Питам државу зашто морам да се пријављујем на тржиште рада, ако сам већ ратни војни инвалид? Зашто ми нису нашли посао? Да ли неко може да утврди колико могу и да ли уопште могу да радим - нервозно шета по соби нижући питања 43-годишњи Милован Чоловић, ратни војни инвалид који је изгубио право, као и његових 20-ак ратних другова, на месечно примање за незапослене ратне војне инвалиде.
Стигао до просјачког штапа: Милован Чоловић са непокретном мајком.
Због тога што су се на 90 дана пријављивали на тржиште рада они су осуђени да врате сав новац који су досад примили, а ову гротескну одлуку донела је држава у чије име су ратовали.
Е сад је време да уместо бубрега или сна држави Србији дају и врећу пара. Чудно је само што се држава бирократских прописа држи као пијан плота само кад је у питању сиротиња, ваљда велике зверке имају велике адвокате који увек пронађу велику рупу у закону. За незапослене ратне инвалиде такве рупе није било.
Живот прецртан оловком
Служба инвалидско-борачке заштите решава и одлучује о правима војних инвалида по савезним, републичким и општинским прописима. Тако је у списима, а како је у пракси говоре ојађени ратници Милован Чоловић и Звездан Дураковић.
- Нисам се пријављивао на тржиште рада, имам пун џак документације о учешћу у рату и степену инвалидности. Шта треба друго?
Кад ме ухвати постратни синдром не знам где се налазим, а камоли да се пријављујем и неком правим ћеф. Дошла је бирократија у виду инспекције из Београда, утврдила да сам због непријављивања примао новчани додатак за незапослене незаконито и дала ме на суд. Боже, има ли те?
Треба, са каматама, да вратим око 1.000.000 динара. А, већ четири године не примам ништа са бироа јер су ме прецртали оловком. Прецртали су моју егзистенцију, мој живот. Довели ме до очаја и просјачког штапа - прича Чоловић.
Живи у стану, једној соби он, у другој брат, у трећој непокретна мајка Светлана. Затекли смо га док кува у шерпици мало пиринча.
- Е, брате мој, дође ми да изађем из коже. Све ме сврби. Данас немам да купим кило хлеба, па морамо да једемо го пиринач. Прво мајку да нахраним, па себе. Не види, непокретна је, нема је 30 кила. Водим је у купатило, стално бринем о њој. Има неку цркавицу, пензију од умрлог оца.
Не могу да изађем и одрадим овако сакат било шта. Позове те неко, узмеш који динар и имаш да се прехраниш. Докле сам дошао? Две године сам ратовао, позвала ме отаџбина, а после пише добровољац - прича са горчином. - Два пута сам тешко рањен.
У Вуковару ме покоси рафал у доњем делу тела. Поцепаше ми препоне, једва су ме сашили. Болница, мука, па кад изађох, хајде у Херцеговину. Да одбранимо српски Мостар. Ту ме ранише у потколеницу и опет болница. И нисам се пријављивао на биро?! Изелице једне!
Оставише ме без хлеба, деци коју највише волим на свету, немам шта да пружим. Развео сам се, све што сам имао од намештаја и покућства дао сам деци и мило ми. Е, сад, не могу, морам да споменем Воју Ђорђевића. Кад ми отеше паре са бироа и досудише да враћам "данак у крви", како га зовем, одем само једном да га замолим за помоћ и никад више. И сада не могу себи да опростим зашто сам био. Молим га: Војо, помози нешто, да преживим, аман. "Одакле да ти дам", дере се он - јада се Чоловић.
Инвалиднина му је око 4.800, од тога му остане 1.000, јер ресто иде на алиментацију ћерки Јелени и сину Ђорђу.
За лекове 10.000 динара
Њих двадесетак који су крварили у ратовима деведесетих жале се на Воју Ђорђевића, бившег начелника за борачка питања. Међу њима је и 38-годишњи Звездан Дураковић.
- Кад сам добио решење да треба због непријављивања на тржиште рада да вратим више од 600.000 динара, отрчао сам код Воје.
Одговорио ми је хладно: "Никако да се жалите у Београду. Све ћу то ја да решим. Знам све ваше случајеве, нисте се пријављивали јер вам здравствено стање није дозвољавало." - прича Дураковић, ратни војни инвалид који болује од читавог списка болести.
Он каже да је о решењу о враћању новца сазнао од супруге Стане док је био у болници.
Рендгенски снимци: Звездан Дураковић.
