среда, 04. децембар 2013.

"Паравојник"

Одломак из књиге "Паравојник" аутора др. Петра Маљеновића...
Поново је било говора о Смолућој. На српској страни, Смолућа се спомињала у разним контекстима. За једне је то била- срамота. За друге- неспособност и неслога. На муслиманском радију су почели збијати шале са два неуспјела покушаја пробоја. Како рекоше, већ се спремају када ће четници извјесити бијеле заставе.

Смолућа је једно веће српско село на десној страни ријеке Спрече, а састоји се од Смолуће Горње и Смолуће Доње, као и још два, нешто мања села, Тиња и Подпећ. Сва ова села  су наводно имала око пет до седам хиљада становника. (Након рата, у та села се скоро нико није вратио.) Географски се Смолућа налазила око пет до седам километара удаљена од ријеке Спрече, која протиче јужно од села, а Тиња и Подпећ и до петнаест километара.
            Источно се налазе градови Лукавац и Тузла, удаљени седам до петнаесет километара, а према западу, град Грачаница, удаљен око петнаест километара. Сво то подручје је било окружено муслимаснким и хрватским селима. Најближе српско село Сижје је на лијевој страни ријеке Спрече и удаљено око десет километара од Смолуће. Између Сижја и Смолуће налази се муслиманско село Добошница.
            Српска села су се наоружала, када су поједини неодговорни појединци Хрвати и муслимани из околине, почели да упадају у села и да врше пљачку. Сва села направила су одбрамбене положаје и нису пуштали никога. Нека села су била и у географској предности, јер су лежала на брдашцима и могла су се лакше бранити. Међутим, сви сељани су постали и заробљеници у својим селима. Једном су покушали да се пробију, али то је било узалудно, јер је са собом требало водити сво становништво. Са њива ништа нису могли да уберу. Настала је глад. Рањени борци на положајима су умирали и од најбезазленијих рана, јер није било стручне помоћи. Покушан је један пробој извана, без успјеха. Покушан је и други. При другом покушају пуно бораца је изгинуло, али деблокирати села нису успјели. Борцима у окружењу нестало је и муниције. Ситуација је постала безизлазна. Смолућани, који су се поново нашли пред командантом у Добоју, из очаја су почели да му пријете.
            Три дана након што је Ниџо разговарао са Краљем и Драганом, појави се потпуковник Ожеговић код Ниџе и упита га, како би он то помогао да се Смолућа деблокира?
            -Господине потпуковниче, деблокаду ћу начинити ја, а ви ћете мени помагати. То значи да требам вашу помоћ да помогнете са логистиком и осигурањем положаја, које ћемо успоставити да се онај народ несметано извуче.
            -Добро, како то мислите направит`, па морам имати нешто у руци.
            - Своје планове не одајем. Нема потребе да их одам. Што их мање људи зна, то боље. Ето, то вам је једна од лекција како се бори господине потпуковниче. Говори о својим намјерама само када је потреба. Ви мени само кажите колико ми можете дати људи да их ја могу распоредити. Ја имам добре људе, али их имам мало. Још нешто, требају ми људи који су већ учествовали у борбама. Могао бих ја узети и само моје Озренце, али пуно њих није борбе видјело. Нећу да људи гину. Смолућа је озбиљна операција. Ништа, ама баш ништа, нећу да препустим случају- изговорио је Ниџо.
            Потпуковник се мало замисли због ових задње изговорених ријечи. Некако је наједном схватио да он овом човјеку мора вјеровати. Није знао како ће он то направити, али не зна зашто, почео је да му вјерује.
- Добро, ја сам сутра поново овдје, а најдаље прекосутра. Доћи ћу са конкретним стварима.
-  Господине потпуковниче, да не буде прекосутра касно. Сада ће Преображење. Ја на свеца не ратујем, осим, ако не морам да се браним. Још нешто. Колико ја знам сви мостови на Спречи нису срушени. Побрините се да се то не догоди. Опет вам кажем, ја немам довољно људи да их осигуравам.
Прошло је и Преображење и ништа се није дешавало. Ниџо је поново добијао позиве из Посавине, да дође помоћи, јер већ неки прије освојени положаји су пали поново непријатељу у руке. Ријешио је да ипак остане на Озрену. Приближавала се и Велика Госпа, дан када се иде код манастира Светог Николе, у близини Петрова Села, гдје ће се скупити сигурно неколико хиљада Озренаца. Задњи пута је био тамо као дијете. Ситуација са Смолућом га је бринула, тако да је помишљао да оде сам у Добој и да настоји да се нешто предузме. То је мислио да уради одмах сутрадан послије велике Госпојине, када доби поруку од потпуковника Ожеговића, да ће му се он убрзо јавити.
На дан Велике Госпојине, послије божије службе у манастиру, Ниџо је сједио на мераји у дебелој хладовини блиске букове шуме, када му приђе један потпоручник и рече му да га у име потпуковника Ожеговића моли да са њим дође у манастирску кућу. Пошто је био управо у друштву са Драганом, Пецом и Краљем, рече- Mомци, ко је расположен да иде са мном?
            -`Ајде, ево ја ћу јави се Драган.
-  Добро ви остајете. Радије ћете које коло одиграти- видим ја- изговорио је Ниџо.
Пошто су били доста удаљени од манастира, јер су нашли дебелу хладовину у оближњој шуми, упутише се полагано. Успут се чула пјесма момака, који су побјегли у хлад од врућине.

