понедељак, 28. фебруар 2011.

Песма Кајмакчалана - Свети Владика Николај




Кајмакчалан бела гора
К'о застава пободена,
Без шумора, без румора,
С два покрова покривена,
С два мртваца на леђима:
С белим снегом и костима.

Стражар слуша: Неко пева!
Тиха песма испод горе!
- Да л' планина бунца, снева,
Ил' под снегом мртви зборе?
Слуша стражар – варка није -
Под снегом се песма вије.

"Ој Србијо, мајко мила,
"Јеси л' срећна? Јеси л' јака?
"Јеси ли се одморила?
"Да ли имаш још јунака?
"Кажи нама, мила мати,
"Да би могли мирно спати!"

Место гласна одговара,
Стражар гледа, добро види,
Људима се покри гора -
Хроми, бедни инвалиди:

"Мирно спите, друзи мили,
Јунаци смо и ми били!"

Испод снега хор повика:
"Ви сте Јуче, ви сте прошли,
"Стара гардо рањеника!
"Но да ли су нови дошли?
"Ој Србијо, мила мати,
"Не можемо мирно спати!"

Стражар гледа: гора пуста.
Обузе га стара туга.
Но наједном – маса густа
Покри гору, друг до друга:
"Ево и нас, новог кова,
Ми смо српска војска нова!

Ми смо кита од јунака,
Не брините, браћо, за нас,
Србија је кроз нас јака!" -
"О па ви сте само Данас!
"Не можемо мирно спати,
"Ој Србијо, мила мати!"

Стражар гледа пун бојазни
Како и те војске неста,
И гора се сва испразни
Али песма још не преста:
"Ој Србијо, гора поји,
"На ком твоје Сутра стоји?"

Стражар зачу уздисање
Где јунаци славни леже,
Испод снега чу јецање,
Горчина му срце стеже,
У том муња силна сину
И обасја џин планину.

Засија се џин планина,
Нова војска на њу слете:
Српска деца, омладина,
За четама врве чете.
Заклицаше деца мала:

"Оци наши, вама хвала!

- Одмарајте ваше кости,
Баш много сте препатили,
И Бог да вам душе прости,
Витези сте дивни били!
Ми ћемо се потрудити
И јунаци к'о ви бити".

Тад забруја из гробова
Песма јекну из дубине:
"Децо наша, снаго нова,
"Ви сте Сутра отаџбине!
"Ој Србијо, мила мати,
"Сад можемо мирно спати!"


Свети Владика Николај - ПЕСМЕ БОГУ И РОДУ

недеља, 27. фебруар 2011.

ОЈ СРБИЈО - Владика Николај



Ој Србијо небројено гробље,
Срби браћо заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим,
Из овога света небескога,
У светлости Христа спаситеља,
У сијању небеске Србије.

"Трећа Србија" умире од глади

Данас се углавном говори о две Србије - првој, за коју Европа нема алтернативу и другој, која живи у митовима. Постоји, међутим, и заборављена Србија, која је гурнута на маргине живота.


У жељи да документујемо такву Србију јесенас и ове зиме заједно са активистима Црвеног крста обишли смо села између Маљена, Каблара и Рудника и посетили оне којима ни поштоноше, ни порезници одавно не долазе. Њима нико не пише, нити имају шта за опорезивање.

Реч је о старцима и старицама који су већ годинама "сирак тужни без иђе икога". Најчешће немају ближе родбине, а ако и имају од срца порода, одавно их је заборавио и запоставио. Живе, тако, седе главе на божју милост и у амбијенту 18. или 19. века и живот им се своди на ишчекивање, а понекад и прижељкивању краја овоземаљског живота у Србији која "незадрживо срља у Европу".

Истина, није да су на заборављене баш сви заборавили. Хуманитарци из Црвеног крста их имају на списку и уму, али не могу ни они више од тога до да их посете једном-двапут годишње када им уруче пакете са храном. Јесте да "пацијенти" хуманитараца једу као птице, али то што им они обезбеде премало је за 365 дана у години.

А када им хуманитарци дођу, према речима Томислава Марковића, секретара Црвеног крста у Горњем Милановцу, не знају чему се остављени на милост и немилост судбини више обрадују - брашну, конзервама грашка, флаши уља, килограму шећера или разговору.

ВОЈВОДИНА ПУТЕМ КОСОВА???

