петак, 05. октобар 2012.

Ране боле за 5.200 динара


Извор: Вечерње Новости 06. септембар 2012.

Двадесет година голготе Ивана Матузовића. У ПИО одбрусили: "Нека те издржава онај ко те послао у рат". Рањен код Вуковара дум-дум метком

Иван Матузовић

ЧЕКАЈУЋИ десету операцију кичме, која ми је током битке код Вуковара 1991. разорена снајперским дум-дум метком, све се чешће питам чији сам ја инвалид - с тешком муком изговара Панчевац Иван Матузовић.

- Мобилисан сам у јуну 1991. у ЈНА. Рекли су нам да идемо да бранимо Југославију - каже Матузовић. - Рањен сам 17. октобра исте године, а кад сам после три и по године изашао из болнице у колицима, те Југославије више није било. Остале су само ране и бол. Војска је рекла да не може да ми да пензију и упутила ме на Републички фонд за пензијско-инвалидско осигурање. У општинској филијали Фонда ПИО су одбрусили: "Нека те издржава онај ко те послао у рат."

Саговорник "Новости" дрхтавим рукама из брда преписке с државним институцијама вади папире који доказују да му је тек 2001. после десет година чекања и девет операција Фонд ПИО признао статус стопостотног ратног војног инвалида. Међутим, прву пензију добио је тек пет година касније, у фебруару 2006. године.

- Добио сам 5.200 динара јер је држава сматрала да толико заслужује стопостотни инвалид с одузетим ногама - горко каже Матузовић. - Годинама шаљем молбе од општине до министарстава да ми повећају пензију, али увек добијам одговор да за то нема законског основа. Где су им били ти закони 28. јуна 1991. године, усред ноћи, кад су дошли по мене, пробудили ме и из кревета одвели у рат. Чији сам ја то војник био? За коју је државу ратовао мој саборац који ми је издахнуо на рукама?

Наш саговорник наглашава да је био припадник диверзантске јединице која је 17. октобра 1991. настрадала због издаје.

- Од нас педесетак, које су рано ујутро послали у акцију, преживело је само дванаест - каже Матузовић. - Зенге су биле обавештене да долазимо и поставили су нам заседу. Наше јединице, које је требало да нам штите одступницу, повучене су и остали смо у клопци. Мене је метак погодио у кичму кад сам покушао да извучем Зорана Цигоја, кога је рафал пресекао преко стомака.

Рањеници су покупљени с бојишта тек дан касније, по закључењу примирја, али наш саговорник се тога не сећа јер је свести дошао тек на ВМА. С болом се сећа три и по године проведене на неурохируршком одељењу и бројних операција.

- Дум-дум метак ми је тешко оштетио шест пршљенова, ноге су остале одузете - каже Матузовић. - Први пут сам сео после четири месеца. Зрно ми је покидало и мишиће па од тада више не могу да контролишем нужду. Обилазила ме је само мајка, а жену сам видео кад сам дошао кући, са другим човеком. Као у причи "Све ће то народ позлатити", никоме нисам био потребан.

Ветеран показује папире по којима је панчевачка филијала ПИО лаконски закључила да му не треба помоћ трећег лица.

- Иста служба је одбила све препоруке ВМА да ми је неопходно бањско лечење, а ни за инвалидска колица никад се није нашло пара у буџету - каже Матузовић. - Живим, просто речено од милостиња и добре воље људи. Носим половну одећу коју ми поклоне, једем храну коју ми уделе. Месечно ми за лекове треба 3.000 динара, али пошто немам те паре, онда их и не пијем. Тражио сам и да ми дају пелене на рецепт али су ме одбили. Кад се унередим супруга ме одгура у купатило и опере.

Матузовић се оженио други пут 2009, Жаклином, која брине о овом тешком инвалиду.

- Шта да кажем, ја без посла он неспособан, живимо од данас до сутра - каже Жаклина.

- Храна нам је при крају, за лекове нема, дугови се гомилају, за дрва немамо. Не знам како ћемо кад се врати с операције.

Крајем септембра Матузовић очекује нову тешку операцију.

- Пролетос су ми открили тумор кичмене мождине и морају поново да ми отварају кичму и главу. Не знам шта ме чека кад се вратим. Можда ће ми искључити воду и струју. Дугујем више од 100.000 динара, стигла ми је опомена пред утужење. Понекад помислим да су боље прошли моји саборци који су погинули.

БИРОКРАТЕ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈУ

У ГОМИЛИ преписке стоји и молба команданта панчевачке Војне поште 2875 Заводу за социјално пензијско и инвалидско осигурање у Панчеву, упућена 1998. године, којом се за бившег војника тражи потврда за бесплатан превоз.
- Матузовић је ратни инвалид 3. категорије са 80 одсто неспособности и оваква потврда му је потребна ради честог одласка с пратиоцем на лечење на ВМА у Београд, а посебно сада кад поново иде на операцију. Молимо вас да издате овакав документ - пише у молби коју је потписао пуковник Зоран Кандић. Међутим, ни овакве ургенције нису омекшале срца бирократа.

Нема коментара:

Постави коментар