петак, 31. јануар 2014.

" 63. Тренутак Вечности "

" 63. Тренутак Вечности "

Одломак из књиге…

Климнуо сам главом показујући да сам разумео све и отишао да спремам са људима опрему и возила која ће кренути за Ниш. Да, рекао сам да сам разумео, али у ствари тек сада нисам ништа схватао. Како да не пуцам ако пуцају на мене, како да не пуцам ако видим НАТО или тамо неког који је дошао са оружјем на моју, српску земљу?!

Ма шта је бре све ово, комешало се падобранцима кроз главу. Који је ово циркус забога?! Знали смо да све то није дошло из наше команде, никада то наши официри не би нама рекли а да нису морали. Добили су наређење да буде тако и то одозго из генарлштаба, од салонских и налицканих генерала.

„Тако значи“, коментарисали смо, „предајемо им Косово“. Нисмо били баш потпуно сигурни у то, али тако је изгледало. Како другачије кад смо сви одлазили повијеног репа са наређењем да не смемо никоме ништа.

Па можда су нас и због тога оставили задње јер су знали да падобранци неће никада ништа урадити без команде и наређења. Ако је речено да се не пуца, они ће то поштовати без обзира колико се не слагали са тим. Наређење је наређење и тачка, другачије не може док се не нареди...

Линк странице: http://www.facebook.com/pages/63-%D0%A2%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%92%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/805908632768582

Радио емисија - Гост емисије Ветеран са Кошара (ВРЕДИ ПОСЛУШАТИ)

Гостовање ратног ветерана
Ненада Станића на радију „Снага Народа" 30.01.2014.

Џабе нам је свима и живот више ако заборавимо, како живе ратнике, тако и погинуле јунаке наше. Морамо их се сећати свакога дана на свакоме кораку. „Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''... Свети Јован Златоусти...



Сад, ко ће да послуша нека то и уради па и нек подели коме мисли да треба.


РАТНИ ВЕТЕРАНИ, БРАЋО ПО ОРУЖЈУ – ВРЕМЕ ЈЕ!!!!

Упућујем овај запис свим ратним ветеранима, браћи по оружју.
Такође упућујем овај запис и свим удружењима ратних ветерана и сличним борачким организацијама.
Упућујем свима једноставну поруку и кажем: ВРЕМЕ ЈЕ!


ВРЕМЕ ЈЕ да схватимо да нам без уједињења нема спасења, и да „морамо“ СВИ радити на томе да до уједињења коначно и дође.

ВРЕМЕ ЈЕ да се престане са поделама и да се окренемо једни другима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се ујединимо око ове идеје за Дан Ветерана на Видовдан, која је наша и заједничка, која припада свима нама, а не појединцима или појединима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији на Видовдан обележава Дан Ветерана, званично сваке године.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији МРТВИХ СЕЋАЈУ, А ЖИВЕ ДА ПОШТУЈУ.

ВРЕМЕ ЈЕ да се организујемо по питању нашег људског достојанства, без политике и предрасуда, већ сложно и братски. 

ВРЕМЕ ЈЕ за припремање и организовање обележавања Дана Ветерана на Видовдан.

После свих ових несрећних ратова од 1990 до 1999, у Србији има преко 500 000 ветерана који су и даље на разним маргинама друштва и данашњице у нашој држави, који и сами доживљавају и преживљавају „раздељеност“ кроз разне организације, удружења, покрете, партије и странке.

Ветеранима не требају титуле, похвале, одликовања и захвалнице, већ да не буду заборављени и одбачени, треба им МИР. (Како заборавити и одбацити преко 500 000 људи?)

Mи ветерани нисмо свесни да имамо снагу да одлучујемо сами о својим правима, али исто тако нисмо свесни да је то могуће само ако се ујединимо, јер смо, и то опет морам да поновим, подељени и разбијени на комаде, по странкама, удружењима, покретима, партијама и тд... 
Али још једне ствари нисмо свесни, а то је, да смо ми колико нас има (преко 500 000),велика КОНКУРЕНЦИЈА политичарима, и позицији и опозицији, а да су они тога свесни и то добро.

Ми многима не требамо, можда опет мало политичарима, да се "огребу" за неколико гласова. Сад нас као подржавају, а после "ко вам је крив, што сте ратовали" 
Као да смо ми рат измислили.

Није спорно то уопште, нека се бави политиком ко год хоће, али за ову ствар и ову идеју,није нам потребна никаква и ничија политика да би се ујединили и тражили Дан Ветерана на Видовдан.

Многи у Србији постављају питање разноразних људских права, ваљда је то данас у моди, али мало ко или нико не поставља питање људских права ратних ветерана. Ако можда неко то питање и постави, одговора нема. Могуће је да за "неке" људи више и нисмо, па нас „остали“ као људе не могу препознати, барем не онако на први поглед. Ја само постављам једно питање: Где су људска права ратних ветерана?

Једноставно је и просто, десетковани смо као ратници, деградирани као људи. За многе изгледа да људи и нисмо.

Поштовање? Нема га уопште. Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна, и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду. Не поштујући ратне ветеране, држава не поштује ни свој народ, а самим тим ништа и никога.

БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ! 
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ... 

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!!!

Само сами себи можемо помоћи. Како? Ако се ујединимо, без политике и предрасуда, без подела и личних интереса, ПОШТУЈУЋИ једни друге као што смо се некада у ратовима поштовали.

Да не дужим више ову причу, већ да видимо шта нам је чинити, а и ВРЕМЕ ЈЕ !