                                                      Ми ћемо те круном окрунити
                                                              сив соколе, мили `тићу
                                                              сив соколе, Александре Карађорђевићу.
                                                              Oj, сив соколе, Александре карађорђевићу.

            Пролазећи даље кроз хладовину испод дебелих букава чула се пјесма других младића.

                                                               Озрен горо лијепа су ти села, 
                                                               а цурице љепше од анђела.
                                                               Ој, а цурице љепше од анђела.

            Наиђоше и поред манастирског извора Калуђерица, гдје је једна група дјевојака чекала да дође на ред, да наточе воду. Двије дјевојке из групе такође започеше пјесму.

                                                        Имам лолу моје плаво око,
                                                        плаво око к´о море дубоко.
                                                        Ој, плаво око к´о небо широко.

Удаљујући се чуше још једну пјесму од истих дјевојака.

                                                               Мој је лола моја мила дика,
                                                               мој је лола дош'о из Брезика.
                                                               Ој, мој је лола дош'о из Брезика.

            Драгана и Ниџу уведоше у једну осредње велику собу гдје су се налазили потпуковник Ожеговић, један поручник и два човјека у униформи, без ознака чинова. У углу су сједила два цивила. Ниџо и Драган су такође били у цивилним одијелима.
- Николићу, није било лако да испуним све што сте тражили. Рекли сте да хоћете искусне и добре борце. Ево, имате их. Ово су њихови представници- Семберци- они знају ратовати- показао је потпуковник на два четрдесетогодишњака у маскирним униформама без ознака чина.
- Добро, ја се захваљујем, а који сте ви, ако смијем знати?- питао је Ниџо униформисане.
- Ја сам испред команданта Манде- изговорио је један од њих, а да би други додао- ја сам испред команданта Маузера.
Ниџо се сјети да је чуо за та имена. Колико се сјећа једни су се звали Четницима, а други, чини му се, Пантери, али пошто од њих ни један није имао неке посебне ознаке није хтио сада да разјашњава, ко је ко. Једино приупита, ко су људи који тамо сједе- показујући на цивиле. Одговорише му да су то Смолућани.
- Гдје су ваши команданти да се конкретно договоримо о детаљима?- питао је Ниџо.
- Они нису могли данас доћи али нас два смо овлаштени за све- одговорише углас оба униформисана човјека.
- Добро, да се онда ми одмах договоримо. Ево, овдје су карте. Јесу ли вам људи одмах спремни?
- Јесу.
- Онда добро. Одаберите сваки по двадесет најискуснијих људи. Вечерас у осам сати налазимо се у Сижју. Тамо ће добити инструкције шта ће даље радити. Главни напад ће бити прекосутра, највјероватније рано изјутра, само ако сте сви потпуно спремни. Зато све расположиве борце пребаците сутра ујутро, а најдаље до вечери. Ја ћу вас дочекати овдје, у Петрову Селу. За детаље ћемо се још договорити. Још нешто. Ово се односи на вас двојицу- окренуо се Ниџо према цивилима у углу просторије.
- Још ноћас, а најдаље идућу ноћ некога ћемо убацити до ваших људи у Смолућу. Прекосутра ујутро морају сви бити спремни за покрет. Никаквих кабастих ствари не смију да возе са собом. Само оно што имају на себи. Ако имате аута и тракторе у селима, а нема горива, гориво ће вам бити донесено. Понављам, никакве кабасте ствари на возила, само људи. Евакуације мора бити брза.
