чуди се Жарко.
- Све је исто, а све је, опет, другачије. Старији смо за десет година, а рана нам је и даље незарасла. Сузе су пресушиле, а срце опустело… Бол је иста, а време пролази - каже уморним гласом 45-годишња мајка Душица, а отац, 48-годишњи Жарко јетко признаје:
- Новинари и политичари се јављају увек почетком марта. Обећавају, причају и разапињу нас у болу, а ми им ништа не тражимо, осим да нас оставе на миру да тугујемо за нашим дететом. Да престану да преко наше трагедије сакупљају јефтине поене. У дневницима градских отаца и великог броја медија све ове године били смо само број…
- Нисмо ништа тражили, нити тражимо. Треба нам само мало људскости и саосећања. Ето, Радмила Хрустановић ме свих ових година, када се 24. марта сретнемо на гробљу, јер ме њена секретарица уредно обавести да се појавим, увек пита исто: “Да ли сте ви мајка Милице Ракић?” - готово кроз тихи јаук каже ова скромна жена која нема посебних жеља осим да своју децу, деветогодишњу Анђелу и 19-годишњег Алекса, васпита у часне и поштене људе.
Туга и радост
- Када сам неколико месеци после губитка Милице схватила да сам трудна нисам знала да ли се то Бог шали са мном и Жарком, или покушава да нам ублажи бол. Трудноћу сам провела између кревета и батајничког гробља где сам “причала” са мојом Мицом, а код куће, држећи руку на стомаку са Анђелом. Још пре него што је рођена, брат Алекса је назвао Анђела - каже мајка Душица.
- За ових десет година у Србији се, изгледа, све променило. Пали смо на најниже гране. Заједно, Душичина и моја плата прецизног механичара, не износе ни 30.000 динара, што је мало више од 300 евра. Може ли од тога да живи трочлана породица? Син Алекса тражи посао, али га нема, иако се тврди да су Србији кувари потребни. Коме и где? Ко брине народне муке?! Американци су ми убили дете, знам и то боли без престанка, али болније је то што ми моји у мојој отаџбини узимају право на рад и живот. Када бих могао да вратим време уназад, све бих другачије урадио - огорчено објашњава отац Жарко.
Седимо у истој соби, преко пута је купатило из ког Милица није никад изашла, иако није ни знала шта су гранате, шрапнели нити мржња. Познавала је само љубав. Ипак, ње више нема, невиност је није спасла. На зиду фотографије, Алексине и Анђелине, између Миличине, веле, не желе децу да раздвајају. Душица је Миличине играчке пре десет година спаковала у комоду, а данас су помешане са Анђелиним, која своју сестру зна само са фотографија, из маминих и татиних прича. Речи застају, уступају место тишини. Сећања опет надолазе.
Мркла батајничка ноћ 17. априла 1999. године. Био је то 24. дан бомбардовања. Батајницу су НАТО-бомбардери свакодневно гађали. Ракиће су звали рођаци из Републике Српске да се склону код њих, али Жарко није хтео да напушта своју кућу.
- Да сам знао, кукавац црни, шта ме чека, да ће ми злотвори убити дете, отишао бих! Али, нисам, то је моја грешка! Да сам је склонио, одвео код рођака, била би жива данас - тихо пребацује себи. - Онај ко може да убије невино дете, макар из авиона и не знајући да постоји негде тамо доле на земљи, за мене је крвник! То су после цинично назвали колатералном штетом….
Знам да их наша родитељска бол не интересује, али и данас кад уђем у купатило видим њено мало, крваво тело, наслоњено на каду. Седео сам у соби кад су шрапнели погодили Милицу. Њен врисак ми је заледио крв. Бос сам улетео у купатило. Гледала ме је, а ја сам имао осећај да ми каже: “Тата, помози ми.” Зграбио сам је и стрчао низ степенице. Како сам стигао до земунске болнице, ни сам не знам - прича Жарко бришући ознојено чело и понавља да би дао свој једини живот, само да може, да је оживи.


Погибија мале Милице Ракић

Миленијум трећи стиже,
На раскршћу два вијека,
Послушајте од силника,
Српски народ шта дочека.

Моћна сила Нато пакта,
У Бриселу кад одлучи,
Да војничку моћ и силу,
На малени народ сручи.

Па су тукли немилице,
Кидисали на циљеве,
Које штите на папиру,
Конвенције из Женеве.

Ратно право погажено,
А силници сишли с ума,
Склањане су бебе мале,
По склоништа и подрума.

Те макање тек рођене,
К’о да знају па не плачу,
И оне су пркосиле,
Подивљалом освајачу.

Ево један црни примјер,
Каквих има на стотине,
Како коси агресија,
Чисте душе и невине.