На Видовдан треба изаћи јавно и рећи данас је Дан Ветерана, данас се мртвих сећамо, данас живе поштујемо... Сви као један ратни ветерани, сва ветеранска удружења, сва удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, на Видовдан треба да дођу код споменика погинулих ратника и да им одају пошту и помен. Тај дан да изађу на тргове и улице свих градова Србије и да кажу данас је Видовдан, Дан Ветерана... Тражити да се Дан Ветерана обележава званично сваке године. То је наше људско право и слобода!!!

ВРЕМЕ ЈЕ да сачувамо људско достојанство и покажемо да имамо снаге и воље да будемо јединствени када је то потребно. Ако не можемо барем тада на Видовдан, не знам када можемо икада...

Без уједињења нема нам спасења!

Завршићу ово моје писаније цитирајући Светог Јована Златоустог: „Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. 

Живи били браћо ветерани!

За Дан Ветерана – Видовдан, ваш брат по оружју Ненад Станић.

среда, 29. јануар 2014.

Најава радио емисије: 30.01.2014. у 10 ч. - гост ратни ветеран са Кошара

Најава радио емисије за 30.01.2014. у 10 часова
Гостовање ратног ветерана Ненада Станића на радију „Снага Народа“

Линк радија: http://snaganaroda.rs/

 


Дан Ветерана - Видовдан

уторак, 28. јануар 2014.

Одлазак хероја из Дервенте!


Република Српска је прије неколико дана остала без још једног хероја – Мирослава Мике Микеревића (48) из Дервенте, човјека који је априла 1992. године спасао 38 српских војника заробљених у војном објекту Рабић код Дервенте без употребе силе, метка или жртве!

28 01 2014 HerojIzDervente Одлазак хероја из Дервенте!
Мирослав Микa Микеревић (48)
За овај храбри чин Мика је одликован највишим војним признањем орденом Милана Тепића!
Иако познат по својим многобројним војним и спортским побједама и као неко ко није прихватао поразе, овај велики борац изгубио је ону најважнију битку – битку за живот. Од маја прошле године када му је дијагностификован тумор Мика се борио свом снагом али је злоћудна болест ипак била јача.
Сахрани у селу Доња Лупљаница код Дервенте, поред породице и пријатеља, присуствовали су и његови некадашњи саборци, те чланови Рукометног клуба “Слога” из Прњавора у којем је Мика био ангажован као тренер.
Болест била јача
По окончању рата, у којем је провео четири године, трансформацијом војске Мика прелази на службу у касарну „Козара“ као припадник Оружаних снага БиХ, да би касније прешао у дервентску касарну. Још у рату бива повријеђен у судару војног возила након којег осјећа трајне проблеме са кичмом који ће се временом погоршавати те га 2008. године, након лијчења у Прњавору и Бањалуци, приморати на одлазак у пензију.
У пензији највећи дио времена проводи у раду прњаворског рукометног тима „Слога“ гдје је радио са свим селекцијама које су у том периоду постизале високе резултате, нарочито у млађим селекцијама које су учествовале и на турнирима међународног карактера.
Међутим злоћудна и тешка болест није мировала, болови су постајали све већи и интезивнији и убрзо Мики онемогућава ослањање на десну ногу те кретање без помоћи штака. Након пада у постељу води тешку битку како би поново стао на прослављене ноге али ни шест хемотерапија и многобројни лијекови нису помогли у побједи те је на Богојављење ове године стало куцати његово храбро срце.
У народу ће остати запамћен највише по херојском дјелу које је учинио на почетку рата када је из окружног складишта наоружања “Рабић” извукао и спасао 38 супарничком војском окружених српских војника који су били на задатку. Пошто су сви били са прњаворске општине те нису познавали терен Мика их је у току ноћи извукао кроз жицу и пречицама довео до слободне територије. Без силе, метка и жртве – потпуно перфектно и бриљантно!
28 01 2014 HerojIzDervente1 Одлазак хероја из Дервенте!
Пример и у рату и у миру
Спасавање заробљених војника
Зелене беретке, зенге и хосовци са око 300 својих припадника окружили су 10. априла 1992. године војни објекат Рабић код Дервенте и војнике у њему. Команди Гарнизона нису дозволили да опкољеним војницима доставља храну те су тражили предају објекта и људи.
Суочени са војницима у окружењу, како је вријеме пролазило заробљеници су све више вјеровали у то да су жртвовани. Међутим, посредством команде стражи у објекту јављају да ће их посјетити младић у цивилном одјелу, тексас јакни и хлачама, те покушати их спасити. Спасилац је био управо Мирослав Микеревић.
Мика је кренуо ка војном објекту те је ухапшен и прије него што је стигао до Рабића. Знајући да је Србин и да је био на обуци у касарни од Мике су тражени разни подаци. У драматичном разговору није се дао збунити, одговарао је убједљиво те је констатовано да је “поштен и исправан Србин” који може бити од користи.
Обећали су заточеницима цивилна одјела и пратњу до Тромеђе уколико сви напусте складиште а Мирославу пет година безбједног живота у Дервенти и именовање за заповедника групе хосоваца и беретки из Бишње и Тетиме. Мика је саговорнике убједио да га занима искључиво спорт а никако рат, што су они повјеровали те га пустили да оде ка објекту Рабић из којег се по договору сутрадан у 8 часова требала обавити примопредаја људи и опреме.
Након што је стигао у објекат, Мика се сложио са заточеницима да није вјеровати обећањима те су заједно почели да кују план ноћног изласка, који су убрзо и остварили. Прије пробоја у који су кренули око 3.30 сати обављено је минирање објекта, пуштено шест њемачких вучијака док су два повели са собом. Са собом су понијели сво лично наоружање, десет сандука метака, 6 сандука бомби, 50 зоља и осталу опрему.
Мирослав их је са чела колоне водио кроз четири линије бодљикаве жице, три потока уз додатни притисак пошто се очекивала мјесечина те се морало пожурити а да не буду примјећени од стране огромног броја хосоваца који су се налазили у близини.
Пробој и марш су трајали више од четири сата а на врх Дебеле обале су стигли око осам сати, баш у вријеме када су их хосовци очекивали на главној капији складишта. Спасени војници и њихове породице и пријатељи овај храбри подвиг Мирослава Микеревића сигурно никада неће заборавити.
Заљубљеник у рукомет
Мика ће остати запамћен и као велики ентузијаста и заљубљеник у рукомет. Сви се слажу да је управо захваљујући њему рукомет у Прњавору отргнут од заборава.
Играо је у РК „Дервента“ а крајем осамдесетих прелази у прњаворску „Слогу“ из Прњавора, у којој касније остаје као лиценцирани тренер и ниже многобројне успјехе.
Био је редован учесник и репрезентативац ВРС у војном вишебоју, кросу, тркама на 1500, 3000, 5000 метара, полумаратону и маратону.
Учествовао је на многобројним турнирима у малом фудбалу а истакао се и као играч и активиста у Фудбалском клубу “Задругар” из Бишње у којем је имао улогу од секретара, предсједника до тренера клуба.
Носилац многобројних медаља, пехара, диплома, плакета и захвалница.
 еТрафика.нет/О. Тешић