            Ниџо и Драган се задржаше још неколико минута и договорише о још неким детаљима.
- Драгане, јеси ли добро направио продужне лансерне цијеви? Ја би наше дјевојчице још ноћас пребацио на положаје.
            - Слушај Ниџо. Пет пута сам мјерио прије него што сам сјекао. Све паше у стоти дио
милиметра.
            -Сада ти је јасно како идемо на Смолућу.
- Било ми је јасно када сам отишао правит` цијеви и кад ми је заставник Славко објаснио колика је разорна моћ лансера. Је ли ти рекао да је у два лансера ставио други, још јачи експлозив?
- Знам да је. То је на његов приједлог.
Сутра навече диверзанти су били скупљени у предјелу села Сижја. Задатак је био да почну узнемиравати непријатеља још исте ноћи. Наређење је да се нигдје не смију упустити у отворену борбу. Не смију нападати Добошницу, а ако морају, онда само са сјеверне стране. Радионицу за поправку вагона морају оставити на миру.
- Гоја, дођи да те нешто питам- изговори Ниџо, идући мало у страну.
- Гоја. Ви прилезите преко оног оштећеног висећег моста. Хоћете ли моћи?
- Хоће, мало прије смо га испробали. Ђоле Томић из Рјечице је најтежи и када је издржало њега и нас ће.
 - Гоја, ти си овдје одговоран за пар људи. Најискуснији си. Припази мало на командира. Он је добар, али знаш и да је брзац. Као што рекох, само чачкат` и не упуштат` се у отворену борбу.
Ипак су требала цијела два дана да се све снаге за напад окупе. Ниџо их распореди тако да се јасно са непријатељске стране могло видјети гдје заузимају положаје. Били су то стари, добро познати положаји, који су и раније запосједани, када се покушавао пробити обруч. Међутим, у пола ноћи, Ниџо разасла курире и нареди да се главнина бораца под хитно и у што већој тишини усмјери у правцу Добошнице и да јој се што више приближе. Одређени су вријеме напада и правац кретања.
Сутра ујутро, рано, тачно тридесет и првог августа, Ниџо се нађе на једном узвишењу испред села Сижја, заједно са потпуковником Ожеговићем.
- Па Николићу, хоћете ли сада открити своје планове пробоја за Смолућу?
- Хоћу господине потпуковниче. Ево видите, правац је пред вама.
- Кроз Добошницу?
- Кроз Добошницу и то тамо гдје је најтврђе. Кроз радионицу.
- Николићу, то смо ми већ покушавали. Гађали тенковима одавдје. Минобацачима погађали вагоне одозго, није помогло. Кажу да су они вагоне оковали  троструким, дебелим, челичним лимовима изнутра, као из вана и још ојачали врећама пијеска. Тенковска граната им не може ништа. Вагони су још и за шине заварени.
- Господине потпуковниче генерални напад је тачно за три минута. Ево вам ова заставица и кад истекне вријеме, само оборите заставицу на доле. Најстарији сте по чину, па је и ред, да ви то урадите.
Иако је све до у детаљ испланирао, јер је знао, од својих извиђача, гдје и какве су непријатељске снаге, па је тако и распоредио главне правце удара. Што је најважније знао је да је малим чаркама на више мјеста непријатеља развукао на јако широко подручје. Знао је да ова акција мора успјети, али ипак у подсвијести је имао једну бригу. Наиме, опет је сањао бика Шибоњу. Као оно када га је Шибоња први пута напао. Тако иде он са дјецом, али Шибоња не трчи према њему да га набије на рог, него само струже предњим ногама по земљи и баца земљу иза себе. Рогове је забадао у земљу испред себе. Један мањи каменчић од Шибоњиног избацивања земље, погоди га у ногу. Није га забољело али се рано пробудио и више није могао спавати.
Пуковник узе заставицу у руке и диже изнад главе не вјерујући шта ће се догодити. Ниџо је гледао на сат и након доласка казаљке на пуни сат само рече- сада. Потпуковник стварно нагло обори заставицу на доле.