Оj, Господе на небеса,
Твоја милост душе прима,
Па невину жртву узми,
Међу својим анђелима.

Ти што владаш васионом,
Праведника и Месије,
Препознат ћеш малу жртву,
Неправедне агресије.

То невино чедо мало,
Милица се Ракић зове,
А бомба је агресорска,
Прекинула дечје снове.

Та макања трогодишња,
Шта је могла да нанесе,
И са чиме да угрози,
Америчке интересе?

У тренутку судњег часа,
У кући је боравила,
У узаној просторији,
Свога кућног купатила.

Гледала је замишљено,
У прстиће малих шака,
Размишљала о Снежани,
И о седам патуљака .

На свој начин тумачила,
Шта би био принц из бајке?
О коме је причу чула,
Од Душице младе мајке.

Није знала да те ноћи,
Вук западни пружа шапу,
Да растави са животом,
Малу српску Црвенкапу.

Није знала да на небу,
Изнад родне Батајнице,
Лете тешки бомбардери,
Крволоци и убице.

Док одједном прекидоше,
Сањарења маште њене,
Звуци страве и ужаса,
Знак узбуне и сирене.

Још сирене за узбуну,
Језиво су завијале,
Касетне су бомбе близу,
Ракићеве куће пале.

Од прозора купатила,
У комаде прасну стакло,
А дијете погођено,
Са мјеста се није макло.

А Душица мајка врисну,
Мајчински јој нагон збори,
Да безгрешно њено чедо,
С невином се душом бори.

Отац Жарко брзо скочи,
А на врата купатила,
Слика страве и ужаса,
Срце му је заледила.

По пиџами с цветићима,
Црвена се крв разлила,
Рече отац зашто бомба,
Мене није погодила?

Мале усне Миличине,
У осмијех развучене
А веселе бистре очи,
Стоје широм отворене,

Лијева јој мала шака,
На крваву љуту рану,
А крв лије немилице,
По прстима и по длану.

Млаз крвави к’о да броји,
Дечјег срца откуцаје,
Примијети црни отац да,
Живота знаке даје.

Па рукама уздрхталим,
У наручје чедо хвата,
Чини му се да му збори,
Помози ми мили тата!

Жури отац амбуланти,
Са комшијом у колима,
А све мисли да још наде,
За Милицу малу има.

Вришти мали брат Алекса,
Код излазних кућних врата,
Па Душицу мајку пита:
“Ђе однесе секу тата“?

Крије мајка горки јаук,
Рад’ Алексе малог сина,
А кида се у комаде,
Њежна љубав материна.

Па у јаду сину збори,
Да се стрпи и сачека,
„Буди добар надо моја,
Вратит ће се брзо сека“.

Но мајчина празна нада,
Истопи се и потону,
Јер на столу амбулантном,
Миличино тијело клону.

Срце стаде, душа оде,
Међ’ небеске анђелчиће,
Па у кући мајка кука,
Јер јој црна зора свиће.

На животну позорницу,
Тек Милица бјеше стала,
А на небо винула се,
Њена чедна душа мала.

Јадна мајка чупа косу,
Грли лутке Миличине,
И Алекси сину рече:
“Ето иде сека сине“.

„Ево новац па отиди,
У цвећару срећо мила,
Купи твојој малој секи,
Три црвена каранфила.

Нека ти их замотају,
Црном траком људи неки,
И напишу брат Алекса,
Са љубављу својој секи.

То је задње што јој дајеш“-
Уплакана рече мати -
„Никад више твојој секи,
Нећеш поклон куповати,

Твојој секи још се нису,
Ни пелене осушиле,
А погибе као жртва,
Најмоћније свјетске силе“. 

11 коментара:

  1. Анониман25. март 2011. 21:42

    Vidi Bog odozgo, i kaznjava. Polako i sigurno...

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман21. мај 2011. 16:51

    Вечна ти слава Милице

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман23. јул 2011. 02:15

    E Mico Mico ubili te ovi zlotvori odozgo...
    Sad bih bila srednja škola al šteta što se to desilo...
    Večna ti slava Milice!!!
    Počivaj u miru i neka te andjeli čuvaju!!!
    Uvek ćeš za nas Batajničane biti živa!

    ОдговориИзбриши
  4. http://www.facebook.com/pages/Podr%C5%A1ka-da-novi-most-u-Beogradu-nosi-ime-Milice-Raki%C4%87/255227707829973 Podržite ideju, ako zaboravimo Milicu rakić, šta ćemo pamtiti???