четвртак, 23. јануар 2014.

Бомбардовали нас, а данас ратујемо за њих

Бомбардовали нас, а данас ратујемо за њих
Љубиша Диковић (Фото: Новости)
Београд – Земље Европске уније – Белгија, Данска, Француска, Немачка, Италија, Холандија, Португал, Шпанија и Уједињено краљевство, у оквиру НАТО-а, бомбардовале су 1999. године Савезну републику Југославију.
Данас, 15 година касније, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић изјавио је да учешће у операцијама Европске уније за управљање кризама, изградња поверења и јачање војне сарадње у региону остају приоритет Војске Србије и у наредном периоду.
Диковић је током сусрета са председавајућим Војног комитета ЕУ, генералом Патриком де Русијеом истакао важност прве међувладине конференције Србија – ЕУ са аспекта приступања Србије Унији.
Он је изразио уверење да Војни комитет ЕУ у потпуности може помоћи идентификацији области у којима Војска Србије може пружити допринос у оквиру заједничке безбедносне и одбрамбене политике, саопштено је из Министарства одбране Србије. Генерал Де Русије позитивно је оценио ангажовање припадника Војске Србије у операцијама ЕУ за управљање кризама.
Обострано је закључено да ће посета генерала Диковића Војном комитету ЕУ, која је планирана за новембар, допринети унапређењу међусобне сарадње. Диковић је учествовао на састанку Војног комитета евроатлантског партнерства, који је, на нивоу начелника генералштабова оружаних снага земаља чланица НАТО и програма Партнерство за мир, одржан данас у Бриселу.
На састанку се разговарало о главним ефектима имплементације нове структуре војне сарадње на партнерству и безбедносним питањима у поморском, ваздушном и копненом окружењу.
Нова структура војне сарадње ојачана је додатним позицијама, посебно у командама на оперативном нивоу, чиме су створени услови за унапређење свеукупне ефикасности и квалитета подршке партнерским државама у имплементацији практичне војне сарадње.
ФоНет - Васељенска

уторак, 21. јануар 2014.

Видо – на гробу српског војника: Брате, донела ти сеја комадић земље Србије за којом си чезнуо …