Наједном, са десне стране, неких тридесет метара удаљености, из једног шумарка, зачу се продорни звук, као да је млазни авион почео да полијеће. Ускоро се чула страховита експлозија такве јачине, да сигурно нико од присутних никада није имао прилику да нешто гласније чује. Настала је још једна експлозија, па још једна.
- Ниџо, ја имам још двије, али мислим да не треба више. Свака је уништила најмање два вагона, ако не и три. Погоци су били стопостотни- говорио је заставник Славко долазећи са мјеста одакле су испаљени добро камуфлирани лансери.
- Ја мислим да не треба. Ове три би потопиле и носач авиона, а камоли пар усраних вагонића. Колико могу разабрати наши улазе већ у радионицу- изговорио је Ниџо, гледајући кроз двоглед.
Паљба из свих могућих оружја се увелико разлегла. Дим се дизао. Видјело се да од бивших вагона нема више ништа. Ниџини борци, који су били одређени да први нападну радионицу, ишли су без неке велике журбе. Изгледа отпора није било.
- Богами, ено бјеже- изговорио је потпуковник, не одвајајући се од двогледа.
- Господине потпуковниче, ред је да и ми мало помогнемо нашим борцима. Хоћемо ли мојим или вашим аутом? Ваш је бољи. Осим тога, ви имате и шофера.
- Господине Николићу- потпуковник је по први пута изговорио ово господин- какво вам је то оружје? Некако ми познато, само ја то никада уживо нисам видио.
- Бродски торпедни лансери.
- Добро Николићу, одакле то вама? Па, ми немамо тако нешто.
- Господине потпуковниче, то сам ја добио као рођендански поклон- изговорио је Ниџо шеретски.
- Од кога сте добили и колико тога још имате?
- Е, господине потпуковниче то се не говори. Колико их још имам, исто се не говори. Што мање људи зна, то боље- каже старо војничко правило.
Стигавши пред радионицу у Добошницу рекоше им да је било мало отпора, јер су ракете практично урадиле све. Пуцњава се чула иза Добошнице у правцу саме Смолуће, али не баш интезивна. Кренули су у том правцу, када наједном сусретоше два трактора и један ауто који им иду у сусрет. Били су потпуно празни. Ниџо одмах знаде о чему се ради. Заустави колону и упита возаче- куда су кренули. Рекоше, да су кренули својим кућама.
- Момци, јуче је речено нема никакве пљачке. То изгледа за вас не важи. Гдје вам је оружје? Видим у приколици. Јеси ли се ти момак уопште борио? Колико видим ниси. Оружје ти је хладно- изговорио је Ниџо, узимајући аутоматско оружје из приколице.
- Господине потпуковниче, стријељате ли ви за овакве ствари на лицу мјеста, или касније одређујете суд?
Потпуковник је гледао у Ниџу и био потпуно збуњен. Пуковник га је стално спомињао као паравојника, а он овдје спречава пљачку.
- Не знам. Нисмо до сада имали такав случај- снебивао се потпуковник.
Поновно се јави Ниџо.
- Ја сам до сада такве изгонио из моје јединице. Некако сам данас тако расположен, да ако се смјеста не вратите, први пута ћу ја пресудити- по кратком поступку- изговорио је Ниџо и полагано почео да скида аутомат са рамена, не престајући да гледа у првог возача.
- Ма сунце вам небеско, је л' ви чујете шта вам командант говори?- наједном се иза Ниџиних леђа појави Гоја, ударивши првог трактористу врхом аутомата у прса, тако да је овај јаукнуо. Притрчао је другом трактористи, уперио му аутомат у врат и изговорио- назад.
Сва три возача почеше да окрећу возила.
Дођоше на излаз из Добошнице. Повремена пуцњава се чула у правцу Смолуће, али више са истока и запада. Видјело се да није даван велики отпор. Стадоше код једног мостића, јер се на једном мјесту окупила мања скупина бораца и видјело се да су се нешто расправљали. На питање, шта је, рекоше, да је њихов борац- Момир Илић из Осојнице, рањен, али му се не може прићи, јер је на брисаном простору, а отуда још пуцају.