- Тада сам оперисао плућа - скида се и показује велики рез - а отишла је и јетра, астма ме гуши, не знам који лек да попијем, како да платим доплату за њих. А све сам то зарадио ратујући у источној Славонији - кука Дураковић.
Удара се у груди, каже, нема више куд.
- Како, бре, брате, да платим доплату од 10.000 динара за лекове? Примам само инвалиднину 4.300 динара и дечји додатак 3.800. Троје деце имам, жена не ради. Најстарија ћерка Сузана (18) напустила је средњу саобраћајну школу у другом разреду. А, питајте у школу какав је ђак била? Нема за хлеба, да се обуче како треба, а камоли за књиге.
Син Дура (17) иде у други средње у специјалној школи, најмлађа Анђела (8) у први основне - прича с горчином Дураковић и наставља: - Мислиш да има књиге и свеске? Нема, па како да учи, после вичу "Цигани неписмени, глупи". Није, бре, тачно. Немају деца из чега да уче, гладна су. Због Воје, због оних из Београда што дођоше и узеше ми из џепа 26.000, а сада чујем да је преко 30.000.
Четири године не примам, плус да враћам. Назамчише ми уже на греду, чекају кад ће ставим врат и обесим се. Е, нећу! Знам да је пропала држава, али ја још нисам.
Теши га његов друг.
- Зашто да дугујем целој Горњој чаршији? Сви су давали и дају још понешто кад имају. Зашто да будем просјак, ја то тако доживљавам?
Немам решено ни стамбено питање, зашто сам као редован војник прошао Вуковар, Трпињску цесту, Сивобаш? Лежао у рововима до врата у води по целу ноћ?
Од силне пуцњаве и пацова који су скакали по нама начисто сам полудео. Сањам их и дању и ноћу. Уништио сам здравље, за кога?
За државу која не даје парче хлеба мојој деци, немам право на паре, нисам се пријављивао у биро. Нека они буду као ја, па нека се пријављују. Срам их било! Један пакет са храном нису донели - сасипа Дураковић.
Оно што све инвалиде љути јесте списак свих ратних инвалида који би волели да виде. До њега се за сада не долази. У једном се сви слажу, има их доста који нису ни барут омирисали.
- Сви који смо ратовали по позиву државе нај... смо, ипак мало мање од државе и то нас теши - с горчином изјављују.
Прописи важнији од живота
Воја Ђорђевић, бивши начелник за борачка питања, затечен је оним што су изјавили Чоловић и Дураковић.
- Ништа од тога није тачно. Инспекција је била 10 дана и утврдила чињенично стање. Имали су обавезу да се пријављују једном у 90 дана и то нису чинили. Инспекција је донела одлуку о њиховом скидању са бироа и враћању средстава сукцесивно.
Нисам им обећао да ћу им средити било шта јер закон мора да се поштује. Заузврат, обојицу сам запослио како би могли да зарађују и враћају паре држави. Нажалост, обојица су напустили посао. Није тачно да сам им говорио да се не жале. Могли су то да ураде на основу документације коју поседују, да буду враћени на биро и наставе да примају материјални додатак.
Било је таквих случајева, поново примају принадлежности, али новац враћају сукцесивно зато што нису били евидентирани на тржишту рада - каже Ђорђевић.
Личне инвалиднине - по групама инвалидитета:
1. група - 62.264 динара
2. група - 45.453 динара
3. група - 34.245 динара
4. група - 25.528 динара
5. група - 16.057 динара
6. група - 11.208 динара
7. група - 8.094 динара
8. група - 4.981 динар
9. група - 4.358 динара
10. група - 3.735 динара
Партизани на чекању
На општинском буџету су само учесници Другог светског рата и они по том основу имају право на новчани додатак. У просеку примају месечно 30.000 динара.
- Њих има око 60-ак. Укупна месечна сума коју они треба да приме је око 600.000 динара. Нажалост, због празне општинске касе њима принадлежности касне годину и по дана. Све су то старији људи, прешли су 80. годину живота и не праве проблеме око исплате - каже Никола Ђурановић, запослен на месту ликвидатора за борачка питања.
Референти на лековима
Драгољуба Стефановића Шиљу и Живку Николић, референте за борачку и инвалидску заштиту, ратни инвалиди доживљавају као оца и мајку.
- Има страшних судбина, много њих. Сваког дана слушамо, гледамо све то, доживљавамо стресове. И ми пијемо лекове, шта ћете таква нам је природа посла - каже Стефановић.
Нема коментара:
Постави коментар