vido-MALA3

Репортери „Новости“ путевима страдања и славе српске војске (7): Острво Видо: У маузолеју 1.289 српских војника. У Плавој гробници вечни мир за десет хиљада изнемоглих јунака.
Брод у тишини, плови под грчком и српском заставом. После двадесетак минута вожње од Крфа, спушта сидро на Видо. Мало пристаниште сачувало је аутентичност из времена када су довде, сваки час, пристизале лађе са изнемоглим српским војницима. И отискивале се, одавде, према пучини одвозећи умрле.
Нема сирене, ни једне једине речи која би нарушила вечни мир јунака. А брод, пун. Путници само подижу камере. Сваки жели да понесе слику острва смрти.
Пред нама неми сведок српског страдања и славе. Шта би све могле да испричају столетни маслињаци, да којим случајем могу да говоре?
На обали је бели мермерни споменик, представља анђела који крилом дочекује и испраћа бродове. И велики, мермерни крст, симбол вере страдалих. Десно, уском стазом између маслињака и четинара, долазимо до маузолеја. У камену је, изнад улаза, исписано: “Српским јунацима – Југославија”. Маузолеј је подигао краљ Александар Карађорђевић Ујединитељ, 1923. године.
КО ЋЕ ИМ РЕЋИ
Млади песник, Јелисије Андрић, на Крфу бележи потресне стихове о трагедији јунака са Вида:
“Нећете чути и нећете знати.
Али мајке ваше?
Шта ћемо им рећи, кад нам их време с домовином врати?
Ко ће им смети бол да зада већи, ко ће им од вас задњи поздрав дати?
Ко ће им рећи где сте закопати”?
А Милутин Бојић, својом чувеном “Плавом гробницом” подигао је поетски споменик страдалницима.
И сам је са српском војском прошао голготу Албаније. Иако тешко оболео, после операције у Скадру, није хтео да оде на опоравак док и последњи српски војник није укрцан на брод за Крф.
Враћамо сећање, које је у Монографији о Александру Карађорђевићу записао Бранислав Глигоријевић:
- Као и већина његових војника, регент Александар је на путу кроз Албанију преживео велике физичке патње. Био је упоран, баш као и они, и последњим делићима снаге настављао је да хода…
Црногорски краљ Никола га је у Скадру, после тешке операције, молио и наговарао да пође с њим у Италију. Да је боље за његово здравље да је тамо, где би му италијански краљ ставио на располагање један од својих замкова на мору. А доцније, кад буде потребно, може се придружити својој војсци. Александар му је шкрто одговорио: “Ђедо, хвала теби и италијанском краљу. Али се ја од својих војника не могу раставити. Судбина њихова је и моја судбина”.
Видо. Само се тишина чује. Иза тешких камених зидова маузолеја почива 1.289 српских јунака. Ходници костурнице, налик су на уске улице. Читав град мртвих! Свака касета са костима, једна је судбина. Сатрто огњиште, тамо, у отаџбини. А они, овде, у далекој земљи нису стигли ни да осете њену лепоту. Цвет лимуна био им је венац, уместо модре завичајне шљиве.
Читамо имена са касета: Милош Илић, редов, Драгутин Рељић, каплар, Јефтимије Стевановић… Васа Шајковић… Мирко Аћимовић, редов 8. пука, Глибовац код Смедеревске Паланке.
Имена… Имена, у белом мермеру. Свако име сложено ћириличним редом.
vido1
фото: Игор Милинковић
Хладно је у овим ходницима костурнице кроз које, на тренутке промичу сенке. Тако нам се, у тренутку, учине људи који тумарају, тражећи неког свог у дубини. Пружају руке, као да желе да их додирну.
- Кога тражиш? – пита Данијел Мачетић.
- Презиме Јовановић – стиже одговор.
- То ти је у једанаестом квадрату – допире глас.
- Је ли неко твој?
- Није… Обећао сам другу да ћу му потражити деду… И донесем му фотографију плоче са именом – каже Данило Вујичић из Београда.
РЕЧИ МИТРОПОЛИТА ДИМИТРИЈА
У једној лађи, са Вида, умрле је испраћао и митрополит Димитрије.
Над морем је одржао помен.
Прелио је, вином воду.
Личио је, у том тренутку, на свеца.
Говорио је: “Острво Видо је српски Јерусалим.
Нека оно буде збориште потомака ових мученика.
А, ви, који сте преживели, казујте да су им гробови ови, морски вали.”
У дну, на самом крају једног од ходника, на каменој полици, остављене свеће. Нису паљене. Босиљак и дрвени резбарени крстићи. У пластичним кутијицама остављено и грумење родне груде. “Брате, донела ти сестра комадић отаџбине за којом си чезнуо”. У потпису: Цвета (нечитко презиме), Јошаничка Бања. На другој страни, цигарете. Наслагане за читаву чету. Они који су их, овде, оставили ваљда су мислили да су их умрли били жељни у мукама.
У делу Маузолеја из ког се ходници рачвају у дубину, испод мозаика Христовог распећа, иконице и везени пешкири. Ко их је оставио? Нема потписа, али је вез очигледно настајао под прстима некога веома блиског. Сестре? Кћерке?
Неко је исплео и венац од кадифа, онакав, какав се ставља око иконе, уочи крсне славе. Неко, у флашици донео воду са завичајног извора. Мислио је, вероватно, да су умирали жедни.
У сећању доктора Владимира Станојевића, лекара српске војске, санитетског ђенерала, који је на Виду видао ране умирућих, остало је забележено:
- Овде су стизали они којима није било спаса. Ни воду, ни храну, нису могли да примају. Довезени су, само да овде умру… Стотину и више умирало је у једном дану. Гомила људских лешева, наслаганих као метарска дрва. У висини више од човечијег раста. А у дужини пружала се на десетину метара и више.
Сахрањивани су плитко, а кад ни у земљи више није било места, француска лађа их је, у зору, носила на југ острва и тамо их спуштала у море. Сваког дана долазила је лађа са гробарима да их потоваре и пренесу у Плаву гробницу, на чијем је дну вечни мир нашло најмање десет хиљада душа.
vido-MALA
Излазимо из дома мртвих душа и, таман да се запитамо како то да овде, осим посетилаца, никог живог нема, пред нас је изашла девојка, која је управо очистила стазу од пристаништа. Сваки листић, сваку осушену иглицу четинара је покупила.
Ја сам Василика Петровић – пружила је руку.
- Петровић? Јесмо ли добро чули?
- Да, Петровић. Мој деда је Србин. Дошао је на Крф са војском. Оженио се мојом баком, Гркињом. Ја сам њихова најмлађа унука.
- А, из ког краја Србије је твој деда?
- Живота! Шумадинац! Само ја никада нисам била тамо – говори Василика више на грчком. – Поверено ми је да се старам о Маузолеју. Вероватно је то и због деде.
Девојка прича да нема дана да, током летњих месеци, овде, неко из Србије не дође. Још бисмо с њом причали, али је већ време за договорени пут на пучину. Тамо, где су лађе одвозиле умрле.
Вечерње новости - Србин.инфо

недеља, 19. јануар 2014.

