уторак, 24. децембар 2013.

Кошаре 1999: Падобранац у Манастир са оружјем неће...

5. део...

Падобранац све може и хоће
али у Манастир са оружјем неће...

После изигравања јетија по снегом покривеним планинама ваљало се мало одморити, очистити оружје, довести све у ред. Нисам хтео чекати следећи дан, још истог дана сам моју опрему довео у ред, пушку очистио и успут причао другарима како сам се хтео смрзнути. Било је ту смеха и зевзечења, наравно на мој рачун. Ту ноћ после извиђања спавао сам као јагњенце, ма могли су топови пуцати чини ми се, ја сам био у царству божанственог и жељеног сна. А и другари из спаваонице су пазили да не праве превише буке.

Доручак је био добар али мени некако мали, чинило ми се да могу још јести али било ме је срам да идем тражити још. А и кувар би вероватно помислио како сам велика гладница, није он знао да ја претходни дан нисам ништа јео.

Хоћеш са нама, упита ме један од колега.

Видим пушка му у рукама, опремио се, негде је пошао.

Где идеш, шта се дешава.

Ма, идемо нас двојица мало да се промувамо по околини. Можда се неко од ових белокапића приближио, можда се мува ту негде по кућама.

Непосредно у нашој близини се налазило напуштено село. Било је то јако упориште шиптара, велике су се борбе ту водиле. По кућама и околини су се јасно могли видети трагови жестоких борби. Са друге стране села чистина која је врло ретко контролисана и зато су наши момци решили да мало прочешљају тај терен. Није им то било наређење али и сами смо често водили рачуна о безбедности целе јединице. Било је потребно само да се јавимо кад пођемо и кад ћемо се вратити назад. Уосталом радио веза је увек била ту. Не знам додуше колико је било паметно да идемо у тако малим групама, могло се наићи на жестоку ватру у селу али... не би падобранци били падобранци да нису били такви какви јесу.

Не, нећу данас, остаћу овде
Ок, како хоћеш

Гледао сам их како одмичу прашњавим путем, разговарајући између себе смејући се због нечега. Одоше, помислих се.

Седео сам у трави сам и посматрао околину, нешто ми је пријало то излежавање, годило ми је сунце, лепо време. Чинило се као да рата и нема, као да је то све онако пролазно и да ће већ сутра све то некако нестати. Вадим из џепа еуро-блок, јутос сам га добио као данашње следовање. Чувао сам да имам за касније, много сам пазио на те чоколадице које сам обожавао. Грицкам полако и уживам, облизујем се. Видим долази један другар, ма сигурно видео еуро блок, мислим се.

Уживаш, јел
Него шта, кад ми се може
Ако, ако
Ма јуче сам све надрљао
Знам , чуо сам да кукаш цело јутро, хахааа
Ма не кукам бре, али стварно сам ....
Дај мало тај еуроблок
Што, и ти си јутрос добио...
Јесам али била нека деца ту код нас и дао сам им ....

Ћутке сам му пружио пола, знао сам да и он воли те слатке чоколадице.

Да ти причам шта је било јуче, ово брате мораш да чујеш,

Погледао сам га знатижељно, и он је почео:

" Јуче се мувам по команди, не знам шта бих са собом, досадно ми. Видим један од командира иде са пар другара, пошли негде. Супер помислих се, сад ћу и ја са њима
- Где ћете, упитах брзо
-Ајде хоћеш са нама
-Хоћу, чекајте, само опрему да узмем
- Не треба ти ништа, узми само пушку.
Погледах изненађено комадира али не питах ништа, отрчах по пушку и брзо се створих назад.
-Где идемо, упитах
-Идемо до манастира
-Манастир, који бре манастир
-А бре несрећо једна па знаш ваљда где смо
- Знам бре, беше ми криво сто ми тако каже, па сви смо знали где смо.
Ишли смо неко време и кад изађосмо иза једне кривине угледах Манастир у свој његовој лепоти и величини. Диван призор у тим суморним временима, незабораван.
-Дођосмо до улаза, рекоше нам да није добро са оружјем улазити, не ваља. Свети Краљ не дозвољава. Остависмо оружје испред. Некако сам се нелагодно осећао без пушке и пиштоља али...
-Осетио сам одједном неку страшну језу и страх, погледао сам иконе и фреске око мене, срце ми је заиграло, осетио сам необичан и неставрно леп мирис који ме је целог испунио. Рекох , ал’ мирише лепо овде овај тамјан, а на то ми је монах који је продавао иконице, крстиће, разгледнице и свеће рекао да није то тамјан него мошти Светог Краља. Био сам одушевљен. Разгледасмо то све неко време и неко нас позва, треба да се вратимо. Сви су изашли , а ја стадох код оног монаха. Реших дај да купим нешто за успомену.. Одабрах за сина један мали дрвени крстић у кутијици, монах рече остави колико хоћеш, овде ти није ништа на продају. Изашао сам напоље са дрвеним крстићем у рукама, нисам га стављао у џеп, стварно не знам зашто. Гледао сам у њега као опчињен, она мирноћа манастира, лепота и спкојство које зрачи из свакога дела тог прелепог духовног здања оставила је на мене упечатљив и незабораван утисак."

Завршио је своју причу мој другар и накратко се ућутао, погледом упртим негде у даљину.

-Да ли су ти рекли, сутра идемо горе, питао ме је одједном
- Сутра...
-Да, иде цела јединица, нападамо, треба освојити Раса Кошарес

Погледах другара паво у очи, знао сам шта то значи, биће белаја, великих борби, то је било место које су шиптари добро чували. Чак им је и Нато помагао да то доминантно место никако не изгубе. И ето сад ми то требамо освојити и заузети.

-Па, добро, идемо и то да решимо, рекао сам
-У колико полазимо
Не знам још, ма рећи ће они само спремајте се, хахаа
Другар је отишао некуда а ја устадох са лепе и меке траве и одох да још једном проверим опрему, узмем из магацина још муниције, тромблоне и неке ситнице, за које сам сматрао да ће ми требати. Знао сам шта су Раса Кошарес али и нисам знао....

наставиће се...

Падос


63 Padobranska Odvoj картинка на Apple iPhone 4S 16GB размером 640 x 960

понедељак, 23. децембар 2013.

Архива: НЕ ДИРАЈТЕ МУ ГРОБ!


Архива: НЕ ДИРАЈТЕ МУ ГРОБ!

Мајка и породица Суада Чанића, који је погинуо као припадник Војске Републике Српске, живе у крајњој беди. Сада су се комшије Бошњаци заинатили да Суадово тело избаце са муслиманског гробља.



Хедију Ибралић из села Јање код Бијељине сународници Бошњаци крстили су "четникуша". Од ње, синова Деда (30), Сенада (25) и Нијаза (20), кћерке Санеле (24) и седморо унучади комшије окрећу главу и заобилазе њихову кућу, не опраштајући им што је Хедијин најстарији син Суад у 23. години погинуо као припадник Војске Републике Српске, на ратишту у Брчком 1994. године.

Хедији и деци, кажу, леди се крв у жилама од презира комшија и њиховог претећег дошаптавања, с којим се суочавају чим кроче из куће. Браћа њеног невенчаног мужа Мустафе Чанића, Рагиб и Галиб, тврди мајка палог борца ВРС, пљују је на улици и отворено јој прете. Хедија, плачући, прича да су је девери много пута "частили" још већим бројем увреда. А најгора, она од које се "њен син преврће у гробу", гласи: "Четникушо, шта чекаш, ископај сина и носи га преко Дрине, тамо су ти четници! Носи га у Београд, па га тамо сахрани! Шта ће четник на нашем гробљу?!"

