петак, 01. март 2013.

СЛОВЕНИЈА И СУД У ХАГУ

Може ли чланство у Европској унији некога заштити од осуде за ратне злочине? СЛОВЕНИЈА И СУД У ХАГУ

Година 1991, Словенија: Логор у напуштеном руднику Дол при Хра­с­ни­ку, заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), вој­нике на од­слу­же­њу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима, по­бу­ње­ни­ци довозе ка­мио­ни­ма фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у руд­ничке лифтове, спу­ш­та­ју у окна пуна воде, прашине и гасова и ту ос­та­в­ља­ју. Лица „на обради“ трпају у на­пуштене прљаве просторије, са бе­тон­ским по­дом, по 150 (!!) особа у простор ве­личине 14х6 метара, без воде и хра­не, ће­ба­ди за спавање! Одузимају им све: но­вац, накит, лична доку­ме­н­та, го­во­ре­ћи „држави (!?) која ратује са другом др­жа­вом, требају сре­д­ства за рат“.



Логор Крањ: око 40 војника ЈНА раздвојили по националној при­па­д­но­сти, у један угао Хрвати, у други Шћиптари, у трећем Срби, Македонци и Цр­ногорци. Он­да је настало садистичко иживљавање над младићима (19-20 го­дина ста­ро­сти!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили мо­т­кама, бејзбол па­лицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шу­ти­рање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ вој­ни­ка како ће их ноћу кла­ти! Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу ме­ста! Ненаоружане уби­ја­ли метком у потиљак. Посебно зверско уби­ство једног цивилног лица на слу­жби у ЈНА и једног војника, српске на­­ционалности! Војницима Хр­ва­ти­ма, Му­сли­ма­нима и Шћиптарима су дали кар­те за пут, цивилно одело и пу­ш­ти­ли кућама.
Скидали војнике до гола, па им за 10.000(!) динара продавали дроњке ци­ви­лне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући на­чин да заради. Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Ау­ш­виц и Дахау, вој­ницима српске, црногорске и македонске националности пре­гледали и вадили зу­бе под позлатом (два војника да­ла писане изјаве).

Војници, ухваћени на пре­ва­­ру, сву­чени у пи­џаме, мучени, а потом уто­ва­ре­ни у теретне ва­гоне за Београд, уз натпис „Стока за Ср­би­ју“. Вагони су при­ка­че­ни за међународни воз Љубљана-Бео­град. Срећни што су уопште жи­ви, при­ми­рили су се док нису стигли у Бе­оград. Виком су дозвали же­ле­з­ни­чаре који су от­­во­ри­­­ли вагоне. Војници су прошли вишемесечну тор­­туру у ло­горима. Део Ср­би­­ја­на­ца (Срба, Ма­ђа­ра и Му­слимана), до куће је сти­гао пре­ко Мађарске. Такође су били ух­­ваћени на пре­ва­ру, мучки, у време при­ми­р­ја. Према сведочењима вој­ни­­ка, на подсећања о уло­зи Срба у спа­ша­ва­њу Сло­ве­на­ца у Другом СР, пре­з­ри­во би одго­во­ри­ли: „То је било за тада ово је са­да!“, уз погрдне псовке. Исто је го­во­рио и „први пред­се­д­ник не­за­ви­с­не дежеле“ Милан Кучан, који је на питање но­ви­­нара признао да је лично био прихваћен у с.Заклопача код Краљева, а део фа­милије у Новом Се­лу код Врњачке Бање. После одлуке Владе СФРЈ о по­в­ла­че­њу ЈНА из Сло­ве­ни­­је, састави су премештени у Хрватску и Босну и Хер­це­го­ви­ну, а само ма­њи део у Србију. Тиме је „словеначка ратна епопеја“ за­вр­шена.