Чему служи крпа са три жута избљувка?
У недељу 27.фебруара навршава се седам дугих година од доношења “Одлуке о застави Војводине”.
Нео-усташе из ЛСВ за тај дан спремају прославу (“Дан заставе”) по угледу на своју антисрпску идеолошку сабраћу са југа. На тај начин желе Србима у Новом Саду да покваре прославу 185. годишњицу рођења Светозара Милетића, као што су планирали пре пар година рушење споменика Јаши Томићу.
 Каква покрајина таква и застава, каква застава такав и “дан заставе”.
Што се мене тиче, разлика између усташке заставе са знаком U, и ове неоусташке “војвођанске” је само у томе што су испод прве ишли они који су клали Србе , а испод друге се тек скупљају они који би да кољу и сатиру оне који не мисле као они.
Пошто су Бачка и Срем постале колоније Хрватских фирми, које су покуповале све што је вредело и поседују толико наше плодне земље, онда су могли и шаховницу негде да утуре поред оне три петокраке. Можда би то било поштеније од њих, а и од Срба би се ваљда бар неко побунио.

субота, 26. фебруар 2011.

Православље - једино могуће Хришћанство






Знање о нашој православној вери и Цркви нас најбоље штити од збуњивања и завођења од стране разних секти и култова. Међутим, само знање није довољно; морамо живети Православљем да бисмо га волели, и морамо га волети да бисмо њиме живели. Само знање о њему, без његовог упражњавања, јалово је знање. Митрополит московски Филип је једном рекао: "Верују ти не припада ако га ниси проживео."

понедељак, 21. фебруар 2011.

НАЦИОНАЛИЗАМ СВЕТОГА САВЕ



Владика Николај Велимировић

НАЦИОНАЛИЗАМ СВЕТОГА САВЕ


У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у Светоме Сави, која је овога Божјег човека и народног хероја покретала на сва она велика дела, која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања.

недеља, 20. фебруар 2011.

Зашто путем Светосавског национализма?

Јереј Отац Бошко Р. Маринков




Зато што верујемо у Свету Тројицу, а не у изфрустриране креатуре Новог светског поретка.

КОСОВО И МЕТОХИЈА



Косово је душа Србије 
свето поље најсрпскије 
Косово је вера, нада 
место где се за Крст страда 
Косово је најсрпскије 
лице Божије. 


субота, 19. фебруар 2011.

Доста је било,ДОСТА!!!


Поздрав браћи.Ко какав однос има према учешћу или не учешћу у борби,не могу вам рећи јер је то лична ствар и свако то има у себи.Неко од браће је био рањен или је погинуо и првог дана по доласку на фронт.1999 године под униформом је било укупно 340 000 људи,само на Косову 200 000.Расправа ко је колико био,где је био и шта је радио за време рата,не може нам ништа помоћи.Нама је доста политике и подела,довољно су нас понижавали,доста је било,ДОСТА!!!

петак, 18. фебруар 2011.

Нека и наша деца буду поносна на нас.

Само ти дјете ради свој посао - Свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки


Вукашин из Клепаца

Православни Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан - Вукан - Вук. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, оп се вратио у своје село, али су хрватске усташе - римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима.
Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.
Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).
Сведочење злочинца ....
Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
- Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.
- И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.
А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.
Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне - "живио поглавник Павелић!", или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.
Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче -"живио Павелић", или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: "Живио Павелић!", или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнједио да узвикне "живио Павелић" и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:
- Ради ти, дијете, свој посао!...
Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.
Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао!..." И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: "Ради ти, дијете, свој посао!"
И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујући хладноћу зимске вечери. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.


Свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки

Небо надамном бијаше крваво
и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске
и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке
и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне
и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.

Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви што му с' каме точи
као дјечја суза, као капља млијека.

А он силан... распојасан...
на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној,
па он их је забога највише погубио,
к'о дукате своје жртве
са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.

" Што ме гледаш тако старче,
зар си разум изгубио",
рикну као звијер рањена
и ножем ка мени крену,
а ја сам се к'о пред причест
своју прву прекрстио
радујућ' се ко рођењу
самртноме својем трену.

"А страх" ...помислих"...
"Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа
и режећи месо сијече...
зашто тако равнодушно
пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим
док му крв са руку тече?"

Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја сам му све несрећнику,
још на овом свјету
помраченом опростио,
ал' како ће кад час дође
пред жртвама својим стати?

"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО",
шапнух му језиком што је одсјекао
и виђех очима својим ископаним
страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.

А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО".

Невен Милаковић Ликота



Тропар Св. Новомученику Вукашину Јасеновачком, глас 8:
Вукашине Херцеговче,
Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада
у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше,
Ти њему кротко говораше:
„Само ти, дете, ради свој посао”,
јер нама је Христос живот вечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију,
да спасе и род наш Православни.






Кољач

Петар Брзица је био студент права и загрижени члан предводничке католичке организације зване "Крижари". Био је усташки стражар у концентрационом логору Јасеновац који је на такмичењу пререзао грло 1360 заточеника специјално дизајнираним кољачким ножем званим Србосјек. Како је победио на такмичењу, проглашен је за "Краља Србоклања". Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина.