    ОдговориИзбриши
  5. nisam bio ni blizu kada je taj ,,mali,, andjeo ubijen od strane zlikovaca koji nisu smeli ni da se spuste ispod 5000 metara, da bi ubijali sa sigurngog. Bio sam na Kosovu I metohiji u odsudnoj borbi za nasu zemlju. kada sam dosao do nekog ,,mira,, sasvim slucajno sam nasao na tu vest i tim tragom dosao do pesme posvecene maloj Milici.Poceo sam da gledam.Iako mi je par drugova-brace umrlo na rukama,poginulo na 5 metara od mene...znaci nagledao sam se svega i svacega, nisam izdrzao.Zaplakao sam kao dete i rekao ,,o boze zasto nju zasto ne mene,, ? a sada ne da su nas ratnike zaboravili, zaboravili su i malu milicu. Doziveli smo da joj u Bosni sagrade crkvu, a kod nas ni spomen obelezje. Istovremeno, one dve...nebi ih spominjao se fotografisu sa covekom koji je poslao ubice. Ne razmisljaju da je mala milica volela da gleda kako igraju, da bi mozda i ona danas igrala tenis da nije bilo tog bezdusnog coveka. I od tada , mada ne znam da mrzim, mrzim ih i radujem se svakom njihovom porazu jer smatram da im to bog vrace za svoju lakomislenost koju su imale na pameti kada su se fotografisale sa tim zlikovcem za neki dolar .....jankovicka Ivanovicka gde ce Vam dusa ????? ni djokovic nije bolji, samo pare...jedini pravi Srbin trenutno je Cavic dve medalje su mu uzeli , jednu omega a drugu je sam dao ali nije dao Kosovo i Metohiju. Ali decko nije u ,,trendu,, dzabe mu sto je najbolji plivac delfinom na 100 metara, kada je tenis sada inn. pozdrav , malo preopsirno,rasplinuto, ali ko je procitao do kraja shvatice zasto sam se iznervirao opet.

    ОдговориИзбриши
  6. Анониман25. март 2012. 20:19

    DR.ZORAN DJINDJIC JE TRAZIO OD-NATO-BOMBARDUJTE BEOGRAD KOLIKO JE NEDJELJA POTREBNO DA PADNE SLOBODAN MILOSEVIC!SAMO ZATO DA BI DANAS ZIVELI OVAKO KAKO ZIVIMO.

    ОдговориИзбриши
  7. Анониман20. јул 2012. 22:30

    I sad ocemo u istu tu jebanu evropsku uniju, u nato.... STRASNO

    ОдговориИзбриши
  8. Анониман24. март 2013. 14:17

    Погибија мале Милице Ракић

    Миленијум трећи стиже,
    На раскршћу два вијека,
    Послушајте од силника,
    Српски народ шта дочека.

    Моћна сила Нато пакта,
    У Бриселу кад одлучи,
    Да војничку моћ и силу,
    На малени народ сручи.

    Па су тукли немилице,
    Кидисали на циљеве,
    Које штите на папиру,
    Конвенције из Женеве.

    Ратно право погажено,
    А силници сишли с ума,
    Склањане су бебе мале,
    По склоништа и подрума.

    Те макање тек рођене,
    К’о да знају па не плачу,
    И оне су пркосиле,
    Подивљалом освајачу.

    Ево један црни примјер,
    Каквих има на стотине,
    Како коси агресија,
    Чисте душе и невине.

    Оj, Господе на небеса,
    Твоја милост душе прима,
    Па невину жртву узми,
    Међу својим анђелима.

    Ти што владаш васионом,
    Праведника и Месије,
    Препознат ћеш малу жртву,
    Неправедне агресије.

    То невино чедо мало,
    Милица се Ракић зове,
    А бомба је агресорска,
    Прекинула дечје снове.

    Та макања трогодишња,
    Шта је могла да нанесе,
    И са чиме да угрози,
    Америчке интересе?

    У тренутку судњег часа,
    У кући је боравила,
    У узаној просторији,
    Свога кућног купатила.

    Гледала је замишљено,
    У прстиће малих шака,
    Размишљала о Снежани,
    И о седам патуљака .

    На свој начин тумачила,
    Шта би био принц из бајке?
    О коме је причу чула,
    Од Душице младе мајке.

    Није знала да те ноћи,
    Вук западни пружа шапу,
    Да растави са животом,
    Малу српску Црвенкапу.

    Није знала да на небу,
    Изнад родне Батајнице,
    Лете тешки бомбардери,
    Крволоци и убице.

    Док одједном прекидоше,
    Сањарења маште њене,
    Звуци страве и ужаса,
    Знак узбуне и сирене.

    Још сирене за узбуну,
    Језиво су завијале,
    Касетне су бомбе близу,
    Ракићеве куће пале.

    Од прозора купатила,
    У комаде прасну стакло,
    А дијете погођено,
    Са мјеста се није макло.