Заборављени хероји Првог светског рата

први светски рат

Мало данашњих становника Београда зна да је 1924. године маршал Франше Депере одликовао француском Легијом части српску престоницу због хероизма њених бранилаца и становништва у Првом светском рату. Само пет градова у свету носи ово одликовање.
Београд је, иначе, био поприште прве битке у Великом рату и највише је рушен и најжешће брањен град у Европи. Кости 5.000 бранилаца Београда ископане су с попришта битака тек деценију после рата и сахрањене у спомен-костурницу на Новом гробљу. Она је, као и монументални споменик, подигнута добровољним прилозима преживелих ратника и тадашње београдске општине.
Костурница је, као и оне на Зејтинлику и на Крфу, направљена да потомство може да дође и поклони се сенима јунака. Преживели браниоци су је предали 1931. године на старање београдској општини. Данас су, као и деценијама раније, врата крипте закључана и ниједна свећа не осветљава мрак у коме почивају хероји одбране Београда, првог бомбардованог и срачунато рушеног европског града у 20. веку.
„Новости“ су многим данашњим Београђанима откриле да спомен-костурница постоји. Сада подсећамо зашто њена врата треба да буду отворена поклоницима.
БЕОГРАЂАНИ СЕ САМООРГАНИЗОВАЛИ
НА дан објаве рата 28. јула 1914. у Београду није било војске. Дунавска дивизија је повучена из касарни у Доњем граду Београдске тврђаве, наредбом Пашићеве владе која се склонила у Ниш, а није одлучила да ли треба бранити престоницу.
Београђани су се самоорганизовали. У кафанама „Златни топ“ и „Златна моруна“ пријављивали су се као добровољци старим четничким војводама из балканских ратова. Са финансијском стражом Савског пристаништа увече, 28. јула, заузели су положаје на београдским обалама од Аде Циганлије до дунавског кеја.
НЕМЦИ, ПОСЛЕ АУСТРОУГАРА, ТУКЛИ СА СВИХ СТРАНА
ПОСЛЕ три пропале аустроугарске офанзиве на Србију, команду је преузела Немачка. Маршал Макензен, 5. октобра 1915, наређује интензивно даноноћно бомбардовање Београда. Српску престоницу даноноћно је тукло 400 оруђа свих калибара, укључујући „мортаре“ (усмртитеље) од 420 мм. На Београд је за два дана пало више од 100.000 граната.
- Велики број кућа које горе нико и не гаси. Непријатељ намерно туче баш запаљене куће, верујући да им становници прилазе ради гашења. Цела је варош мртвачница. Све су улице препуне лешева. Нико их не може склонити, јер је варош стално под ватром топова – забележио је Богослав Војновић Пеликан, сликар, који је 1915. био ђак-наредник у одбрани Београда.
ЗАСТАВЕ
ПОСЛЕ подвига Београђана, војска се вратила у престоницу и на фронту од Остружнице до Гроцке формирана је одбрана Београда, под командом старог генерала Михаила Живковића Гвозденог. Срце одбране био је Градски одсек под командом генерала Јоксима П. Гајића. У штаб на Београдској тврђави, 9. новембра 1914, аустроугарски генерал Гоглија шаље ултиматум – захтева да Гајић преда тврђаву и уместо српске истакне белу заставу.
- Ађутанту сам наредио да уместо једне српске заставе, истакне три велике српске заставе – био је Гајићев одговор. Затим је наредио паљбу из свих топова која је аустроугарске мониторе натерала на повлачење.
СРЕМСКИ ОДРЕД ПРВИ ОДБРАНИО ГРАД
УОЧИ поноћи, 28. јула 1914. године, Аустроугари су покушали да заузму Београд. Сремски добровољачки одред спречио је упад на Аду Циганлију. Дизањем у ваздух београдске стране железничког моста онемогућен је улазак аустроугарског војног воза. Осујећен је десант на Савско пристаниште на које су кренула три аустријска пароброда са шлеповима пуним војника. Меци бранилаца погодили су капетана и крмара „Алкотмања“ и брод се насукао на леву обалу Саве. Остали су побегли.
Аустроугарски монитори засули су Београд артиљеријском и митраљеском ватром. Почело је рушење града дуго 15 месеци.
ИЗ РОВА ПРАВО У СМРТ
УПРКОС бесомучном бомбардовању браниоци Београда не одступају. Макензен тражи појачања јер офанзива застаје на обалама. Српска престоница, као да умире, али се не предаје.
- Дуж средине Аде, ври као у котлу пушчана и митраљеска ватра. Артиљерија туче непрестано, делови људског меса падају свуда по пољу. Око подне чули су се јаки крици са Мале аде, после чега је наступила тишина. Када је испуцала последњи метак, посада је завршила борбу ножем у прса – забележио је пуковник Милан Ј. Радојевић, командант Аде Циганлије.
ДУНАВСКИ КЕЈ
КАДРОВЦИ, ђаци-војници мајора Гавриловића, младићи из остатка Сремског добровољачког одреда, жандарми и грађани приковали су немачку офанзиву на дунавском кеју и Дорћолу.
- Улица пуна мртвих јунака: једни седе, други леже са раширеним рукама, лица бледа као да су од воска, на њима крвави реденици – забележио је капетан Живко Кезић. – У узаним рововима су били измешани живи и мртви браниоци.
 Вечерње новости

петак, 17. јануар 2014.

Преминули јапански ветеран: Никада се не предај!

Умро јапански ветеран за кога је Други светски рат трајао дуже од 30 година. Онода је пред полазак од свог командира добио наређење да „настави борбу док буде жив и последњи војник“


ТОКИО - У деведесет другој години у Токију је умро Хиро Онода, војник који је био заборављен на филипинском острву Лубанг 1944. и за кога је рат трајао до 1974. године. Онода је 1944. са групом диверзаната послат на филипинско острво Лубанг. По речима историчара, Онода је пред полазак од свог командира добио наређење да „настави борбу док буде жив и последњи војник“. Млађи поручник Империјалне војске Јапана наставио је да води герилски рат јер није поверовао у вест из новина да је рат готов, све док му на молбу јапанских власти његов командант није наредио да обустави сва ратна дејства.

Када је 1945. Токио потписао капитулацију, Онода је у више наврата видео новине са вестима о завршетку рата али је сматрао да се ради о непријатељској пропаганди и наставио да води герилски рат нападајући на филипинске и америчке војне објекте, полицијска одељења и стоваришта хране.

Овог јапанског војника је 1974. године случајно срео млади путник који је покушао да га наговори да се врати у Јапан што је Онода одбио са образложењем да за то нема одобрење вишег официра.

Када се за то сазнало, јапанске власти су пронашле Јошими Танигучија који је био Онодин директни претпостављени за време рата и послали га на Лубанг.