После Другог светског рата емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Југословенске власти нису биле у могућности да га ухвате. Вероватно је да је променио идентитет. Његово име је било на листи 59 нациста који живе у САД, коју је Јеврејска организација предала служби за Имиграцију и натурализацију током 1970. године. Брзица је остао неоткривен.

Да се не заборави......

четвртак, 17. фебруар 2011.

Завештања Великог жупана српског Стефана Немање свом сину Светом Сави

Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)


1. Завјештање земље

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. Завјештање крви

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

3. Завјештање гробова и костију

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

4. Завјештање неба и звијезда

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

5. Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

6. Завјештање цркава

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

- Седам – одговорио је кратко.

- Много је, протомајсторе!

- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

7. Завјештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. Завјештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. Завјештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. Завјештање пјесме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. Завјештање имена српских

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

РЕЧ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ВИДОВДАНУ

Данас је очигледније него икад да ће проћи небо и земља а остаће само Реч. Реч носи снагу, покорава силу и сила се речи покорава. Ко познаје снагу речи, познаје Божију моћ.

Срби нису бројем велики народ, али су им дела велика; велика док се Речи Божије држе. А међу Србима једна реч има посебну снагу, та реч нас је кроз векове одржала, реч која нас је дигла из пепела и реч која нам је, поново, дух живота удахнула. То је реч која Србе, све свуда, окупља и сабира, реч која је у себи векове сажела, која се са страхопоштовањем изговара. Једна реч- ВИДОВДАН!

Када је пре више од шест векова велика сила са истока кренула према западу, прва велика препрека било је царство које је било ИЗНАД и истока и запада. Безбожни Турци хотећи до Европе морали су преко Србије. Желели су муњевито - као стрела, тачно кроз срце, кроз Косово.

Ту, на Косову Пољу, сударила су се не само два велика царства и две цивилизације, ту су се судариле две вере. Две молитве, два завета, две речи.

Док се Отоманско царство уздало у топуз и велику војну силу, србско се царство уздало у Реч. Један човек, један кнез, један Србин - обратио се речју јединоме Богу, и Бог му даде Реч. Том Речју Свети Лазар великомученик косовски обрати се својим војницима, међу којима смо и ми, данас овде постројени пред својим једини Царем и Господарем, Господом Исусом Христом и Његовим Светима. Речју: «земаљско је за малена царство а небеско увек и довека»; Свети цар Лазар за векове векова уписао је у свако србско срце оно што називамо «косовским заветом».

недеља, 13. фебруар 2011.

Чија смо ми војска,БРЕ!?!?!?!


Чија смо ми војска,БРЕ!?!?!?!
У којој смо то војсци били и за коју смо то државу ратовали?
На дан војске,нема ни једне речи о ветеранима,који су сами сведочанство и смисао постојања војске и одбране земље.Па због чега војска и постоји уопште,ако не због не дај Боже рата.Испадосмо на крају"непризнати паравојни ветерани".У ИНАТ,не држави Србији коју волимо изнад свега,већ дискриминаторској политици и њеном односу према ветеранима.

У Славу и Част нашим прађедовима који су знали да су припадали једној јединој СРБСКОЈ ВОЈСЦИ!!!

уторак, 8. фебруар 2011.

Ветерани,политичка конкуренција или "Браћо Ветерани УЈЕДИНИМО СЕ"


Mи ветерани нисмо свесни да имамо снагу да одлучујемо сами о својим правима,и са политиком и без ње,али исто тако нисмо свесни да је то могуће само ако се ујединимо,јер смо подељени и разбијени на комаде,по странкама, покретима,партијама и тд..(и на крају ништа од свега тога)
Али још једне ствари нисмо свесни да смо ми колико нас има (преко 500 000),велика КОНКУРЕНЦИЈА политичарима,и позицији и опозицији,а они су тога свесни и то добро.
Није спорно то уопште,нека се бави политиком ко год хоће,али за ову ствар и ову идеју,није нам потребна политика да би се ујединили и тражили Дан Ветерана.

Браћо Ветерани УЈЕДИНИМО СЕ.

понедељак, 7. фебруар 2011.

Убио се ратни ветеран и учесник протеста

Полицајац Зоран Тмушић, инвалид после учешћа у рату на Косову и Метохији, починио је самоубиство мачетом у недељу у свом стану на Новом Београду. Прошао је бројна ратишта, три пута је рањаван, био је самохрани отац који је за собом оставио троје деце.


Зоран Тмушић на митингу поводом хапшења Радована Караџића: Поред њега је син са шајкачом и ћерка у униформи и са круном на глави
Ветеран из бројних борби, од Хрватске до Косова и Метохије, полицајац Зоран Тмушић извршио је самоубиство у недељу у свом стану на Новом Београду. Зоран је мачетом прекратио себи живот, затворен у својој соби, док су у стану били родитељи и његово троје деце.