Зато Суадова мајка не може да прежали што сина није сахранила на локалном православном гробљу. Ни Срби је, кад се све сабере, нису задужили. Ипак, верује да би била много мирнија да је Суад сахрањен код цркве, иако су њу и породицу, заједно са свим осталим Бошњацима, српске снаге протерале из Јање неколико месеци пошто јој је син положио живот за РС.

- Дошли су камионом и покупили нас на Бањ брдо, у Федерацију. Шест година смо провели у селу Брнајевићи код Ђурђевика. То је близу Тузле. Претрпјели смо голготу - становали у једној шупи усред шуме и просили. Ја сам пала, три и по године ходала на штакама од немила до недрага да испросим 10 килограма брашна. Око нас све сами Сребреничани. Једна жена је чула да ми је дијете погинуло у српској војсци. А њој убијени човјек и три сина. Пријетила је да ће нам бацити бомбу, стално говорила да смо четници.



- Једном је наишао мој син Сенад и рекао јој: "Ајде, шта галамиш, па и ви сте тукли народ, шта псујеш само Караџића". Око три сата иза поноћи, док смо спавали, ето полиције. Дошла двојица, питају: "Је л' Сенад ваш син?" Ја питам: "Да није у вези његовог разговора с овом Кадом из Сребренице?" Они кажу: "Јесте". Рекох: "Па, кад је нас напала, виче да смо четници. Значи, ко год је прешао отуда, четник је". "Добро," каже он, "друго је то. Али, твој син је погин'о у српској војсци, пуцо је на нас". Они одоше, а послије 10 минута чу се запомагање. Туку ми дијете, разлијеже се! Пребили га, био је сав исјечен од батина. Од тада има срчану ману - сећа се мајка погинулог борца ВРС.

Хедија је те 2000. године, кад је Сенад премлаћен, напустила Федерацију БиХ заједно с породицом и вратила се назад у Јању. Трећег сина, Деду, малтретирали су Срби. Држали га дуже од годину у логору на Мајевици. Дедо је задржан кад је остатак фамилије протеран.

- Дедо је побјегао из логора. Препливао Дрину и отишао код сестре, удате у Лозницу. Имам још једну ћерку, а она је удата у Федерацију БиХ. И онда је моја ћерка из Лознице отишла код моје сестре у Нови Сад. Одатле су Деду послали у Мађарску. Тамо је оболио, стигло га што је преплив'о Дрину у децембру. Али, опет, Срби ме некако и помогну више од ових. А ови "моји" не могу очима да нас виде. Шта смо препатили, не дао бог никоме - закључује Хедија.

Кад су се вратили у Јању, мало шта се променило. Пониженог и премлаћеног Сенада са женом и дететом отац Мустафа, који 18 година не живи с Хедијом и децом, довео је на рушевину. После су стигли Хедија, Дедо, Нијаз и Санела. У међувремену, Сенад је добио још четворо деце.

И Дедо се оженио, има девојчицу од 15 месеци, а Санела кћерку, која иде у први разред. Сви они и Хедија живе у малом дворишту, усред блатњавог сокака. Дедо, са женом и дететом, живи у кући напрслој од воде и фекалија из клозета, који су претходни станари направили у подруму.

Остатак породице, њих 10, живе у 12 квадрата кућице коју им је, по повратку из прогона у Федерацију, направила месна борачка организација. Нико не ради. Нема ни шансе да се било ко запосли. Нијаз и Дедо обилазе сметлишта. Целог дана скупљају храну за остале укућане. Хедија иде од пекаре до пекаре и моли за бајат хлеб. Често је, каже, буђав. Морају да га режу и одвајају здраве делове.

Шесторо деце једе са сметлишта. Једу у сменама, у кући имају само три кашике. Не памте кад су видели нож и виљушку. Хедија сања да јој борачка организација РС додели мало материјала да целу породицу свије под један кров. Али, нико не долази, никада их нико не пита како им је. Сународницима Бошњацима, којима су окружени, тврди Хедија, стално стиже помоћ из Федерације - у храни, огреву, грађевинском материјалу.

Foto
Оставите мог ујака на миру

Бошњачки донатори, због Суадове "издаје", њих не удостоје ни погледа. Хедија је ишла, обијала прагове локалних српских моћника. Нико је није погледао. Сва помоћ РС, за коју је Сенад Чанић погинуо, свела се на асистенцију полиције кад Рагиб и Галиб полуде и отворено нападну његову породицу. Хедија, синови и кћерка ни данас не знају кад ће им родбина доћи пред врата и до изнемоглости понављати: "Носите четника, шта чекате!"

Болесни сви у кући

Хедија каже да једва одржава равнотежу док иде. Има обољење мозга, бубрег јој отказује, а требало би и да оперише жуч. Тврди да узима шаку разних таблета дневно. Њена унука Санела болује од епилепсије. Са седам година има 18 килограма. Синови Сенад и Дедо, од стресова и очајних услова живота, стално су болесни.

Не сме да оде код мртвог сина

- Позли ми кад одем на Суадов гроб! Знају сви. Виђела сам ја шта комшије и браћа мог мужа раде, не знам смијем ли се сликати крај гроба. Идите ви, не могу, живим на ињекцијама и инфузијама - не могу више! Мој син је био војник и старешина, био је командир у ВРС, имао је 23 године кад је погинуо. Борио се за Републику Српску, а борачка организација неће да нам дође да нас посјети. Макар да ме питају како живим. Мени је дојадило, немам од чега и не могу више да живим - поручује мајка погинулог борца ВРС.

Кад Мустафа није Мустафа

Хедија Ибралић већ 18 година не живи са супругом Мустафом Чанићем. Он је близу, говоре "службено". Међутим, ни он није поштеђен беса сународника.
- И Мустафа иде на смеће и живи од тога. Недавно му је, док се враћао са сметлишта, пришао један комшија и почео да га вријеђа. Ословио га је српским именом. Он се зачудио и рекао: "Па, побогу, ја сам Мустафа". "Ниси ти Мустафа," каже му овај, "ти имаш српско име, јер ти је син погинуо као четник" - сведочи Мустафина бивша жена.


Г. ЂОГИЋ

Курир - 29. јануар 2006.

Кошаре 1999: Падобранцу никад хладно није

4. део...

Падобранцу никад хладно није
јер он мајицу у ранцу крије....

Ту ноћ сам слабо спавао, превртао се, устајао и поново се враћао у моју војничку врећу. Спавали смо на поду собе, кревета није било. По поду смо раширили неке душеке што ту и тамо налазисмо а и по нешто смо понели са собом још кад смо долазили. У суштини и није толико било неудобно, свакако боље него негде у планини под ведрим небом. Нисмо се жалили на смештај. А и да јесмо исто би нам било, другог нема. Ноћи су у тим Јуничким планинама умеле су бити врло хладне, на врховима је још било снега иако је време било топло. Дању смо често по околини патролирали само у кошуљама и заврнутим рукавима.

