уторак, 19. април 2011.

Драгутин Димитријевић Апис - "Ова рака је за мене плитка"





Драгутин Т. Димитријевић „Апис“ био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 5. августа 1876. у Београду, а на основу пресуде војног суда стрељан је 26. јуна 1917. у Солуну.

Рано је остао сироче. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра и њен супруг. Завршава основну школу у Нишу,а нижу школу гимназије у Београду (Прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7. пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899.

У време владавине краља Александра Обреновића, због лошег стања у земљи, смислио је и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја.

У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболео те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић је можда желео да створи војну диктатуру у држави имајући јак утицај на политичаре, али се за ово не може са сигурношћу тврдити. Чак је покушао Николу Пашића да придобије на своју страну, али му то, упркос притисцима и претњама, није успело. Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат.

Године 1905. положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлину. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову.


Са својим друговима,1911. основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева.

У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за "превратничко деловање" с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. покушали да изврше атентат на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем.

„Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.” (Дејвид Мекензи)

Занимљиво је да су на обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Одликован:

Орденом "Петар Мркоњић"
Орденом српске круне I, II и III реда
Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда.
Орденом "Милош Обилић"
Орденом Белог орла I и II реда.




"Ова рака је за мене плитка"

- ЈЕ ЛИ време да се поздравимо - пита Апис команданта места.
- Време је - стиже одговор.
- Онда, молим те, нареди да добро гађају. Да нас не мрцваре.
Окренуо се према гробу у који ће за који тренутак пасти, па погледао у свештеника који је стигао да опоје њега и двојицу осуђених на исту казну - смрт стрељањем: мајоре Рада Малобабића и Љубу Вуловића.
Солун, половина јуна 1917, на широком пољу тужне људске славе виде се раке у помрчини. Упалише жандарми шкиљаве фењере. Осуђеници броје раке, броје до три, за сваког по једна. У једној од њих ће завршити свој пут, пешке од Београда преко Албаније, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, као издајник и непријатељ краљевине. Оптужен да је покушао атентат на регента Александра Карађорђевића, да укине Устав и демократске слободе у Србији, заведе режим војне диктатуре. Преки суд га је осудио на смрт стрељањем. Дуго ће бити скриване ове раке, а постаће тајно светилиште српским војницима до повратка у ослобођену Србију.
Професор Милан Живановић у збирци докумената са суђења објашњава: „Краљу Александру је била потребна једна оваква пресуда застрашивања, па је монтирао процес и осудио официра и јунака који је заслужан за повратак Карађорђевића на српски престо."

Вест из Солуна је одјекнула до Београда. Принц Ђорђе, брат регента Александра се, чим је чуо да ће Апис бити погубљен, запутио у Грчку. „Хтео сам да покушам све што је било у мојој моћи да се смртна казна не изврши. Александар је једини могао да је преиначи, помилује осуђенике, спасе српску част и не дозволи да српски официри буду погубљени у јеку рата као издајници“, записао је принц Ђорђе у аутобиографији „Истина о мом животу“.

Убрзо потом догодио се сусрет браће у Солуну. Ђорђе је Александра упитао још са врата:
- Да ли је истина оно што сам чуо? Да ли је могуће...
- Шта си чуо?
- Да је Апис осуђен на смрт...
- Истина је. Његова кривица је доказана.
- И ти ћеш допустити да буде стрељан?
- Нисам га осудио ја. Осудио га је суд.
- Тако. А цео тај ваш процес срамота је за све нас. За војску, за тебе. Европа је згранута. У ово ратно време ми, прогнани, стрељамо своје официре у туђој земљи. Да ли влада зна шта чини? Како је смела да дозволи тај процес и ту срамоту.
Ђорђе је написао: "Мој брат Александар је знао да се ја тешко решавам да молим и да овде данас изговорене речи никада неће бити заборављене. Изгледало је као да ће Александар свакога тренутка преломити. Ипак, колебао се. Лице му је било самртнички бледо, руке су му дрхтале. Дрхтали су му и дамари на челу док се поново надносио над своје папире, растурене по столу. Можда је размишљао о оцу. Шта ће рећи стари краљ када му будем поновио овај наш разговор. Он никада неће одобрити ову осуду, презирао је примену силе."
Александар је одлучио: пресуда ће бити извршена.

Апис се, како су известили официри, држао добро, али је био блед и глас му је олако подрхтавао док се шалио са пуковником Дуњићем:
- Зашто нам не изабрасте неко боље место, негде на висини, тамо одакле се види море.
И он и Љубо Вуловић и Раде Малобабић поздравили су се са официрима, па међу собом... Сишли су у раку. Апис се нашалио: „Ово је за мене плитко.“ (Био је изузетно висок, највиши међу српским војницима и официрима).
А када су Раду везали очи, а он замолио да га тога поштеде, Апис му је рекао: „Пусти Раде, тако је по закону.“
Стрељачки вод је подигао пушке, настала је мртва тишина, Љубо је из раке избацио свој штап: „Молим вас однесите га мом другу мајору Алекси Савићу, а он нека га преда мојој жени.“ Још је викнуо: "Живела Србија!"
Кроз солунску ноћ, на пољу код Зејтинлика, још се чуло: "Збогом Раде, збогом Драгутине, Љубо..." Последње речи и последњи откуцаји срца. Одјекнуо је рафал.
Потпуковник Љубомир Дабић, свештеник и други очевици ове смрти "која је била потребна отаџбини", сведочили су: "Малобабић је већ од првих пет метака завршио. Остала двојица су се још подуго мучила, па је на сваког од њих испаљено још по петнаест метака."
Сведоци су још додали: "Нико није повређен у главу."
У 4 часа и 47 минута, јутра 16. јуна 1917. године, лекар је констатовао смрт. Укопник је преко Аписа и двојице његових сабораца брзо бацао туђу, солунску, земљу.

ПОСЛЕДЊА ВОЉА

- ИАКО осуђен на смрт и лишен милости круне, ја умирем невин, убеђен да је моја смрт потребна Србији, из виших разлога. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа са којом дочекујем последњи час - опраштао се пуковник Апис, а онда поделио своје ствари и имовину. Сестрићу Милану Живановићу, ђаку избеглици - оставља коња Звездана. Цигарете - жандарима који су га чували у затвору. Другог коња - Лихтера, оставља војсци, ако још може да послужи.

БЕЛЕГ БРОЈ 5027

У КОСТУРНИЦИ Зејтинлика под бројем 5027 почива пуковник Апис. Према казивању првог чувара гробља, старог Саве Михаиловића, солунског добровољца из Грбља код Боке Которске, он му је "гроб обележио и отуда од Беле куле кости преносио".


Причу овог часног старине који је завештао потомство да и сам почива међу саборцима на Зејтинлику, наследио је његов син Ђура, чувар гробља до смрти 1961. године. Данас је памти Савин унук Ђорђе Михаиловић, кустос Српске куће у Солуну.
Он каже:
- Пуковник Апис је у костурници под бројем 5027. Ту је, уз белег, и његова слика, само имена нема. Кад је стрељан није имао никаква документа, па је он још под ознаком Н.Н. Тужно је то.

1 коментар:

  1. Анониман05. јул 2013. 00:57

    Nije tuzno!!!Trebali su ga ubiti daleko ranije.Naneo je najvecu sramotu Srbiji,,Majskim prevratom,,da smo zauvek obelezeni!!!!

    ОдговориИзбриши