Његово тело у недељу око 13 часова пронашао је брат, и потом позвао полицију и хитну помоћ. Доктори су само могли да констатују смрт. Зоран није оставио опроштајно писмо нити поруку, а укућани кажу да ништа није указивало на то да ће доћи до овог немилог догађаја.

Борећи се на многобројним ратиштима, био је три пута рањаван. Остао је инвалид, у колицима. Био је разведен и сам је, уз помоћ родитеља и сестре, одгајао троје деце.

Београђани, иако нису знали његово име, знају га по томе што се по граду кретао у колицима, увек окружен синовима обученим у војне униформе. Био је познат и као учесник бројних демонстрација, увек у друштву синова и ћерке, иако је говорио да није нити ће бити члан неке партије. Деца су на митинзима обично стајала крај оца у колицима, обучена у униформе, а читаоци ову сцену можда најобље памте са сахране Слободана Милошевића.

Тмушић један од говорника на митингу поводом 10-годишњице НАТО бомбардовања
"Пре неки дан сам га видео на насипу поред Саве, док су деца трчала око њега. Деца су изузетно васпитана, одлични су ђаци, спортисти, и важе за пример свима у згради. Ипак, чуо сам да је и пре неколико месеци покушао да дигне руку на себе, али надали смо се да се то неће поновити", каже комшија Тмушићевих.

Велика је непознаница шта је Зорана натерало на овај чин, јер, упркос томе што је био параплегичар, сви у његовој околини сматрали су да је, окружен љубављу породице и успешном децом, водио испуњен живот.

Пре пет година МУП Србије је Зорану доделио стан од 80 квадрата на Новом Београду, који је окићен стотинама медаља и трофејима које су у каратеу освојила његова деца.

Ово су неке од Тмушићевих изјава медијима у протеклих неколико година:

- Први сам, који је 1991. скинуо петокраку са капе и ставио крст. Истински сам се борио за српство, рођен сам у Србији, ту су ми корени. Из тог разлога, пре десет година, добровољно сам приступио полицији. Био сам све време на ратишту, рањаван сам три пута, док пре три године нисам остао инвалид. Био сам председник Удружења ратних бораца за пећки округ. Носио сам током најжешћих акција, хуманитарну помоћц, помагао сам деци палих бораца и све што сам чинио било је за српство.

- Вера, бог, деца, пријатељи - захваљујући њима остао сам нормалан после свега кроз шта сам прошао. Колеге из Жандармерије поклонили су ми сав намештај, дошли су овде и помогли ми да се уселим. Наше другарство не може се мерити материјалном вредношћу. И даље, иако сам инвалид, припадник сам Жандармерије, нисам у пензији, јер не бих могао да издржавам децу. Колеге су то имале на уму, па сам и даље у радном односу.

- Овај дрвени крст који је стално поред мене поклонио ми је митрополит Амфилохије када сам рањен. Рекао ми је да би крст требало да ми буде од тада једино оружје.

субота, 5. фебруар 2011.

Србски Ветерани данас

Ми тражимо да нас сви подрже,невезано којој странци или партији припадају,
јер Ветерана има у свим странкама и партијама, и подржавали су све те странке и партије,и гласали их на изборима.Такође све странке и партије
говоре о заштити људских права у Србији,као "једним од најбитнијих"
задатака и програма за који се они залажу.
Сада је дошао ред да све те странке и партије подрже Ветеране у њиховој борби за основна људска права.
Тражимо "ДАН ВЕТЕРАНА 28.јун"




Тражимо Дан Ветерана,то је наше људско право.


После свих ових несрећних ратова,у Србији има око 600 000 ветерана који су и даље
на разним маргинама друштва и данашњице у нашој држави,који и сами доживљавају
раздељеност кроз разне организације,удружења,покрете,партије и странке.
Ветеранима не требају титуле,похвале,одликовања и захвалнице,већ да не буду заборављени и одбачени.
(Како заборавити и одбацити око 600 000 људи?)
Поштовање,нема га уопште.Никаква је држава која не поштује своје ратнике.
Никаква и јадна,и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду.
Не поштујући ветеране,Србске ратнике,држава не поштује ни свој народ,а самим тим ништа и никога.

Питање за политичку "САВЕСТ"

Сви ви "политичари" бусате се у груди када су у питању "разноразна" људска права,тако вам ваљда налаже "савест" програмских начела ваших странака.Када су у питању права ратних ветерана ви нити се бусате нити гнушате.Тада вам ваша програмско - страначка "савест" не налаже ништа.Питање за вашу "савест" је просто и једноставно:
Где су наша људска права?




Из тог разлога овај профил/блог позива све ветеране да се окупе и сложе само око једног јединог циља,да се званично обележи "Дан Ветерана - Видовдан"

Написао Ненад Станић.