Погледам на сат, шкиљим у мраку, не видим добро, чини ми се да је пола три ујутру. Полако правим кораке по соби пазећи да не нагазим некога, да не ударим ногом у нешто што стоји по поду. Падобранци су обично сређивали своје ствари и оне нису биле разбацане ту и тамо али сам ја ипак пазио. Морало је све бити на свом месту, дешавало се да нас позову ођедаред и морали смо за пар минута бити већ у возилима на путу ка месту где смо бил потребни. А то су обично била места где је горело и небо и земља. Пушку нисам понео са собом, сматрао сам да не треба ионако имамо стражара напољу али сам пиштољ ипак заденуо за појас. Излазим напоље, гледам десно од врата према клупи на веранди где је обично стражар седео. Нема га, није то било неуобичајено, сигурно се мало шета около, по дворишту или је изашао на улицу. Седам на клупу, чекаћу га да се врати, не пада ми напамет да излазим напоље јер то није паметно. У мрклом мраку се не распознаје ко је ко. Наши се људи нису шетали по ноћи.
Запалио сам цигарету. Мисли су ми одлутале, вратио сам се мислима у Ниш. Са неким нејасним осећањем сам размишљао о пријатељима о кући и жени која ме чека, о старој и вец изнемоглој и болесној мајци. Деце нисам имао још, нешто није хтело , већ три године покушавамо али.... ништа. Хоћу ли ја уопште икада имати деце некада, прва жена ме је због тога и оставила. И ево сада и са другом проблем. Некако ми дође жао, ако погинем после неког времена неће ми имати ко на гроб доћи.

Прекриће ме трава зелена и временом се више нико неће сећати мене, сем мојих падобранаца који ће ме свакако однети у свој родни град у Ниш. У то нисам сумњао.
Падобранци никада нису друга оставили рањеног или мртвог, нити ће икада.
Чујем како се капија отвара, стражар се враћа. Пушка му је у руци, опрезан је иако улази у двориште. Одмах ме је угледао и почео полако да прилази.

- Шта има, упитао сам
-Што не спаваш, знас да ујутро рано идеш
-Знам, не спава ми се нешто, дремао сам поподне мало
-Ма иди спавај брате треба ти одмор, знаш како је горе
Само сам заклимао главом, знам да је мислио на те около наш, злокобне планине.

-Муче те мисли, јел, кућа жена, деца.
-Знам брате и мени понекад све то дође у главу.
- Мислим се шта је са њима.
- Чуо сам да зликовци бомбардују недужан народ.
-Бацају касетне бомбе по градовима, убијају жене децу. Код мене у Београду пакао направили, циљају и бомбардују сами центар града. Невероватно брате. Каква је то војска.
-Знам, чуо сам и ја, шта да ти кажем
- Да хоће само да сиђу доле, да пешадијски крену, ух, што сам бесан, ма не знам шта би им урадио.
-Ништа брате, ништа им не би урадио, знам, заробио би их и предао команди, а и да хоћемо официри нам не би дали. Једноставно друже ми нисмо такви.
-Да , у праву си, бесан сам па причам
-Ајде иди на спавање
-Ајд ћао, видимо се ујутру.

Нас неколико се попесмо у Пинца. Официр који је водио групу у извиђање седе поред возача. Опет са овим вишебојцем, помислих се. Е неће моци, има да му кажем да успори мало кад кренемо пешице. Запне брате па не уме да стане, свеједно му је да ли је узбрдо или низбрдо. Јес да нисмо имали обичај нкада да приговарамо официрима али ја овај пут реших да му кажем па шта буде, само нећу одмах, ајд сачекаћу мало, кад стигнемо тамо негде, кад кренемо пешице.
Као и обицно са асфалтног пута сиђосмо на земљани, прођосмо кроз нека села, нигде никога, по куцама се види да је било великих и крвавих борби. Возач мало успори, бацих поглед да видим зашто, покушавао је заобиђе тенк који је вероватно био погођен из авиона. Гледао сам у тај тенк које сада личио на једну гомилу гвозђа, распаднут и тотално расформиран. Личио ми је на оне дечије играчке које обично заврше све у деловима код мале деце. Боже, помислих се на људе, на посаду тенка, ако су били у унутра никакве шансе нису мали да преживе. А сигурно су били, сигурно не би тенк на сред пута оставил паразан.

- Јебено је брате бити тенкиста, чух колегу поред себе како мрмља себи у браду,
-Јебено, нема шта.

Сиђосмо са земљаног пута. Кренусмо неком стазом по шуми. Видим возач заобилази дебела стабла, гране, јаруге које су на сред пута. Успон је вец почео да бива велики, видим земља је мокра, Пинц почиње да проклизава, возач укључује све вуче, идемо сада спорије али не стајемо. Морам се држати јер због успона хоћу да се преврнем са седишта. Неколико пута сам тако поскочио због неких рупа да сам главом ударио у металну шипку што држи цираду. Ставих шлем на главу иако сам га као и панцир врло мрзео. Једноставно их нисам волео иако су били више него корисни. На једном месту успут успех да видим чак и мало снега. Опалаа, снег, помислих се. Мувам руком колегу поред себе.

-Види, види снег, говорим му изненађено
-Па снег, шта се чудис, зар ниси никада видео снег, рече ми набусито и заврте главом.
Ја га само погледах, стварно испадох глуп, али мене је мучила друга ствар, ја сам по природи много зимогрожљив, увек ми много хладно и пиздим због тога. А схватио сам да ћемо бити негде по снегу вероватно. Па зар ја морам увек да најебем бејаху ми задње мисли пре но што се Пинц најзад заустави на једној косини, није могао више даље. Возач је дао све од себе да нас што је могуће више извезе у планину. И богами досао је доскоро првих линија. Ма и ти наши возачи су били чудо од људи, без страха и пардона.

Изађосмо напоље, командир се изгуби негде, оде да разговара са неким официрима који су били ту из других јединица, вероватно да скупи информације где је неријатљ ако се зна. Ми почесмо да се вртимо, тамо на овамо. Није ни за неку шетњу, на стмој косини смо па ти се све чини да ћеш да паднеш. Гледам у војску која је ту, примећујем све млади момци, редовна војска, мокри блатњави и изморени.Умор им се у очима види. Прилазим једном мало већем рову. Ископали га дубоко, прекрили грањем и лишћем, унутра покушавају да мокрим гранама запале ватру. Дим је напунио цели простор. Прилазим и питам:

-Оће ли момци
- Ма јебем ти срање, неће никако да се упали, све је мокро, имаш ли нешто суво код себе, само да ватра мало крене.

Помслих се, откуд ми нешто суво, пошао сам у извиђање а не да логорујем.

-Немам, откуд ми суве гране
-Не гране брате, знам да немаш гране, насмеја се голобради момак
-Нешто од суве гардеробе, нама је све мокро

Схватио сам шта тражи, хтедох нешто да питам али сам се ућутао. Извадих из џепа суве чарапе што понесох за резерву ако затребају.
- Не, нее чарапе оне не горе само се топе
-Ако имаш неку мајицу или нешто слично, кошуљу можда.

Мајицу сам имао, извадих и дадох му је. Војник је исцепа на неколико комада. Каже, ово остало да има за други пут.
Седимо уз ту малу ватрицу и причамо. Кажу, дуго су ту, сваки дан пуцњава али не нападају. Приђу, испуцају мало и побегну. Понекад и погоде неког те их је све мање ту. Гледам момка што ми прича, скинуо чизме, нема царапе, умотао ноге у неке крпе. За воду често снег скупљају и топе. После извесног времена питам како је са храном.

