понедељак, 07. октобар 2013.

Сестре које су расле на фронту

Када је 1991. у Хрватској почео рат имала сам 11 година, а сестра девет. Две године касније, отац ми је убијен на Велебиту. Није погинуо сам, већ је са њим убијено још двадесет двоје. Били су измасакрирани. Сахрањени су у заједничку гробницу, јер су се тако породице договориле. Два или три дана након сахране, мајка се разболела. Доживела је нервни слом, па је од јануара до октобра била у болници.

„Сестра и ја смо се пред “Олују” раздвојиле, јер је био летњи распуст.
Тек после неколико месеци је дошла до мене“.
С времена на време је долазила кући, али није могла издржати. Обесила се десет месеци после очеве смрти. Тако смо сестра и ја остале у рату скроз саме, прича Александра Будимир Мандић из Грачаца са садашњом адресом у Грачаници.

 Сећања како је пред “Олујом” бежала у Србију, и као дете, без иког свог завршила у Приштини, недавно је преточила у роман “Одрешена неман”. Из себе је истресла све што ју је годинама тиштило, а о чему нема снаге да прича са својим синовима.

Александра Будимир Мандић
После смрти родитеља, ко је бринуо о вама и сестри у Грачацу?

- Саме. Потпуно саме смо се бринуле од себи. Имале смо ми родбину, мајка ми је иначе из Босне и тамо је имала браћу. У том тренутку, очев отац је био жив, његов брат и тетке, али нико од њих није био баш заинтересован да преузме бригу о нама. Зашто? Не знам. Можда такве околности у којима се живело. Био је рат. Сви су били на ратишту и свуда је било ратиште. И ето, ми смо ипак остале потпуно саме у Грачацу од 1993. до 1995. године. До “Олује”. Сада је породица свугде расута. Једини са ким сам у контакту је ујак, који нас и данас посећује.

Како сте се сналазиле за живот?

- Отац ми је у та срећна времена радио у познатом мотелу Лички кровови. И са тим искуством, две-три године пре рата отворили су он и мајка свој ресторан, тако да је било ту неке зараде и уштеђевине, али ни то није било не знам колико. Док је трајало, трајало је. После смо примали неку накнаду од војске, а то је било једва да се састави крај са крајем. Ми смо ишле у школу и бринуле саме о свему како смо знале и умеле. Ево и дан данас да ме питате како – не знам.

И онда сте протерани?

- Да. Тачно 4. августа. Уопште, толико су ми свежа сећања, и стално је то негде у мени присутно. А откако сам овде на Косову, све ме још више подсећа на тај догађај. Шта да вам кажем – једанаест дана сам бежала. Било ми је тешко и претешко.

Не дај боже да ми се све то десило у овим годинама, не бих преживела. Али, тада смо преживљавали трауму за траумом, стрес за стресом. Не стигнем ни да се окренем, а стиже ме нова трагедија.

И тако до Приштине.

- Дошла сам прво у Инђију, из Инђије у Нови Сад, па онда право у Приштину. У Приштини је било јако тешко, јер сам ту била сама. До Косова сам стигла половином септембра, а тек после неколико месеци нашла сам сестру преко Црвеног крста у Београду. Нас две смо се пред “Олују” раздвојиле, јер је био летњи распуст, а она је завршила осми разред и имала је жељу да у Београду упише гимназију. Зато је са једном нашом пријатељицом отишла тамо, па за време “Олује” уопште није била у Грачацу. Тако смо изгубиле сваки контакт. Тек после неколико месеци је дошла до мене. У књигу сам ставила све што ме је мучило свих ових година. Једноставно сам осетила да то морам да урадим, јер мој син има тачно 14 година, колико ја када сам остала сама.

Јесте ли били поново у Хрватској?

- Нисам одлазила 18 година. Претпрошле године сам отишла први пут. Сама. То не могу да опишем. Отишла сам на ексхумацију очевог тела, јер сам желела да оца и мајку сахраним једно поред другог. Тих месец дана у Грачацу је било као да никада нисам отишла. Дошла сам на гробље, као да сам ту долазила сваки дан. Нисам могла уопште да заплачем. Несвесно идем кроз те стресне ситуације, али стигне то мене мало касније.

Неколико година по вашем доласку, на Косову је избио рат. Све се поновило.

- Чим сам дошла 1995. године овде, знала сам шта ће бити. То сам одмах рекла. Само што сам у несрећи, имала срећу, да 1998. године, пошто ми се муж професионално бавио фудбалом, ми одемо у Црну Гору. Тако да сам тамо и родила старијег сина, и живели смо тамо у то време. Ипак, Драганова цела породица је остала на Косову, па сам опет све то преживљавала с њим. Када се мало смирила ситуација, често сам долазила и остајала овде по месец-два. Искрено, знала сам да ће овако бити. Не знам да ли је то неки исти сценарио, али ме овде свакодневно подсећа на то што је било у Хрватској. Само што овде то траје дуже.

Да ли бисте се вратили у Хрватску?

- Када сам отишла поново пре две године, мислила сам да ћу наћи све како сам и оставила. Али, све што је за нама срушено и запаљено 1995. године, тако је и данас. Ту се није ништа променило. Осим стараца који су дошли ту да умру на свом огњишту, ту нема више људи. То није онај град. У Грачацу сам провела и најлепше, и најсрећније и најтужније тренутке, и увек ћу се враћати тамо. Сада ми је жеља да одведем тамо децу, да га виде.

Због синова сте и написали књигу?

- Имам два сина. Једног од 14 година, и другог који ускоро пуни осам. Тај млађи и даље мисли да је мужевљева мајка родила и мене. У кући толико не причамо о томе шта ми се дешавало, да он уопште нема појма. То ми је била додатна инспирација за књигу. Да ја сада са двоје деце седнем и почнем да причам шта ми дешавало, то ми није пало на памет. Онда боље да то напишем, па када они одрасту, нека прочитају. Можда ће тада схватити да када сам била тужна и нерасположена, они нису били разлог. Стварно се трудим да они не осете. Али, када је годишњица смрти оца или мајке, обележавање “Олује”, или када крстите децу, а нема ко да вам дође на крштење… тешке су то ствари. Није лако.

Од Хрватске до Косова

* Александра Будимир рођена је 1979. године у Задру. Детињство је провела у Грачацу. Основну школу је завршила у Грачацу и две године средње економске школе.

* Ратни вихор ју је одвео 1995. године у Србију, где је након краћег боравка морала да се одсели у Приштину. Ту је завршила Средњу економску школу, а потом уписала Филозофски факултет.

* На Косову је засновала породицу. Мајка је синова Филипа и Андреја. Ради као васпитач у предшколској установи у Добротину на Косову где и живи.

* Књига "Одрешена неман" је њен књижевни првенац који је посветила "сенима драгих родитеља Душану и Мирјани Будимир и деци Филипу и Андреју који су ми све у животу".

Мирис мајке

Када се осврнете шта највише памтите?


- Смрт оца и смрт мајке. Из тих догађаја памтим сваки детаљ, сваку реч и реченицу. Верујете да после толико година могу да осетим мирис њихове коже, колико су та сећања свежа. Када причам са пријатељицама, питају ме: “Зашто не пробаш то да заборавиш?” Али, то је нешто што не могу да заборавим. Не заборавља се. Научила сам да живим са тим и потиснем то негде, али наиђе некада период када се све то врати.

Вести - онлине

Нема коментара:

Постави коментар