Исти ужасни злочини, кажњиви по међународном ратном праву и Же­нев­­ским конвенцијама догађали су се и у логорима: Домжале, Доб при Мир­ни згра­де Казнено-поправног дома, затвор у Песници, у свимоп­ш­тин­ским ми­ли­циј­ским станицама (подрумске ћелије)…
Поступци којима су, без преседана, кршене одредбе међународног ху­ма­ни­тарног права према цивилима:
Киднаповање возача камиона са шлеперима и постављање пред јединице ЈНА. Ако се возачи супроставе, убијани су уз повике: „Убиј стоку, убиј бан­ди­те, ако не­ће на барикаде, да их побијемо овде на паркингу!“ Када су во­за­чи 27/28.јун 1991. код места Требње, покушали да побегну на њих је от­во­ре­на ватра, све­до­чи Милан Судимац, возач „Југопревоза“ из Крушевца. У то­ку 26.јуна на ау­стриј­ској граници, заустављена је колона од преко 100 ка­ми­она југословенских и стра­них и под оружјем натерани да возилима пре­пре­че пут. Они који су по­ку­ша­ли да напусте возила уби­јени су на лицу ме­ста. Јединицу ЈНА на путу према гра­ни­ци, по­бу­ње­ници су напали са свих стра­на. При пробоју јединице ЈНА до­ш­ло је до уништења камиона. Више во­за­ча је животима платило бес­кру­пулозну по­вре­ду правила оружаног су­ко­ба, од стране тзв. словеначких ору­жаних снага.
У Ружној долини побуњеници су испред својих положаја, под претњом ору­ж­ја, до­вели жене и децу из несловеначких породица и преко њихових глава от­ва­ра­ли ватру на колону ЈНА!
У Випави, преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА месец да­на је затворено у стамбеним зградама, без хране, во­де, ис­к­љу­чена и с­т­р­у­­­ја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали су сло­веначки снај­пе­ри­с­т­и.
У Љубљани, насеље Коседе, припадници ТО и МУП Словеније су из војних зг­ра­­да извели жене, децу и пензионере, постројили их у строј за стрељање, пси­хи­ч­ки и физички малтретирали уз отварање ватре из оружја!

У насељу Звезда у Шентвиду хапшени су цивили који су улазили или из­ла­зи­ли из зграда где су становала војна лица, а потом одвођени у логоре!
Пред касарну у Марибору, побуњеници су довели жене и децу војних лица и ци­вил­них лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштоља у главу, натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају!

На путу за касарну Шентвид, приватно возило Наде Сворцан и Љу­би­це Саше, по­буњеници су намерно усмерили на постављену мину. Ми­на је разнела ау­то­мо­бил: Нада је тешко повређена, а Љубица остала без но­ге! У Универзитетском кли­ничком центру Љубљана нису им пружили по­м­о­ћ!
На свим граничним прелазима које су побуњеници заузели, цивили, слу­ж­бе­ни­ци Савезне управе царина, су киднаповани, тучени, извођени на стрељање, ве­зи­ване им око врата траке за дављење, пуцано из пиштоља са цевима уз ухо.
Пред касарну Словенска Бистрица, 30.јуна око 19.00 часова, припадници Јан­ши­не ТО су жену и децу капетана Драгана Стојановског, довезли са упереним ору­жјем, уз претњу да ће их све побити.

У Постојни, масовна тортура 35 жена са децом војних лица несловенаца.
У Сежани минирана (!!) стамбена зграда припадника ЈНА. Везаним и пре­м­ла­ће­ним женама, деци, старим пензионерима, Зденко Латин, официр дезертер из ЈНА, стављао им нож на грло и урлао: „Све ћу вас поклати!“ Послао је ау­то­мо­бил са озвучењем који је, цели дан 30.јуна, градом емитовао поруку:„Срби, на­пу­стите Словенију! Бићете поклани!“ После пребијања, сексуалног на­па­с­т­во­ва­ња, пљачке свега и скидања одеће, гушећи их у фургонима без вентилације, слао их у логоре у рудницима! Беби српкиње су искључили инкубатор, а потом је са мајком породиљом избацили на улицу: назови лекари су убили бебу! Пред­се­д­ник ове општине је на улици премлаћивао несловеначку децу!
Уз примену перфидија забрањених Повељом УН (возила са ознаком Црвеног кр­ста, лажних парламентара са белом заставом, живог штита од жена и деце при­па­дника ЈНА, ничим изазвано отварање ватре и др.), одмах по потписаном спо­ра­зуму о прекиду ватре, нападнуте су касарнеАјдовшчина, Випава, Постојна, Љу­бљана, уз одмазду над породицама припаданика ЈНА, бранилаца. Том при­ли­ком су чињена кривична дела ратних злочина дела вероломства, коришћени за­брањени начини и коришћена забрањена средства ратовања, као што су не­по­штовање договорених прекида ватре и беле заставе, употреба забрањене му­ниције која наноси сувишне и непотребне патње (набављене новцем Ва­ти­ка­на, Немачке и Аустрије од НАТО продаваца наоружања и муниције)…