-Јб-га каже један, како кад, кад стигне има кад не стигне нема.
-Често нам доле мало ниже од нас пресретну људе што носе храну.
- Сад кад сте долазили горе прошли сте место где често нападају

Другар, мој падобранац што беше поред мене све време је ћутао, окрену се и поче да вади храну што је понео за себе тог дана, и нас двојица што ту бисмо још учинисмо исто. Све што смо понели оставили смо тим момцима, неће им дуго трајати али... колико толко.

-Идемо момци чуо се глас командира.
- Идемо горе на врх.

Тог дана смо ишли да нађемо погодно и сигурно место где би била постављена Црна Стрела. Горе на врху одакле би могла да контролише добар део терена, вероватно где ћемо следећих дана да нападамо, предпостављао сам.
Кренусмо кроз шуму уз брдо, нема утабаних стаза. Понегде ми се чини као да је била нека стаза али... Успон је све стрмији. Газим ногу пред ногу и пазим да се на клизавом терену не оклизнем, јер ако клизнем ко зна где ћу се зауставити, на доле. Ноге ме још држе али плућа полако посустају, тешко дишем. Знам од цигарета је. Имам кондицију али плућа су плућа. Трпим и идем даље, ухватио сам неки темпо који мени одговара и само газим. Погледах командир већ доста испред мене, сетих се шта сам му хтео рећи али сад то не могу. Не могу се драти по шуми јер нам рекоше доле да су шиптари одмах ту са леве стране од нас и да добро пазимо. Да будемо тихи док идемо на горе. Налазили смо се на терену који они контролишу. Неколико пута смо на знак Командира залегали, сигурно је чуо њихове гласове. Снег је постајао све већи, скоро да је прекрио земљу потпуно. Дувам и идем даље, не желим да заостанем. Видим не могу више али ипак идем.
Где су границе изџљивости, много веће и даље кад се нешто хоће и мора. Границе се померају и психичким стањем духа, вољом и жељом да се успе. Мислим да смо ишли нешто више од два сата, не знам можда и три, мени је свакако изгледало као вечност. Јесам заостајао али су ме другари сачекивали, прилагодили су се мом темпу. Нису ми приговарали.
Земље више није било, само бели и чисти снег. Чизме су пропадале већ до глежњева. Извадио сам ногавице из чизама, боље је да ногавице буду мокре него да ми снег улази у чизме. Било је хладно, на телу нисам осећао хладноћу јер сам био врло топао због напора али уши и глава су ми се смрзавали. Ледила се свака капљица тецности.
Најзад смо се попели на врх, сад смо ишли по равном али снег је био још дубљи. Докле ћемо више овако мислио сам се, па већ смо на врху. Хладни ветар је шибао по лицу. Стао сам, погледао сам испред себе, другари су већ одмицали кад сам видео неких стотину метара напред силуету човека. Покушавао сам да разазнам јели наш или не, има ли оружје. Знао сам да су другари набили главе на доле због ветра и да само газе напред. Ишли су према њему директно. Иако су нам рекли да будемо тихи ја сам ипак позвао гласно. Ниста, не чују ме од ветра који им шиба око ушију. Пожурио сам напред, нисам се обазирао на ветар, гледао сам право у моје другове, и то за мене јос непрепознатљиво лице.
У бункеру, земуници ископаној у снегу било је неколико војника, неке од пешадијских јединица. Командир у том бункеру је био један од наших падобранаца. До тада нисам ни знао да имамо људе који су били истурени на положајима. Они су ту били стално и нису мењани. Живели су у снегу, спавали у снегу дан за даном проводили на најистуренијем месту. Испред њих више није било наших, само шиптарска територија. Српска је земља али су је сада контролисали шиптари. Наш падобранац је већ неколико месеци био ту.
Када смо дошли била је то неописива радост, већ дуго им није нико био у посети, сами су силазил доле кад је требало да допуне залихе.
Нисмо се много задржавали ту, само да предахнемо и морамо даље. Куда даље помислио сам гледајући према чистини која је била испред нас. Само снег и ковитлаци снежне прашине које је ужасни ледени ветар правио. Добро, ок, идемо даље али, сетих се ја за мог командира који уз планину ишао као дивокоза:
-Командире , позвах га
- Аман бре, хоћу да цркнем оладите мало, па нисам ја маратонац
Насмеја се командир на моју опаску за маратонца
-Ниси, ниси али би могао да будеш, богами идеш добро, нисам се надао
-И ја сам већ на крају снага
Беше ми мало лакше кад то рече али помислих се, да ли он то рече што је стварно уморан или да мени само да вољу и снагу да издржим још. Погледах га а он већ излази из земунице и пропадајући до колена у снег полази даље. Уздахнух дубоко и кренух и ја. У даљини неких 200-300м. од нас, чиними се, кроз сумаглицу и снег који је ветар подизао виделе су се неке стене. На њима није било снега, није се могао задржати од ветра. Деловале су, онако црне, као неко острво у снежној белини, белини која је била свуда око нас. Никако ми се није свиђало то што сам видео. Ишао сам даље, неколико пута ме је ветар оборио на земљу, устајао сам и настављао. Опет сам заостао, моје људе скоро да више нисам ни видео, само уздигнуте стене као светионик спаса. Искрено понадао сам се да тамо има где да се склоним од леденог ветра и седнем, бар само мало. Стигао сам најзад до тих за мене, мислио сам спасоносних стена. Погледам другари су се попели на њих, ја нисам могао, нисам имао снаге. Гледам где да седнем, нема нигде сем у дубоки снег. Виде се само отисци где су другари згазили. Нема заветрине. Стојим и осећам како плако почињем да се хладим. Зној који ми је био испод гардеробе почиње да се леди, постаје ми хладно, много хладно. Набио сам онај шлем што не волим дубоко на главу, сад ми је био спас. Гледам у стене горе, моји стоје на врху и гледају у даљину. Чекам, не знам колико дуго. Најзад силазе. Чим сам их видео одмах сам пошао назад, истим путем којим смо и дошли. Стаза коју смо направили када смо долазли скоро да више није и постојала, ветар је наносио снег одмах и затрпавао. Опет исто, пропадам, падам дижем се, гледам иза себе, моји су ту одмах иза. Лица им бела, изгледају као Јети из филма, све се леди на њима и мени. Боже помислио сам зар тако изгледа бела смрт. Не, морам даље, мслим да сам чак и убрзао. Мало смо се згејали у оној истој земуници, видим и Командиру све мокро тресе се од хладноће али трпи, ћути. Пошли смо назад, низ брдо, мислио сам да ће бити мало лакше, додуше јесте али су ноге више болеле, мишићи се упалили, понегде клизнемо, па по неколико метара на гузицу. Најзад стигосмо до Пинца. Уз муку и бол уђох и наместих се што сам удобније могао. Све ме боли, гледам у другара што је био са нама уморан али мрда стално, тражи нешто по џеповима. Ја се не мичем, не могу. Питам га:
-А бре како издржа ову муку
-Богами није лако било али ја сам навикао...
Гледам га, каже навикао, јесте није да није сваки дан иде по планини, ајде , де
Ја сам ти планинар, алпиниста у цивилству, било је и горих ствари, рече ми тај мој друг Зајечарац и не трепну.