    А Душица мајка врисну,
    Мајчински јој нагон збори,
    Да безгрешно њено чедо,
    С невином се душом бори.

    Отац Жарко брзо скочи,
    А на врата купатила,
    Слика страве и ужаса,
    Срце му је заледила.

    По пиџами с цветићима,
    Црвена се крв разлила,
    Рече отац зашто бомба,
    Мене није погодила?

    Мале усне Миличине,
    У осмијех развучене
    А веселе бистре очи,
    Стоје широм отворене,

    Лијева јој мала шака,
    На крваву љуту рану,
    А крв лије немилице,
    По прстима и по длану.

    Млаз крвави к’о да броји,
    Дечјег срца откуцаје,
    Примијети црни отац да,
    Живота знаке даје.

    Па рукама уздрхталим,
    У наручје чедо хвата,
    Чини му се да му збори,
    Помози ми мили тата!

    Жури отац амбуланти,
    Са комшијом у колима,
    А све мисли да још наде,
    За Милицу малу има.

    Вришти мали брат Алекса,
    Код излазних кућних врата,
    Па Душицу мајку пита:
    “Ђе однесе секу тата“?

    Крије мајка горки јаук,
    Рад’ Алексе малог сина,
    А кида се у комаде,
    Њежна љубав материна.

    Па у јаду сину збори,
    Да се стрпи и сачека,
    „Буди добар надо моја,
    Вратит ће се брзо сека“.

    Но мајчина празна нада,
    Истопи се и потону,
    Јер на столу амбулантном,
    Миличино тијело клону.

    Срце стаде, душа оде,
    Међ’ небеске анђелчиће,
    Па у кући мајка кука,
    Јер јој црна зора свиће.

    На животну позорницу,
    Тек Милица бјеше стала,
    А на небо винула се,
    Њена чедна душа мала.

    Јадна мајка чупа косу,
    Грли лутке Миличине,
    И Алекси сину рече:
    “Ето иде сека сине“.

    „Ево новац па отиди,
    У цвећару срећо мила,
    Купи твојој малој секи,
    Три црвена каранфила.

    Нека ти их замотају,
    Црном траком људи неки,
    И напишу брат Алекса,
    Са љубављу својој секи.

    То је задње што јој дајеш“-
    Уплакана рече мати -
    „Никад више твојој секи,
    Нећеш поклон куповати,

    Твојој секи још се нису,
    Ни пелене осушиле,
    А погибе као жртва,
    Најмоћније свјетске силе“.

    ОдговориИзбриши
  9. Владимир Јанковић17. април 2013. 02:19

    „Милосрдни анђео“ убио Милицу анђела

    Можемо да комуницирамо „Велики брате“,
    али нећу да ме малтретирате,
    јер 1999. године као што знате,
    сте нам сејали озрачене бомбе и гранате,
    три месеца су нас убијале ваше ракете,
    убијали сте цивиле, децу, старце, труднице,
    убили нам на ноши трогодишње дете,
    ваше жртве и наше убијене назвали „колетаралне штете“,
    а сада би и Космет да нам отмете,
    и нашим убицама продате!

    Ваше убијање нас, сте назвали „Милосрдни анђео“,
    па да ли може бити милосрдни анђео,
    онај ко убија невино дете на ноши?
    Милица је анђео а ви сте убице, ђаволови анђели,
    зли духови, демони.

    Владимир Јанковић
    vjbgdser@eunet.rs

    На Светог Апостола и јеванђелисту Луку, 2007. године
    Посвећено девојчици Милици Ракић
    и свим пострадалима од НАТО бомбардовања

    ОдговориИзбриши
  10. Анониман03. јун 2016. 00:52

    Bog je veliki! I od njega se i nepromišljeno može otpasti. Ivanović i Janković su do "čuvene" fotografije sa zločincem Blajtom (uzeo očuhovo prezime Klinton) ređale uspeh za uspehom. Božju milost (pro)dale su za ništa, za fotografiju sa ništavilom, sa jednom zveri! Ivanović gordo nastavlja da ptropada i kao teniserka i kao ličnost. Sada se udaje za Nemca, odbija da dalje igra za Srbiju. Dokle će padati dalje, samo Bog zna. Janković se malo kao iskupila, ali nedovoljno, i njena karijera je gotova. Ostavio ju je i NATO-promoter! A Đoković zna, dobro zna kako opstaje na vrhu i odakle mu energija da sve izdrži. Ta energija nije kinetika mišića!!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман03. јун 2016. 00:54

      Hiljade i hiljade ljudi moli se Bogu kad Novak igra. Toliku energiju ne može niko da nadvlada.

      Избриши