Санитетском возилу са тешко рањеним војником Бјелогрлићем побуњеници за­бра­њују пролаз и он умире. Капетану Драгану Благојевићу особље болнице у Ма­рибору не пружа лекарску помоћ иако има прострел плућа, метак у плућном кри­лу и врло високу температуру, а црвене беретке МУП не дозвољавају ње­го­во пребацивање хеликоптером за Загреб! Потпуковника Радоицу Оташевића, на­кон тешке операције десне ноге, 29.јуна киднапују и одводе у логор Доб при Мир­ни. Побуњеници су блокирали Војни рехабилитациони центар у Римским То­плицама и преко 150 болесника оставили без хране и лекарске неге! Ди­рек­тор Клиничког центра у Љубљани забранио је мајци покојног војника Слободана Стој­ковића из Матарушке Бање, који је погинуо 27.јуна у Грзину, да преузме те­ло свог сина! Припадници Јаншине ТО, читаво време сукоба су држали под бло­ка­дом Војну болницу „Младика“ у Љубљани, оставивши болеснике без хране, во­де, лекова! Поручника др Сенада Дураковића, побуњеници хапсе при пру­жа­њу помоћи повређеним цивилима, тучен да приступи ТОС. На санитетско возило ко­јим је др Горан Голубовић превозио рањеног поручника Дарка Булатовића ис­па­љена је ракета! Др Вукица Булатовић ухапшена при пружању лекарске помоћи на граничном прелазу Шентиљ и одведена у затвор уПесници. На хеликоптере са ознаком Црвеног крста отварана ватра у Илирској Бистрици и при превозу пос­мртних остатака водника Рама Салихуа за Љубљану, затим 3.јула хе­ли­ко­п­тер погођен са 10 метака. Дана 3.јула тромблонском мином нападнуто са­ни­те­т­ско возило: рањени војник преминуо, рањени мајор Александар Стефановић и ка­петан Бранко Тркуља одведени без пружене лекарске помоћи, у логор у руд­ни­ку. Дана 30.јуна у време прекида ватре, мучки рањавају поручника Драгана Бу­бала и његовог војника: побуњеници нису дали да им се пружи помоћ, па је по­ручник издахнуо чије тело нису хтели предати док пуковник Ђуровић није до­бро­вољно остао као талац у замену за тело поручника! Тела посаде хе­ли­ко­п­те­ра пилота капетана 1.класе Миленка Јоргића, поручника Елдина Храповића, ста­ри­јег водника 1.класе Мираслава Шандора, одбија да преда Јелко Кацин ми­ни­стар за информисање Словеније, већ тела користи у пропагандне сврхе: поред њих се сликају високи функционери „дежеле“! У центру Љубљане, 29.јуна, по­бу­ње­ници малтретирали чланове делегација Међународног Црвеног крста из Же­не­ве и Југословенског Црвеног крста СФРЈ!

Притворени војник Небојша Триван: „Негде око 19.20 припадник ТО, вртећи пу­ш­ком убио је на лицу места једног војника коме не знам име, али је био у са­с­та­ву моје страже. Хтели смо му помоћи али нам нису дали.“
Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према при­твореним лицима, у бројним логорима, где су на најзверскији начин мучени и убијани ци­вилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа ца­ри­на..), цивили несловеначке националности, цивили чланови по­ро­ди­ца војних и ци­вилних лица на служби у ЈНА, заробљени припадници ЈНА, итд.