Ниџо се сјети, да познаје и младића и родитеље му, па није дуго размишљао.
Приђе украденом голфу. Рече младићу да изађе из аута. Сам сједе у ауто и само рече-штитите ме. Рањеник се налазио преко једне рјечице, која је на том мјесту била премоштена мањим мостићем. Ниџо повезе ауто преко моста и постави га између рањеника и непријатељске ватре. Отворио је стражња врата и убацио рањеног Момира на задње сједиште, не успијевајући да затвори потпуно врата, јер су рањенику вириле ноге. Кренуо је да уђе на возачко сједиште, али се видјело да је наједном посрнуо и једва ушао у ауто. Ни предња врата није затворио. Возио је само у једној брзини, тако да се чуло како мотор гласно ради од превелике тураже. Успио се довести назад, до полазне позиције. Приђоше му и видјеше како му се лице грчи од бола.
Из лијеве чизме, која је била разнесена на стопалу- липтила је крв.
Ниџо се убрзо нашао у добојској болници.
Смолућа и друга села су одблокирана. Цијели смолућки крај био је евакуисан првог септембра. Разбивши главно непријатељско упориште и захваљујући тактици развлачења непријатељских снага, отпора је било, али не како се очекивало. Непријатељ се повукао на запад у правцу Грачанице, као и на исток у правцу Лукавца.
Ниџи су послије јавили да је борац којег је он спашавао нажалост умро, али да укупних жртава, бар са Озрена, на срећу није било пуно. Погинули су неки Мићић Зоран, као и Билић Веселин из Рјечице.
Уз пуно бриге санитетског особља Ниџо се одмах нашао на операционом столу. На своје велико изненађење, другог дана након операције, први посјетилац му је био потпуковник Ожеговић.
- Господине потпуковниче, морам вам похвалити организацију санитета. Тек када је човјек рањен, види колико је важно имати добар санитет. Је ли ви похваљујете своје људе?- питао је озбиљно Ниџо.
-  Николићу, ја нисам овдје дошао да би похваљивао моје људе. Ја бих се вама посебно захвалио, али како видим да одмахујете руком, прећи ћу на похвале других. Који вам је то Петар Митровић, зову га Пеца? Видим, тај је у Крајини испекао занат. Случајно сам са њим ишао према Смолући. У једном моменту покушан је контраудар и то са озбиљним снагама, али знаш како је искусно и зналачки распоредио људе и сам се бацио у борбу као лав. Потиснуо их је док си ударио дланом о длан. Није им више пало на ум да испале ни један метак.
- Драго ми је господине потпуковниче, хвала вам што хвалите моје Осојничане, али да знате, Пеца није мој борац из Крајине, него припада вашим јединицама. Ви сте му и први чин дали. Само, колико ја знам, то му је прва борба гдје је он самостално дјеловао. Ја би га радо имао у својим редовима, али он је ваш.
- Николићу, ја сам дошао да видим како вам је, а и да вам се стварно још једном захвалим за то што сте учинили. Јутрос је писан извјештај о деблокади Смолуће и да знате да пуковник није нигдје споменуо ваше име. На телевизији се сликају тамо неки Семберци, који су први ушли у село и опет вас нико не спомену. Ја, као човјек, нисам могао то да поднесем, срамио сам се и зато долазим да се и на неки начин извиним. Ваљда ће се некада неко наћи да каже стварно како је било. Уосталом, тамо у ходнику су она двојица Смолућана. Дошли су да вам се лично захвале. Пуковник није хтио да чује да долазе друге искусне борбене јединице како сте ви тражили, али њих двојица су их сами нашли, тако да је пуковник стављен пред свршен чин.
Потпуковник поможе Ниџи да се мало другачије намјести, да би даље наставио.