Занемео сам, само сам га посматрао, бацим поглед у Командира напред, па опет у њега.
Еее, ала сам ти ја курате среће, мислим се, да пођем са једним вишебојцем и алпинистом, ја који не излазим у цивилству из кола. Весело брате, баш весело. Ако тако ми и треба кад не питам на време.
А и да сам знао, па шта, да не бих можда рекао да нећу. Не никада то не би рекао ни један падобранац , па ни ја. Свако би од нас то издржао ама баш исто као и ја. Да ми смо падобранци, ми све можемо и морамо. Сад ми је и текако јасна сврха сталног вежбања и одржавања кондиције код нас падобранаца. Управо зато да можемо све.

Наставиће се...

Падос

veterani-63


среда, 18. децембар 2013.

Кошаре 1998: ЛЕГЕНДАРНА 63. ПАДОБРАНСКА БРИГАДА

СРНА


У лето 1998.године, на борбеном задатку у рејону карауле Кошаре и Јуничке планине са јединицом се налазио и капетан прве класе "Срна". Био је то део легендарне 63. падобранске бригаде.

Задатак им је био спречавање преласка терориста из Албаније преко Проклетија. Наступајући као организована и ефикасна сила, припадници Војске Југославије су успешно заустављали колоне терориста са наоружањем и неисцрпан регрутни контигент терориста који су преносили наоружање. Тај део границе је изузетно тежак, неприступачан и пружа терористима, који одлично познају ове стазе, предност у односу на граничаре.

"Срна" се 21. јула спремао да пође у заседу. Налазио се у својој бази око 700м од села Ђоцај, поред Јуника, у коме је тада била команда шиптарских терористичких снага. У том подручју је било око 10000 терориста. Требало је да постави заседу на месту које је одређено посредством обавештајних органа. Пада вече. Њих десет сакривени су код места Жар Колиба. Наредни задатак је да извиде брдо Гуновац иза Ђоцаја, с кога се виде Јасић, Ђоцај и Јуник.

Дан пре, "Срна" и сада покојни мајор Остојић, мој стари знанац чија ће херојска дела ући у историју ратовања 63. падобранске бригаде, у улози извиђача су изашли на Гуновац одакле су осматрали терористе. "Срна" и Остојић су са војницима изашли на брдо дању. Иду водосливницом потока који је пресушио а која је сакривена великим жбуновима и густом шумом. Ходају изузетно опрезно, јер им лишће и гране испод ногу пуцају што их може одати терористима, ногу пред ногу. Осматрају, крећу се, треба им десетак минута да пређу само један метар. Свуда око њих су терористи. Борцима су лица премазана бојама и прекривена маскирним мрежама. У рукама имају аутоматске пушке Р-4 /"кикаш"/. Чују гласове терориста на око 30 м. али их још увек не виде. Остојић наређује војницима да сачекају у водосливници маскирани, а он са официрима "Змијом" и "Срном" излази на врх брда кроз шуму. Наилазе на макадамски пут који треба да пређу, а не знају да ли су терористи са друге стране пута. Иако су на врху не виде село. Остојић наређује да се попну на дрво. "Срна" се полако, крајње опрезно, пење да не би пукла која сува грана и седа на грану. Ставља пушку преко ногу, види тројицу терориста на 20-30 м. од дрвета на коме седи. Терористи седе у заклону, пуше и причају. На десет корака десно од њих један терориста корача и осматра. "Срна" силази са дрвета. Остојић жели да пређу на задњи нагиб брда, да осмотре Јуник, Ђоцај и Јасић. Пролазе користећи природне препреке - камење, стене, камене ограде. Иду један иза другог. Пузе преко ситних камечића и траве. "Срна" обезбеђује правац из села а Остојић и "Змија" од терориста на врху брда. Пузећи педесетак метара изузетно споро, јер су им терористи стално на 20-30 м, обилазе терористе и врх брда. Код камене ограде се заустављају и осматрају. Терориста који је стражарио на врху брда могао је за 3-4 секунде да сиђе, попне се на камену ограду и види их.

Остојић, "Срна" и "Змија" су спремни, свакоме је метак у цеви, бомбе припремљене. Алке од осигурача на бомбама су намештене, тако да бомба може да се активира на најмањи потез. Остојић и "Змија" ослушкују терористе, држе бомбе у рукама, док "Срна" црта ватрене тачке терориста у Јунику, њихово кретање, траншеје и стражаре. Успешно осматрање и уцртавање положаја терориста трајало је око сат времена. Враћају се истим путем, пузе педесетак метара. Тада уочавају десет терориста који иду ка врху брда. Остају да леже на десетак корака од терориста који их не уочавају. Терористи галаме, дижу пушке увис, нешто нишане. Међу њима има и старијих и млађих. Када су дошли до брда, на врху су чули гласове четири терориста али их нису видели. Очито је да су терористи тамо имали подземно склониште. Борци настављају даље и долазе до осталих војника из групе са којом, водосливницом долазе до Жар Колибе. На основу урађене скице Остојић је планирао сутрашњи напад на терористе у Гуновцу.

Након те акције "Срна" је добио задатак да организује заседу код Жар Колибе. Те вечери, само сат и по од повратка са извиђања, "Срна", око 19.00 часова, почиње да се спрема за заседу. Док се припремао радио уређајем га позива Остојић. "Срна" се налази у вртачи у којој чује Остојића на прекиде, али овај њега не чује. Излази из вртаче да би чуо Остојића. База у којој је "Срна" обезбеђена је стражарима, има три објекта - вртачу и два објекта који су направљени на ивици шуме од грана зимзеленог дрвећа и уклапају се у амбијент. У једном објекту су четири, а у друга два по три војника. Били су тихи и добро маскирани, тако да чобан који је ту чувао стоку није успео ни да их види, ни да их чује, иако им је пришао на само неколико корака. "Срна" је изашао два корака из вртаче и успоставио везу с Остојићем који му каже: "Срна, вечерас радиш онај посао на оном месту". "Срна" одговара:"Разумео сам". Један војник је требало да остане у бази да успоставља везу са караулом Кошаре. "Срна" оставља "Буцу" и каже му: "Одавде ћеш успостављати везу". Разговор траје двадесетак секунди. "Срна" креће према вртачи која је на два корака. Баш када је подигао ногу да закорачи у вратачу терористи, који су се пришуњали, нападају их, пуцају на "Буцу" и "Срну" са двадесет корака с леђа. Један метак пролази "Срни" кроз подлактицу десне руке и погађа "Буцу" у леву надлактицу. Метак кида "Срни" 7цм руке и откида му толико парче кости које пада поред њега. Од силине ударца метка "Срни" који скаче у вртачу испада пушка. Каже самом себи да је добро, што је погођен у руку. На себи има мајицу, џемпер и панцир. На џемперу види две рупе - улазну и излазну. Заврће рукав испод кога излази деформисано ткиво. Рана је врућа па не осећа бол. "Буца" га брзо превија са два прва завоја, али се крварење не зауставља јер је пукла артерија. "Срна" преко ране обмотава кошуљу која за 2-3 минута постаје сва мокра од крви. Почињу болови.