Танигучи је обучен у униформу тада већ непостојеће војске издао Оноди наређење да прекине сва ратна дејства.

Под притиском Министарства спољних послова Јапана овај војник је био помилован и вратио се у домовину.

Написао је низ монографија и књига посвећених питањима Другог светског рата, а најпознатија његова књига је аутобиографија „Не предај се: Мој тридесетогодишњи рат“.

Новости

понедељак, 13. јануар 2014.

Нишки борци подржали ваљевске

Нишки чланови Удружења бораца рата 1999. године, окупљањем на Синђелићевом тргу, упутили су подршку ваљевским борцима који штрајкују глађу. Њихови захтеви формулисани су у 6 тачака, а односе се на системско регулисање статуса ратних ветерана, инвалида рата и чланова њихових породица.

Niški borci podržali valjevske

Штрајкачима у Ваљеву прикључио се и нишлија Родољуб Вуковић, председник Извршног одбора Савезног Удружења бораца рата 1999. Штрајк глађу ратних ветерана из Ваљева пренуо је све учеснике ратова од 1990. до 1999.године, али и домаћу јавност, нарочито после самоповређивања једног од штрајкача који је на овај начин изразио своје незадовољство због потпуне маргинализације борачког питања у Србија и недостатка слуха надлежних да о томе разговарају. Нишки борци подржавају оправдане захтеве штрајкача који су формулисани у неколико тачака.

После закључења заједничког споразума борачких организација пре тридесетак дана у Нишком медија центру, челни људи борачких организација у Србији, схватили су да без јединства и заједничког наступа не могу остварити своја легитимна права.

Како незванично сазнајемо, борце који штрајкују глађу у Ваљеву, посетиће председник владе Ивица Дачић први потпредседник владе, Александар Вучић и разговарати о њиховим захтевима. У противном, борци су псремни да радикализују протест и то у свим градовима Србије.

Друштво

недеља, 12. јануар 2014.

Ратни ветеран одсекао себи прст у знак протеста

Одсекао себи прст у знак протеста

Ратни ветеран Небојша Миленковић одсекао себи прст на руци током штајка глађу у Ваљеву због неисплаћених ратних дневница и нерешавања статуса бораца. Штрајкачи поручују да протест настављају до испуњења захтева и траже разговор са председником Томиславом Николићм и премијером Ивицом Дачићем.

Један од ратних ветерана, који у Ваљеву штрајкују глађу због неисплаћених ратних дневница и нерешавања статуса бораца, одсекао је себи прст на руци.
Небојша Миленковић (57) из Власотинца учинио је то око три часа у просторијама удружења бораца ратова на простору бивше Југославије 1990-1999, што остали штрајкачи, како су рекли, "нису очекивали".
Миленковић је, највероватније ножем, готово одсекао мали прст на левој шаци, а његови саборци тврде да ће "наставити са сакаћењем".
"Учинио сам то због сина који је на Кошарама, на граници СРЈ и Албаније, провео 16 месеци", рекао је Миленковић.
После много убеђивања, интервенисала је екипа Хитне помоћи и превезла га је у Ургентни центар Ваљевске болнице.
Десет челника Удружења бораца ратова у СФРЈ из Србије четврти дан штрајкује глађу тражећи исплату ратних дневница и решавање статуса бораца и њихових породица, посебно породица палих бораца.
Њих је и јуче посетила екипа Дома здравља и констатовала погоршање здравственог стања, а јуче и данас два штрајкаца пребачена су у нишку, а један у Ваљевску болницу.
Посетио их је и владика ваљевски Милутин Кнежевић, који их је позвао да окончају протест и обећао да ће учинити све како би их примили највиши представници власти.
Штрајк глађу заједно са Ваљевцима, отпочели су и борци из Лесковца, Власотинца, Ниша, Врњачке Бање, Крушевца, Ивањице, Краљева, Гаџиног Хана.
Штрајкачи поручују да протест настављају до испуњења захтева. Најављују даља самоповређивања и захтевају пријеме код председника Србије Томислава Николића и премијера Ивице Дачића.

Владика Милутин у посети борцима који штрајкују глађу


11.01.2014
Подршка злата вредна

Трећег дана штрајка глађу, представнике Савеза удружења бораца Србије (1990-1999), у просторијама ваљевског Удружења бораца, посетио je Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин. Епископ је поздравио борце радосним божићним поздравом и упутио им речи духовног окрепљења. Представници удружења су замолили Епископа да посредује код локалних власти и државног врха у организовању састанка на коме би се разговарало о њиховим захтевима. Борци у штрајку изразили су неизмерну захвалност надлежном архијереју за изузетно разумевање и очинску бригу исказану овом посетом.

Руководство Савеза удружења бораца Србије (1990-1999) већ трећи дан штрајкује глађу у просторијама Удружења бораца у Ваљеву јер, упркос пресудама домаћих и међународног суда, борци широм Србије не могу да остваре право на исплату ратних дневница. Затим, деца погинулих бораца немају никакву могућност запослења, иако факултетски образована. Многи инвалиди ратова немају решена стамбена питања, а захваљујући донацијама јапанске владе има слободних станова. Најважнији разлог овог очајничког потеза, према речима председника ваљевског Удружења бораца Љубомира Брадића, јесте чињеница да болесни борци немају здравствене легитимације и не могу да се лече, а болести од којих болују су им наметнуте учешћем у ратовима. Поражавајуће је и то, каже Брадић, што се борцима годинама пишу разне кривичне пријаве и што их држава третира као грађане „другог реда“ те да се више мари за бубамаре, псе луталице, сексуалне мањине...