- Још нешто Николићу. За ово сада што говорим, немам никакве доказе, али мислим да сте ви рањени од наших људи и то највјероватније, неког од оне тројице пљачкаша. Оно када сте зашепали улазећи у ауто, само се чуло пуцање са наше стране. Ја, када сам се окренуо да видим ко је пуцао, нисам могао ништа да откријем. али у том моменту пуцање је било само са наше стране. Је ли рањавање намјерно или грешком, не знам, али могу се заклети у ово што тврдим.
Ниџо потпуковнику ништа не одговори на ову његову тврдњу, јер га је то изненадило, а у моменту је постао свјестан да је то само тако могло бити, јер је са друге стране био заклоњен аутом. Ћутао је и размишљао.
- Николићу, стварно, докле бисте ишли у кажњавању оне тројице?- радознало ће потпуковник.
Ниџо се мало замисли, почеша по коси и рече:
- Имао сам ја до сада подоста таквих случајеве. Увијек сам их истјеривао из јединице. Можда би неког ошамарио. Међутим она тројица су ме стварно разљутила. Људи иду напријед и гину, а он зграбио трактор и вози назад. Најгоре ми је било што он то сматра сасвим нормалним и онако се чуди са каквим правом ја то њега уопште питам. Онда ми је, што `но кажу, ударила крв у главу. Не, не би их стријељао. Ко сам ја? Како пуковник рече- ја сам паравојник. Немам правне основе за то. Само, њих тројицу би стварно скинуо до гола и испребијао јавно, као вола у купусу. Чујем да су послије они трактори добро послужили да се у њих потоваре старији људи.
Потпуковник се након Ниџиног казивања мало замислио и потихо рече:
 - Уосталом, бар да поправимо нешто. Дај да бар споменемо те људе из санитета што су се бринули о вама. Имате ли имена?- изговорио је потпуковник и извадио један нотес.
- Сестра се зове Лидија Стојановић. Рекоше да је из Маглаја, а овај други Благојевић Миладин. Једни кажу да је доктор, док други, да је још студент медицине. Кажу да им то нису прве борбе и да се свугдје излажу погибији извлачећи људе са брисаног простора.
Него господине потпуковниче, мене интересује нешто сасвим друго, а то је, колико сте ви искористили ову нашу побједу- мислим стратешки?
- Како стратешки, па сви су људи извучени без проблема и то је довољно.
- Није то довољно господине потпуковниче. Да ја нисам рањен било би то мало другачије. Оно, када сам вам рекао да ми треба пуно људи и да ја не могу све са Озренцима мало сам намјерно како оно кажу, избјегавао истину. Могао сам ја то све са Озренцима направити, не баш лако, али успјели би ми то, само ја сам имао нешто друго на уму. Када непријатељу нанесеш један пораз лако ћеш му нанијети и други. Ја сам мислио и даље напредовати и настојати се спојити са Мајевицом. Добро, знам то са Мајевицом би био прекрупан залогај. Било би стварно превише и не би ишло без посебних припрема, али Грачаница би мени пала к'о зрела крушка у крило. Био сам се и договорио са Требавцима[1], да када ја кренем на Грачаницу, да они потјерају са своје стране. Обезбијеђени су и са одговарајућим офанзивним оружјем. Грачанлијама је дата и солидна одступница  према Градачцу. Шта мислите зашто је напад на Смолућу почео дан касније? Тако нешто предложити вашем пуковнику, знам да би било лудило. Зато сам ја мислио сам кренути када су људи ту. Међутим, шта  је ту је- завршио је своје излагање Ниџо.
- Николићу, јесте ли ви то стварно озбиљно мислили?- више него са чуђењем питао је потпуковник.
- Наравно да сам мислио. Када једном камен почнеш низ обалу да котрљаш он иде све док не дође у поток- тако је и овдје. Они су се исувише сигурно осјећали на Смолућој и када си им нанио изненадан и јак пораз, само је било питање времена да се све изведе до краја- изговорио је Ниџо, гледајући потпуковника у очи.
Потпуковник на своме лицу није могао да сакрије чуђење слушајући Ниџу.


[1] Требава – већа скупина српских села сјеверно од Добоја, а на десној страни ријеке Босне.

Нема коментара:

Постави коментар