Терористи дејствују чеоно на наша три објекта која су у полукругу пречника 50 м. Борци одговарају на напад, отварају ватру и почињу пребацивање из једног објекта до врзине на ивици пута која је између њих и терориста. До врзине је брисани простор. Из заклона излази први војник док га двојица обезбеђују. Паљба је непрестана. Први војник се пребацује у врзину а онда креће други док га претходник и трећи у заклону обезбеђују. Док претрчавају пуцају. Када су сва тројица изашли у врзину на исти начин се пребацује и друга група из које један војник остаје поред рањеног "Срне". Војници покушавају да направе обухват терориста који добро познају терен. Увидевши да ће бити окружени терористи беже. Војници остају на 100 м. од врзине напред, на нагибу, изнад места одакле су терористи дејствовали. Тада почиње борба за "Срну".

Мрак полако пада а договор је да нема кретања возилима ноћу. "Срна" рачуна да ће остати у вртачи целе ноћи. Теши га то што нема јаке болове и да неће умрети у мукама. Зна да због крварења неће дочекати зору. Почиње, можда, његова последња ноћ. Хвата га општа слабост. Да ли је смрт већ дошла по њега ? Радио-уређајем војници обавештавају Остојића да имају рањеног. Легендарни Остојић који је изнад свега ценио животе својих војника и официра, крши правило о некретењу возила ноћу и шаље појачање у базу где је рањени "Срна". Појачање стиже 45 минута после рањавања. Техничар додаје "Срни" удлагу да се не би померио лакат. Убацују га у возило и крећу пут карауле Кошаре. "Пинц" у коме је " Срна" иде веома брзо по рупетинама и стенама које вире. Минути одлучују хоће ли "Срну" отргнути од смрти. "Пинц" међутим наилази на заседу терориста који су на 4-5 м. изнад пута, на ивици шуме под јаким нагибом, отворили ватру на возило. Искусни ратници, из "пинца" у покрету, одговарају жестоко пушкомитраљезом и аутоматским пушкама. На срећу извлаче се из заседе неповређени. Стижу на караулу, дају морфијум "Срни" против болова и осам боца инфузије. Лекар сматра да "Срна" неће издржати до јутра, јер не може да заустави крварење. Али "Срну" не дају његови ратни другови већ настављају битку са временом, битку за живот храброг ратника.

Иако је ризик максималан, јер су терористи по околним шумама, крећу за Ђаковицу. На челу је БОВ са припадницима батаљона војне полиције, иза њега "пинц" са рањеним "Срном", па "пинц" са рањеним "Буцом". На зачељу је БОВ. Без борбе силазе на пут Јуник-Ђаковица и иду према Смоници, јаком упоришту терориста. Минобацачка мина погађа БОВ на зачељу у точак. Посада излази из возила, заузима заклоне и ту остаје до зоре, а остатак колоне наставља. У Ђаковици "Срну" уносе у болницу и стављају га на операциони сто. "Срна" се сећа разговора лекара: "Да сечемо ?" Други каже: "Немој, млад је, можда ћемо успети да сачувамо". И успели су да подвежу артерију и зауставе крварење. После преспаване ноћи, "Срна" се ујутру буди и пита да ли му је рука ту. Затим га хеликоптером пребацују у Београд на ВМА. Битка за живот "Срне" је добијена. Добили су је он и његови саборци који су ризиковали своје животе да би га спасили.

У рату се живот, много више но у миру, цени и спашава по сваку цену. Када му је зарасла рука, "Срна" је, почетком агресије 1999, почео да ради. Могао је и скокове да изводи. За време агресије био је у служби трагања и спасавања наших пилота и трагања за НАТО пилотима. Када смо се јуна 2000. срели код команданта 63. падобранске бригаде, "Срна" је и даље на руци имао фиксаторе, али је и поред тога радио у елитној јединици Војске Југославије. Опоравак ће бити дуг али не сумњам да ће се такав борац успешно опоравити на радост своје породице и колега.

Те 1998, као и наредне године у време агресије на Кошарама је било изузетно тешко. Након погибије легендарног јунака мајора Остојића, дивног човека, хуманисте, врхунског старешине, искусног ратника, 28. јула 1998, потпуковник "Чарли", тада капетан прве класе, са групом добровољаца из јединице стигао је 1. августа у рејон Кошара. Код падобранаца постоји неписано правило које се чврсто поштује - када је јединица ангажована у борбеним дејствима онда се без позива јављају сви који су у резервном саставу. Између осталог, 63. падобранска бригада је и због тога легендарна. И сам сам био на одслужењу војног рока у падобранској бригади 1984/85.године.

Са "Чарлијем" је и "Змија". Извиђају терен. Преузимају , 3. августа, коту 502. на Раса Кошаресу, у пределу раскрснице шумских путева. Примају ту коту од групе извиђача. Тада пролази друга група извиђача која иде према Гурд нулу на 1310 м. Извиђачи с "пинцгауером" пролазе испод 501, али их нешто даље, на оштрој кривини, терористи погађају ракетом из ручног ракетног бацача. Иако не познаје терен на који је тек дошао, "Чарли" прискаче у помоћ нападнутим извиђачима. Креће са осам бораца који су се добровољно јавили, а међу њима су и два водника које су падобранци дошли да замене и који познају терен. Прилазе нападнутим извиђачима и виде терористе како беже у Албанију. Отварају ватру и убијају једног. Извиђачи имају једног погинулог и тројицу рањених. Терористи су их сачекали у заседи. Били су иза пањева одакле су испалили ракету, просули рафале из аутоматских пушака и побегли. Хеликоптер је убрзо стигао и одвезао рањене у болницу.

(одломак из књиге Милована Дрецуна "Други косовски бој" )



Бесмртни херој - Горан Остојић


Горан Остојић је рођен 1962. године у Бачком Добром Пољу (општина Врбас). У основну школу пошао је са пет година, када се са породицом преселио у Јагодину, са 17 година је као одличан ђак завршио гимназију. У основној школи привлачиле су га дисциплине које су постепено у њему обликовале будућег војника: био је радио аматер, аеро-моделар, завршио је курс прве помоћи, а са 13 година био је и добровољни давалац крви. У четрнаестој је измолио очеву сагласност, која је била обавезна, и постао најмлађи падобранац претходне Југославије у Аеро Клубу "Наша Крила", убрзо најмлађи пилот једриличар, затим је положио за моторну пилотажу. Волео је спортове који захтевају храброст и спремност да се прихвати изазов, па се уз кошарку и фудбал највише посвећивао каратеу.
Са сазревањем и завршетком гимназије као да је траса животног пута постајала све одређенија. Логичка последица ратничких корена и засипаног генетског кода, породичне традиције али и жеља да се у падобранству усаврши било је опредељење за војнички позив, упис на Војну академију и избор не код свих омиљеног смера-пешадије.
Као одличан питомац Војне академије, добио је елитни распоред: Ниш, 63. падобранска бригада. Војнички пут почео је од командира вода чете, до начелника оперативне службе и начелника штаба бригаде. Две године је командовао овом бригадом, био је најмлађи командант 63. падобранске бригаде и најмлађи командант бригаде у Војсци Југославије.

Горан Остојић, начелник штаба 63. Падобранске Бригаде,погинуо је на граници са Албанијом 28. јула 1998. код Јуника са пушком у руци како и доликује старешини његовог животног профила. Постхумно је унапређен у потпуковника (не знајући да је редовно предвиђен за тај чин, који му је требао бити додељен на дан јединице те године 14.10. ). Наступањем трагичног догађаја остали су без оца и мужа, син Богдан и супруга Марина , али је строј небеских ратника, хероја одбране наше дуге историје, добио хероја који ће га засигурно предводити једнако успешно и славно, као што је за живота предводио елитну јединицу земаљских ратника легендарне падобранске бригаде…

Носилац ордена за храброст. Основна школа у Јагодини носи његово име, као и меморијални падобрански куп.


