недеља, 06. март 2011.

БЕСЕДЕ О КРАЉУ - Свети Николај Жички и Охридски


Свети Николај Жички и Охридски


Краљ не сме бити чиновник под платом. Краљ није чиновник, није врх бирократије и бирократске земље. Краљ је владалац над једним сељачким, домаћинским народом, па и сам мора бити као сељак – домаћин. Он је први домаћин у држави. Он живи од свога имања а не од плате. Уколико му је његово садашње имање недовољно, и уколико не би могао сам да докупи, држава ће му дати или у земљи, или у шуми, или у једном руднику. Краљ мора да има обилат приход како би обилато издржавао сиротињу и Цркву помагао.

Нико од грађана, па ни краљ, не сме слати новац у друге земље на чување. Само држава може свој новац чувати и у страним земљама, према уверености државника. Иначе нико од приватних људи, па ни владар.

Краљ ће два пута у току године узимати рало и обављати орање, у јесен и у пролеће. Јер је домаћин и владар једном домаћинском народу. И то у сељачком оделу јер је владар једног сељачког народа.

Краљ ће заповедити да се у његовој кући говори српски а не страни језик. Краљ неће говорити страни језик ни у званичним приликама, ни са званичним лицима страних земаља, него само преко тумача. Краљевска деца не смеју говорити страни језик пре навршене своје дванаесте године, да би прво темељито научили језик свога народа. Јер знање страних језика није никаква врлина за владара. То је дужност келнера и професора.

У краљевском двору држаће се редовна молитва и сва богослужења ... јер је он владар једног православног народа.

Три су најславније дужности краљеве:
- да бодро бди над одбраном отаџбине,
- да штити Цркву Православну,
- да храни и помаже сиротињу.

Попут свих светих владара из династије Немањића, краљ ће се на сваком акту потписивати овако: У име Христа Бога Спаситеља света, и Цара над царевима, ја недостојни слуга Христов ... (име) ... Тако ће краљ стално удубљивати сазнање у себи да он има Старешину и Судију над собом, те неће бити охол ни сувише самопоуздан. А с друге стране он ће опет у тегобама и невољама тражити помоћ и утеху од Онога који је над њим, и који је моћан да без напора увек помогне.

Не сме нико ружити краља, још мање Бога и Светиње Божије. Ако краљ не спречи ружење Бога, слободно ће бити грађанима да руже њега. Јер је краљ нижи од Бога. У бившој југословенској држави нико није смео ружити краља, иначе би ишао на робију, а Бог се ружио по свим местима и свакога дана некажњено. Југословенски закони стављали су краља изнад Бога. А краљ се са тиме саглашавао. Зато је дошло до катастрофалне пропасти и краља и краљевских пигмејских законодаваца и југословенске државе. Увређени Бог је ударио својом десницом...


(Преузето: «Жички благовесник» бр.15.; Епархија Жичка; Краљево; Видовдан-Крстовдан 2000.; стр.50.)

Нема коментара:

Постави коментар