- Овај штрајк није политички, нити иједна странка стоји иза њега. Он је производ наше личне одлуке и најавили смо га пре безмало три месеца. Августа 2012. године, упутили смо писмо председнику Србије Томиславу Николићу са жељом да нас прими, будући да је у предизборној кампањи обећао да ће решавати проблеме борачке популације. До данас, нема одјека. Овде су председници локалних удружења бораца: Миодраг Богдановић (Ивањица), Небојша Миленковић (Власотинце), Велимир Милошевић (Крушевац), Звонимир Стојановић (Лесковац), Родољуб Вуковић (Ниш)... Многи од њих су чланови руководства савезне организације, која окупља 108 хиљада људи. Одлучили смо да штрајкујемо „до краја“, уморни од изневерених обећења. Од представника локалне власти, посетили су нас члан Градског већа Марко Живановић и помоћник градоначелника Драгољуб Крстић, као и бивши народни посланици Милан Нинић и Александар Стефановић. Надамо се реакцијама државних власти. О свему смо спремни да преговарамо, изузев о здравственим легитимацијама. То изричито захтевамо јер то није никакав трошак за државу, а борци једноставно морају да се лече - нагласио је председник локалног Удружења бораца Љубомир Брадић.

Сви борци су верујући људи и велико поверење имају у Српску Православну Цркву. Владика Милутин, као искрени и посвећени пастир, увек је уз верни народ своје епархије и борци су му бескрајно захвални на времену које је посветио њиховим проблемима.

- Вапај ових људи треба да чује држава, али и сви ми Хришћани. Штрајк глађу угрожава људско здравље, које је дар од Бога, и према њему нико не сме да остане равнодушан. Као владика, дужан сам да појасним и подсетим на учење Цркве о узвишености човекове личности са чијим се здрављем не сме играти. Нисам дошао да вас убеђујем, не дај Боже! Тек да мало пробудимо савест друштва. Јер, оно што сте ви учинили, није нико од нас ко није био у рату. Господ Христос каже: “од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 13). Ви сте бранили српску земљу, породицу и слободу коју сви ми уживамо. Многи ваши ратни другови су живот свој дали за ове вечне врредности. Немојте ми замерити, не инсистирам, али најсрећнији бих био када бисте прекинули штрајк глађу јер то је лоше по ваше здравље. Поштујем вашу вољу, али као епископ то морам да кажем. Епископска је дужност да се стара о духовним и другим потребама своје духовне деце, навео је Владика Милутин.

Из љубави према Владици Милутину, председник ваљевског Удружења бораца Љубомир Брадић обећао је да ће прекинути штрајк. Његови саборци, уз сво уважавање Владике Милутина, остали су при ранијој одлуци неузимања хране, уз обећање да ће прекинути штрајк глађу уколико дође до састанка са представницима државног врха. Узимајући благослов, борци су захвалили Владици Милутину на свему што је спреман да учини за њих, дирнути пажњом коју им је својим доласком указао.
Ј. Ј.






Епархија Ваљевска

Под кључем сени 5.000 хероја

Крипта бранилаца Београда 1914-1915. иако недавно обновљена, без посетилаца. Иза дебелих челичних врата почивају кости 3.529 знаних и 1.074 незнана јунака. Спомен-костурница деценијама затворена због страха од крађе и скрнављења.

 Centralni prostor na ulazu u podzemne odaje
Централни простор на улазу у подземне одаје

БРАНИОЦИ Београда у Првом светском рату, 3.529 знаних и 1.074 незнана јунака, почивају закључани иза дебелих челичних врата спомен-костурнице на Новом гробљу. На прсте се могу избројати Београђани који су прошли кроз готово неприметна врата на основи монументалног споменика браниоцима Београда и одали пошту херојима чије кости се чувају у хиљадама металних сандучића у монументалној крипти.

Имена идентификованих била су записана у великој спомен-књизи "Националном јеванђељу" која је некада стајала на посебном постољу у централном делу "београдског Зејтинлика". Данас књиге тамо нема. А ни посетилаца који би се у њу уписали. У управи Новог гробља кажу да су спремни да отворе врата крипте ако се посетиоци најаве и то затраже. Само што то деценијама нико није тражио. Под кључем је, тврде надлежни, због страха од крађе и скрнављења.

- То је слика наше културе сећања. Људи знају за монументални споменик, али не и за крипту испод њега, ни ко ту лежи. А ако постоји место достојно да данашњи Београђани чују говор мајора Гавриловића, онда је то овде, међу сенима његових ратника - каже директор ЈКП "Погребне услуге" Драган Балтовски, док пролазимо уским ходницима костурнице између хиљада металних касета.

Оне окружују централни простор велике подземне одаје чији се свод ослања на стамене стубове. Са њихових капитела на четири стране подземног света мотре камена лица српских витезова под кацигама. Између њих рељефи мачева овенчаних ловором и белих орлова са српским крстом и оцилима. На стубовима плоче са именима јунака чије су кости пронађене измешане на београдским бојиштима од Аде Циганлије до Дунавског кеја и нису могле да буду смештене у посебене касете.



Југословенских симбола у крипти нема. Преживели ратници од заједничке државе нису добили ни динар за изградњу костурнице и споменика палим ратним друговима. Надлежно југословенско министарство правде формално им је поручило да новца за костурницу и споменик у Београду нема. Међутим, прави разлог је била кампања хрватског политичког врха који је креирао фаму о "солунаштву" и великосрпској хегемонији. Тако су мртви браниоци Београда убијани по други пут.

- Српска костурница бранилаца Београда 1914-1918. године грађена је од 1927. до 1931. године, по пројекту руског архитекте и вајара Романа Верховскоја. Фигуру војника урадио је вајар Живојин Лукић, бивши ратник. Костурницу је подигло Удружење резервних официра и ратника уз помоћ Београдске општине. У њу су пренети посмртни остаци српских војника са војних парцела на Новом гробљу, са гробља на Дунавском кеју и мањих гробаља у околини Београда - каже Балтовски.