уторак, 17. децембар 2013.

Како је пробијен Солунски фронт


"Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави..."
„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави…“
„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци, напред у отаџбину”.
Овако је гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?
Јуриш у зору
vojnik jurisНа Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.

Луј Франше д’ Епере
За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”
Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”
Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”
Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:
Гвоздени пук!
Гвоздени пук!
Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота.Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То севоди борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…
"Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање."
„Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање.“
Продор који је одлучио исход рата
После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.
Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.
Српска батерија пред Нишом
Српска батерија пред Нишом
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш.
juris
Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.
 Политика, www.magacin.org

недеља, 15. децембар 2013.

Малолетни борци ВРС

Када су ступили у редове ВРС нису имали пуних 18 лета. Били су практично деца, голобради, нејаких руку,  али великог срца. Својим несебичним примером добровољног самопожртвовања заслужили су посебан помен и много већу пажњу државе коју су стварали.



Генерал Андрић са борцем-дечаком Цветком (Новака) Ристићем из Скелана, 
коме су нападачи Насера Орића побили целу породицу: мајку, оца, сестру и брата.


Слађан (Николе) Окиљ
(1974-1993)

Рођен у Варешу 1974. одакле је прогнан. Истакнути борац Илијашке пбр ВРС. 
Погинуо на Жучи 23. октобра 1993. Почива у Војничком спомен гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу.


Александар (Драге) Маслеша-АЦО
(1976-1995)

Рођен у Дубровнику 17. августа 1976. године. Као ученик тренирао борилачке спортове. У августу 1993. добровољно приступа Требињској бригади ВРС, тачније Бобанској чети војводе Видаковића. Те године је лакше рањен. Теже је рањен од гранате крајем септембра 1994. на Борцима код Коњица, а преминуо је јануара 1995. године на ВМА у Београду.


Игор (Нике) Кисић (1980-1994)

Најмлађи борац ВРС. Рођен је 9. јула 1980. у Високом. 
Детињство и ратни пут Игора Кисића прекинути су једног октобарског јутра 1994. Настрадао је од гранате која је долетела из Високог. Одмах после синовљеве погибије, отац Нико је приступио у синовљеву јединицу уз речи: "Гдје је мој син стао, ја настављам!"

Младенко (Милијана) Јовић-МАЊО
(1975-1994)

Рођен у Миљевићима код Возуће. Припадник Четврте озренске ЛПБР. Тешко рањен у борби на Брадињу (возућко ратиште), подлегао повредама у Београду. Одликован Медаљом заслуга за народ.

Споменко (Стојана) Гостић
(1978-1993)
Најмлађи борац 1.КК ВРС. Рођен у Добоју. Отац га напустио, мајка умрла, бака погинула. Звали су га "син Озрена". Ученик. Погинуо од артиљеријске гранате у Јовићима код Маглаја 20.марта 1993.




Србин композитор хрватске химне




Јосиф Руњанин је рођен у Винковцима, у тадашњој Хабзбуршкој монархији али је пореклом из Лознице . Породица се одатле прво преселила у Бијељину, затим у Славонију а на крају у Срем.

Јосиф Руњанин је познат по својим делима Радо Србин иде у војнике и Лијепа наша домовино, која је данас химна Републике Хрватске.

Као кадет у Глини, нашавши се у друштву илирских родољуба, компоновао је 1846 мелодију на текст Антона Михановића, коју је први хармовизовао В. Лихтенегер (Збирка различитих четверопјевах мужкога сбора II Загреб1862.) 

Према изјави Руњаниновог братића Николе Руњанина мелодија је „исхитрена“ према мелодији једне италијанске песме, Кухач је касније нашао да је то врло слободна прерада дуета из трећег чина Доницетијеве опере Лучија од Ламермура.

Приликом изложбе Хрватско-славонског господарског друштва 1891. у Загребу певана је као „хрватска химна“, под насловом Лијепа наша домовина.




















Јосиф Руњанин (детаљ са споменика)
сахрањен је на старом православном
новосадском тзв. Успенском гробљу

АРХИВА

ЈОСИФ РУЊАНИН - СРБИН ПИСАЦ ХРВАТСКЕ ХИМНЕ

У Винковцима, у самом центру града, преко пута старе винковачке Гимназије, стоји спомен- плоча. Постављена је ту у част композитору хрватске химне, у знак захвалности човеку који је створио нешто  што  представља један од симбола Хрватске. Ту је да подсећа на један живот и дело, али на жалост и на неправду која је на овим просторима чињена Србима, па чак и онима који су као Руњанин дали Хрватској и држави и нацији нешто најсветије. 

Руњанину није признато ни његово властито име. На спомен плочи у његовим родним Винковцима Јосиф је претворен у Јосипа. И не само у Винковцима. У Хрватској литератури па и оној стручној ретко ће те наићи на исправан податак по коме се ауторство над мелодијом "Лијепе наше домовине" повезује са Јосифом Руњанином. 

О самој породици Руњанин у овим крајевима, данас је тешко доћи до било каквих података. Зна се да порекло вуку из села Руњани код Лознице у Србији. На подручје Аустро- угарске монархије долазе у 18. веку, након Астро-турских ратова. Зна се и то да се најпре насељавају у Срему, у селима око Сремске Митровице, а затим за послом а због потребе школовања деце селе у Винковце, где се тада налазе команда војнокрајишке 7. бродске пуковније, као и школе и већ тада гимназија. Реч је било о часној и за оно време образованој и напредној породици. Готово по традицији код свих Руњанина, уколико би у породици била два сина један би ишао у војну службу а другу на богословију… 

Јосиф Руњанин је рођен 8. децембра или 24. новембра како је записано у књигама рођених винковачке православне цркве Св. Арханђела године 1821. 

По породичној традицији одлази у војну службу. Царски кадет Јосиф Руњанин распоређен је у Глину. Као истински заљубљеник у музику, стиче и основе музичког образовања код тамошњег војног капелника. Учи и убрзо свира на клавиру. Као млад човек, надахнут слободарским идејама прилази Илирцима. На њиховим скуповима где су одржаване књижевне вечери и читана родољубна поезија први пут се среће са песмом "Хорватска домовина" Антуна Михаљевића коју је Људевит Гај у својој "Даници" објавио још у марту 1835. године. Млади Јосиф је одушевљен том Михаљевићевом песмом и 1846. године, на њен текст пише мелодију. Дело је створено на темељу Донизеттијеве "О соле пиу ратто" из трећег чина опере "Луциа ди Ламмермоор" али јој је дао сасвим нову, изворну ритмичку окосницу. Војни капелник Јосип Wендл, Руњаниново дело је прилагодио за војни оркестар. Даље, Ватрослав Лицхтенегер "Лијепу нашу домовину" 1861. хармонизира за мушки певачки хор, откада се почиње изводи као народна химна, а на конкурсу, приређеном 1891, кад се одржавала изложба Хрватско-славонскога господарског друштва у Загребу, Руњанинова Лијепа наша домовина по суду жирија однела је превагу над двема Зајчевим композицијама и проглашена је хрватском химном. Од онда то је остала до дан-данас. 

