уторак, 08. март 2011.

Србска сликарка Надежда Петровић





Надежда Петровић рођена је 11. октобра 1873. године у Чачку.
Њен отац отац Димитрије-Мита Петровић маштао је о студијама сликарства подстакнут похвалама Стеве Тодоровића, оснивача прве школе цртања у Београду, али је, поштујући очеву вољу, од тога одустао. Постао је председник пореске управе, историчар, политички образован и члан Народне радикалне странке, народни посланик, колекционар старих докумената... а мајка Милева, рођена Зорић, била је кћи сликара, изузетно образована учитељица наклоњена историји и поезији. Милевин ујак био је Светозар Милетић, најистакнутији борац за национална права Срба у Хабзбуршкој монархији.

Надежда је била је прво од деветоро деце. Сва су била даровита - најпознатији је Растко, један од најомиљенијих српских песника. Уметност и образовање били су саставни део породице Петровић, која се 1884. године преселила у Београд. Живели су у кући Надеждиног деде хаџи Максима Петровића, у садашњој Улици Краљице Марије, кући која је била место покретања важних друштвених и политичких догађаја. Надежда је, подразумева се, све то упијала.
Прве поуке о сликању пружио јој је ујак Светозар Зорић, професор Велике школе, познавалац сликарства који је и сам сликао. И то је, готово сигурно, било пресудно да Надежда постане сликарка.
Вишу женску школу Надежда је завршила у Београду 1891. године, а следеће положила испит за наставницу цртања. Када је 1893. године уважена њена молба за посао наставнице цртања у средњој школи, Надежда је наставила учење код чувеног сликара Ђорђа Крстића, да би 1896. год. уписала сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика. Године 1898. Надежда Петровић наставља студије сликарства у Минхену, код Словенца Антона Ажбеа.
У Минхену је намеравала да остане једну, а остала је четири године. За то време научила је немачки, руски и француски језик.
Надежда Петровић је 1903. године морала да се врати у Србију јер јој министар просвете није одобрио ново одсуство. Уствари, прави разлог њеног повратка био је следећи: Мити Петровићу, одличном познаваоцу српске историје 19. века, краљ Александар понудио је да напише биографију краљице Драге у којој би доказао племенито порекло њеног деде Николе Луњевице, марвеног трговца, и тиме је по роду изједначио са Обреновићима. Мита је одбио понуду, а краљ је наредио да га пензионишу.
У сали „Коларца“, 15. августа 1903. године био је одржан до тада један од највећих женских митинга у српству тог доба, којем је присуствовало више хиљада жена. Тада је основана хумана и патриотска организација „Коло српских сестара“, а Надежда Петровић је постала њен секретар.
До 1912. године излагала је на многобројним изложбама у Београду, Љубљани, Загребу, Паризу и Риму.
У Првом и Другом балканском рату Надежда Петровић је била добровољна болничарка на фронту. За време балканских ратова Надежда се редовно јављала својима дописницама. На једној од њих Надежда пише: „...Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо... Рањеници стижу у транспортима по педесет и седамдесет...“
У књизи "Надежда Петровић сликарка, у три рата болничарка", Војислава Латковић пише:
"После свих напора, у пуцњави и паљби, јауцима бепосмоћних рањеника, претераној врућини, Надежда се и сама разболе. Епидемија тифуса хтеде да је однесе. И док је лежала и лечила се, писала је својој доброј пријатељици, колегиници, Косари Цветковић, коју је као вилу, у више наврата, сликала: „Много сам ти се намучила, толико да је напослетку било изван моје моћи, те падох у постељу... могло је бити да се више никад не видимо...“, Објава рата 1914. затекла је у Италији. Опоравила се од тифуса прележаног у Скопљу за време епидемије 1913. и вратила одмах у земљу.
За време Првог светског рата Надежда Петровић је била добровољна болничарка Дунавске дивизије, са којом учествује у борби на Мачковом камену. Својима пише: „Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица које су бројале од 450 на 120. Рањеника смо имали 4 000, ја мишљах полудећу од јада и чуда .... имала сам нервну кризу .... када су нам ођедном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена ... сместила сам их у велики шатор ... отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили... Ниједан рат наш прошли не пружаше нам толико јада и страхоте ...“
После победе српске војске у Церској и Колубарској битци у затишју 1915. год. Надежда одлази за Скопље где се склонила њена породица. Родбина је преклиње да се не враћа на бојиште, а у Врховној команди је одлучено да храбра сликарка, неустрашива, а ипак крхка, мора хитно да се повуче у мирније подручје, да ради у позадини. Тада је Надежда могла да бира, да иде на конферерецију у Рим, у једну београдску болницу на рад или у болницу једне стране мисије у Ниш. Међутим, сва одважна, изабрала је своју болницу у Ваљеву.
Тада је Ваљево било „...велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав...“. После Сувоборске битке овај град је косила епидемија пегавог тифуса. Болест је односила војнике, лекаре, болничаре и цивиле. Крајем марта, зараза је захватила и њу. Боловала је седам дана. У пролазу с бојишта видео ју је пријатељ сликар Бранко Поповић. „Уз литар најбоље каменичке шљивовице коју сам јој по жељи био донео, претресали смо тада последњи пут важна питања нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметника и јунака, Надежде Петровић”, забележио је касније.
Надежда је умрла 3. априла 1915. године.
Прва резервна болница у Ваљеву сутрадан је издала саопштење следеће садржине:
"С изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће".
Сахрањена је на београдском Новом гробљу.
Надежда Петровић је била жена која је сликала, држала говоре, маштала, писала критике и превијала борце. У три рата је била болничарка. Сачувано је више од 200 њених дела, а нека су јој осигурала најистакнутије место у модерној српској уметности.
Дела ове велике српске ликовне уметнице чувају се у збиркама великог броја музеја и галерија у Србији. Она најзначајнија представљају драгуље колекција Народног музеја у Београду, Уметничке галерије "Надежда Петровић" у Чачку и других.
У част Надежде Петровић, у Чачку од 1960. год. сваке друге године одржава се ликовна смотра под називом „Меморијал Надежде Петровић“. На папирној новчаници Народне банке Србије од 200 динара налази се лик Надежде Петровић, а на полеђини те новчанице чувена фотографија болничарке Надежде Петровић из 1913. године.

1 коментар:

  1. Ova naša mlada heroina, Nadežda, umrla je od pegavog tifusa u 41 godini. Za sobom ima opus likovnih dela, slika velike vrednosti, kao što su njen "autoportret", "ciganin", "bavarac", "stari šedrvan","vodenica", "portret starice","gračanica", "more", "žena sa detetom" i dr.Portret Nadežde Petrović nalazi se na novčanici od 200 dinara, koju je izdala NB Srbije.

    ОдговориИзбриши