Све до 1934. кости бранилаца Београда дословно су биле расуте по целој престоници, иако су војници од 1914. до јесени 1915. сахрањивани на Новом гробљу, а затим због бомбардовања и на старој ташмајданској некрополи крај цркве Светог Марка. Макензенова офанзива претворила је оба гробља и погребне поворке у циљеве аустро-немачке артиљерије.

- Београђани су своје умрле и погинуле сахрањивали где су стигли. По авлијама, пољанама, утринама - забележио је у дневнику сликар Богосав Војновић Пеликан, који је 1915. био ђак-наредник у одбрани Београда.

Тела мртвих бранилаца остајала су да леже по целом граду. Најстрашније је било на Ади Циганлији, Бановом брду и Дорћолу, где се водила огорчена борба прса у прса против немачког десанта.

Дуже од деценије лежале су кости ових мученика тамо где су их немачки непријатељи сахранили с поштовањем. Макензенов споменик српским ратницима на Бановом брду и данас о томе сведочи. Сличан камен с посветом "Храбрим српским војницима" са Дунавског кеја је одавно нестао.

Преживели браниоци престонице очекивали су да ће власти нове државе подићи велики споменик њиховим ратним друговима, достојан њихове жртве. Када су ратници видели да од тога нема ништа резервни потпуковник Милан Ђ. Радосављевић, председник српског Удружења резервних официра и ратника и председник ФИДАСА - светске организације ветерана Првог светског рата покренуо је акцију сакупљања добровољних прилога за споменик.

Средином тридестих обнародован је пројекат споменика камене хриди на којој стоји српски војник са шајкачом. На монументалном постаменту украшеном крстом с оцилима место је нашао и мали српски пољски топ који је потукао аутроугарске мерзере. Противници "солунаштва" одмах су напали жељу ратника да споменик буде постављен у центру српске престонице. Развила се бурна полемика. Ратницима је подршку пружила најшира јавност, али су власти процениле да је споменик исувише српски и уместо у центру престонице, 1931. постављен је на костурницу бранилаца Београда на Новом гробљу, тадашњој далекој периферији.



НА ПРЕСТОНИЦУ ПАО "МЕТЕОР"

У СВЕТСКОМ рату Београд је био до темеља срушен. Од тога доба прошло је 15 година и све је заборављено. Ако пустимо да прође још 50 онда нећемо моћи никоме да докажемо да је на Београд 1915. пало 100.000 немачких граната. Писао је овако, огорчен, 1930. године резервни капетан Милутин Попадић, бранилац Београда 1915.

- Кад би се све те гранате излиле у гвожђе то би представљало један блок од три километра дужине и десет метара дебљине. Дакле на Београд је 1915. пао један метеор тих димензија и порушио га. Пођите данас улицама Београда и потражите трагове његовог мучеништва. Нигде ништа - резигнирано је тада забележио Попадић.

КОСТУРНИЦА ПОД КАФАНОМ

ДЕО остатака бранилаца изгинулих на простору Београдске тврђаве похрањен је тридесетих година у крипту у Јакшићевој кули. После уласка комуниста у Београд 1944. године крипта је обијена, а кости су разбациване и разношене. Данас је изнад те мале костурнице једна чувена кафана, из које се цеди вода низ зидове вечне куће бранилаца Београда.

Новости

ПРОТЕСТ ВЕТЕРАНА: Борци гладују због дневница

У Ваљеву десетак ветерана из ратова 90-их којима држава још дугује штрајкује глађу. Траже исплату заосталих накнада и закон који ће регулисати њихова права.

   Vođe udruženja zajednički štrajkuju u Valjevu
Вође удружења заједнички штрајкују у Ваљеву

ЧЛАНОВИ најужег руководства Савезног удружења бораца Србије, њих десетак, у петак су отпочели штрајк глађу у спомен-соби Удружења у Ваљеву који, истичу, неће прекидати док држава не испуни захтеве. Они траже исплату ратних дневница, закон који ће регулисати права бораца и ратних војних инвалида.

У спомен-соби посвећеној погинулим резервистима из Ваљева и околине у ратовима од 1991. до 1999, у штрајк глађу ступили су чланови Извршног одбора Удружења из Крушевца, Ивањице, Лесковца, Власотница, Врњачке Бање, Краљева, Чачка...

- Дуго смо најављивали штрајк глађу, али држава није реаговала, а статус бораца, ратних војних инвалида и њихових породица је све гори - каже Љубомир Брадић, вођа ваљевских резервиста, генерални секретар Удружења. - Више не можемо да трпимо да се ратне дневнице исплаћују преко суда, што деца погинулих бораца нигде не могу да се запосле, што смо у изузетно тешкој материјалној ситуацији. Штрајковаћемо док наши захтеви не буду испуњени или до смрти.

Брадић истиче да борци више не могу да чекају пресуду Међународног суда у Стразбуру о обавези државе да исплати ратне дневнице. Поготово, јер је, истиче, Уставни суд Србије усвојио уставну жалбу бораца у вези са ратним дневницама.

- Ово је четврти пут како штрајкујем за права бораца, али сада ћемо ићи до краја - упозорава Владан Милошевић из Крушевца. - Ово је последња опомена држави. У Расинском округу у последњих годину и по умрло је 130 бораца, углавном због болести и немаштине.


ОБЕСПРАВЉЕНИ

БОРЦИ су обесправљени, сиромашни, болесни, нико на њих не обраћа пажњу - каже Небојша Миленковић из Власотинца који је дошао у Ваљево. - Догорело је до ноката, слушамо само обећања, а нико ништа не предузима.

Новости