Оваква и још тежа поступања била су масовна! Наређивао их Јанша и ње­го­ви „команданти“, министар унутрашњих послова, а одо­бравао Кучан и његови са­радници у политичком и државном врху. Тиме су тешко повредили: члан 3 Же­нев­ске конвенције 1-4 из 1949; Правилник о за­ко­ни­ма и обичајима рата на ко­п­ну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте кон­венције; одредбе Допунског про­то­ко­ла Женевске конвенције од 12.августа 1949. (Протокол ИИ), одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и спо­разумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем цр­вених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање ле­кара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила…

Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним ста­нов­ни­ш­т­вом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем и физичким или мен­та­л­­ним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вре­ђање и га­же­ње људског достојанства; недопуштене претње; повреде пре­ма рањеницима, бо­лесницима, мртвим лицима, лекарима и са­нитетским тран­с­п­о­р­­ти­м­а.
Остаје, очигледно само за историју, отворено питање: Зашто утврђена и документована, кривична дела ратног злочина, према одредбама међународног ратног права, Тужилаштво Суда УН за ратне злочине у Хагу није процесуирало злочине побуњеника и званичника СР Словеније?

Да је ова тема забрањена у Европи, па и у Србији, говори чињеница, да чак и само помињање ове теме, је довољан разлог да ауторизован и потписан чланак аутора, савременика догађаја, не објави – ни један медиј. И тако више година…Жртве и њихове породице, остају без правде и спокоја…Над народима бивше Југославије и њиховом стварном помирењу, остаје тамна сенка неправде и горког сазнања Срба, Мађара, Муслимана, Македонаца, Црногораца, да смрт невиних није једнака пред Правдом Европе..

гш. пуковник
Живомир Р. Подовац

Прилог:

Погинули припадници ЈНА (за које су утврђени подаци): старији водник 1.кл. Шандор Ф. Ми­рослав, 1956; ст.водник Брндушановић К. Мирко, 1959; поручник Бубало Н. Драган, 1964; заставник ­Хаџиселимовић Ш. Мустафа, 1949; поручник Храповић Х. Елдин, 1965; капетан 1.кл. ­Јор­гић Ј. Миленко, 1956; потпоручник Милошевић С. Александар, 1970; капетан 1.кл. Мрлак А. Ан­тон, 1950; капетан 1.кл. Пантелић О. Слободан, 1946; водник Салихи Б. Рама, 1969; старији водник Си­биновски Б. Бојанче, 1959; капетан Стојановић Р. Зоран, 1955; цивилно лице на служби у ЈНА Седлар Р. Бра­н­ко, 1954; војник Ћати И. Стипо, 1968; војник Бабић И. Љубо, ?; војник Бјелогрлић В. Де­јан, 1971; војник Бојанић М. Бранко, 1971; војник Цуцак И. Халил, 1972.; војник Де­ја­новић Д. Душан,?; војник Хилми С. Попај, ?; војник Имамовић Ф. Фахир,1972; вој­ник Шимуновић П. Антоније, 1972; разводник Јешић М. Зоран, 1972; војник Јели­чић А. Иван,1972; војник Јовановић С. Ратко, 1972; војник Касуми А. Флорим, 1971; вој­ник Лучић ?. Мирко, 1970; војник Малетић Л. Горан, ?; војник Мирковић Н. Зо­ран, 1972; војник Митић М. Стојан, ?; војник Обрадинов Ј. Војко, 1970; војник Ђокић Б. Драган, ?; војник Османи ?. Неџмедин, 1970; војник Палић Р. Мухамед, 1971; де­се­тар Шпелко Ф. Франц, 1971; војник Пивач И. Борислав, 1972; војник Поњавић Б. Шпи­ро, 1972; војник Родић С. Драган, 1969; војник Сотинац П. Домагај, 1968; вој­ник Станковић М. Горан, 1972; војник Стевановић Р. Обрад, 1971; војник Стојковић С. Сло­бодан, 1972; војник Танасковић М. Милан,1972; Н.Н. припадник ЈНА.

НАПОМЕНА АУТОРА:
У државним архивама Р Словеније и БСФРЈ Југославије, постоје и спискови побијених цивила од стране побуњеника СР Словеније.
Тужилаштво у Хагу може доћи до њих. Ми обични грађани, истраживачи – не.

...Јадовно 1941...

Нема коментара:

Постави коментар