Те 1891. године Руњанин није био међу живима. Умро је не дочекавши да његово дело и званично буде проглашено симболом једне земље у којој је живео и коју је волео, као и народа са којим је делио своју судбину. А судбина му баш и није била наклоњена. Из мало доступних података може се видети како је Јосиф Руњанин живео једним тешким животом. То се пре односи на породичне прилике и стална неслагања са супругом, која није имала разумевања за живот какав су живели војнокрајишки официри. Својим понашањем од Јосифа је направила несретног човека који се у таквим околностима притиснут тежином брачног живота у потпуности посветио послу. Ревносан и савестан какав је био долази до чина потпуковника, али тада га сустиже болест и одлази у пензију. Тад се коначно распада и његов брак. Сели се у Нови Сад и потпуно се повлачи из јавног живота. Умро је 2. фебруара 1878. године у 57. години живота. Сахрањен је на православном Старом гробљу у Новом Саду, где стоји спомен плоча Јосифу Руњанину, војнику, официру и композитору химне. Један кратак, тежак, али частан живот. Стварањем мелодије за химну, задужио је Хрватску, земљу коју је истински волео и ту љубав преточио у мелодију. То његово упорно прекрштавање само је верна слика оног трајног и ригидног става по коме Србин не може волети ову земљу и не може ништа вредно направити за Хрватску а поготово не нешто као што је химна.

Радован Мартиновић  

У СЛАВУ ЈОСИФА РУЊАНИНА

Светом литургијом која је 12. јуна служена у Парохијском центру у Винковцима обележена је слава парохије винковачке. У склопу молитвене свечаности обележено је сјећање на Јосифа Руњанина, винковачког Србина, композитора хрватске химне "Лијепа наша домовино" 

Парастос-молитву за душу покојног Јосифа Руњанина служили су свештеници архијерејског намесништва вуковарског предвођени протојерејом-ставрофором Душаном Колунџићем и протојерејом Предрагом Азап, парохом винковачким. По завршетку литургије обављен је обред освећења славског колача и жита. Обреду је присуствовао и дожупан вуковарско-сремске жупаније Јован Ајдуковић са сарадницима. 

Винковци су подарили многе уметнике и познате личности, а једна од најзначајнијих је управо Јосиф Руњанин, који је компоновањем музике за хрватску химну остао забележен у нашој музичкој историји, премда се његов улазак у круг илирских музичких композитора догодио готово случајно, захваљујући Фрањи Кухачу, који га је поменуо у четвртој књизи своје збирке "Јужно-словјенске народне попиевке", објављеној 1881. године. 

Официр опчињен музиком

Руњанин је музичку изобразбу стекао код војнога капелника у Глини, а свирао је и клавир. Као царски кадет служио је у Глини где је често залазио у друштво илирских родољуба који су одржавали књижевне скупове и читали радове илирских писаца. Ту је Руњанин први пут чуо Михановићеву песму "Хорватска домовина". Тачна година настанка химне није позната, али се обично узима 1848. година. Песма је под називом "Хрватска химна" први пут изведена пригодом отворења Хрватско-славонске изложбе у Загребу 1891, када ниједан од аутора више није био жив. Јосиф Руњанин рођен је у Винковцима 26. новембра по старом, односно 8. децембра по новом календару, 1821. године. Крштен је у српској православној цркви Силаска светог Духа у Винковцима. Школу је похађао у Винковцима и Сремским Карловцима, а након тога одлучио се за војничко звање. Познато је да је између 1848. и 1866. суделовао у четири ратна похода у Италији, те да се у својој 43. години оженио кћерком умировљеног капетана Томе Перковића. Као представник Прве банске пуковније ушао је 1865. у Хрватски сабор, а након умировљења отишао је у Нови Сад где је 2. фебруара 1878. умро и сахрањен на Успенском гробљу. Као и сви православни Срби тог имена, Руњанин је крштен као Јосиф. Библијско име Јосиф кориштено је и користи се код Срба искључиво у том облику. Носили су га и други угледни Срби: на пример Јосиф Миловук и Јосиф Маринковић.

Б. Р. | СКД Просвјета

Реаговање

ЈОСИФ РУЊАНИН ЈЕ СРБИН

("Официр опчињен музиком", "Глас", 2. фебруар 2001)

"Глас јавности" у петак 2. фебруара, под насловом "Официр опчињен музиком", доноси извештај из Новог Сада о томе како делегација града Загреба одаје пошту складитељу хрватске химне. Дато је језгровито и корисно објашњење како је Јосиф Руњанин (1821—1878), на Михановићев текст, створио мелодију данас опште познате песме "Лијепа наша домовина".

Нажалост, при том ваш извештач чини две веома грубе грешке: Србина Јосифа Руњанина назива "хрватским композитором" и прекрштава га у Јосипа!

Један од многих знаменитих Срба сахрањених на старом православном Успенском гробљу у Новом Саду, потпуковник Јосиф Руњанин, родио се тамо где је некада давно Константин Велики победио Луцинија уједињујући Римско царство. У Винковићима, где Славонија прелази у Срем, у војној граници (Милитер Гренце, Војна Крајина) која је припојена Хрватској после угарске нагодбе, развојачења Границе и његове смрти. Дакле, никада није био хрватски субјект — грађанин Хрватске.

Као и сви православни Срби тога имена, Руњанин је крштен као Јосиф. Библијско име Јосиф коришћено је и користи се код Срба искључиво у том облику у литератури, преводу и као лично име. Носили су га и други угледни Срби — Јосиф Маливук, Јосиф Маринковић итд.

Није зазорно Хрватима што је Србин композитор њихове химне, као ни Србима што је Даворин Јенко, Словенац композитор српске.

Властимир Матић, Мр Д. И. А, Нови Сад | Глас јавности 


"...Историја хрватске химне је друкчија. Још 1835 године испевао је Антун Михановић песму "Хорватска домовина", објављену у "Даницзи Хорватзкој Славонзкој у Далматинзкој"; мелодију за њу је "изхитрио" доста касније (1846) ц. кр. поручник, Србин, Јосиф Руњанин. Да ли је она оригинална? Не, пронашло се да она потиче од италијанске народне песме "О соле пиу рапиде" и чак да је копија дуета Едгарда и Енрика из трећег чина Доницетијеве опере "Лучија ди Ламермур". 12 Италијанску народну песму не знам, али је извесно да "Лепа наша" има тек сасвим далеко сродство са наведеним дуетом из "Лучије" и да има више корално мирни карактер него борбено масовни. Масовне тежње су се у многим моментима историје изразиле под видом верских покрета. Отуда није ни чудо што често има сродности у карактеру између химни и религиозних хорских песама.—"

12 Фрањо Кухач: Илирски глазбеници, Загреб, 1893. 

Стана Ђурић Клајн

Део текста преузет из књиге МУЗИКА И МУЗИЧАРИ (избор чланака и студија)
ПРОСВЕТА ИПС / БЕОГРАД 1956
*
"...Каснијим је истра­живањима откривено, да је на Руњанина приликом писања мелодије за хрватску химну утицала једна арија (О соле пиу ратто) из трећег чина талијанске опере 'Луциа ди Ламмермоор', аутора Гаетана Донизеттиа."
*
"Јосиф Руњанин.— Његова обитељ је пријеклом из Лознице (Србија) али су се релативно брзо преселили у Бјељину (Босна) одакле се касније досељавају у Славонију."