уторак, 24. фебруар 2015.

ПОСВЕТА ХЕРОЈИМА КОШАРА - Ненад Милкић

ПОСВЕТА ХЕРОЈИМА КОШАРА

Питају ме многи зашто ја пишем о Кошарама?
Гледају у мом правцу и не виде оно што ја видим.

А видим момке, сада већ одрасле људе, које је држава одбацила и продала за шаку сребрењака. Видим несрећне душе које ходају уздигнуте главе међу нама а мало нас зна ко су они. Слушам њихову причу, у нади да ће је још неко чути. Јер они су хероји Кошара.

Био сам клинац када се злочиначка НАТО армада сјатила као лешинар на ову земљу. Шта сам ја знао тада шта је рат? Али они су знали? Они, 18-годишњаци, прво су морали да науче како се склапа и расклапа пушка, па тек онда како се брије и избријава.

Прво су морали да науче да ако ти не пуцаш први, онда ће пуцати на тебе. Научили су и да живот у тих неколико квадратних километара не вреди ни колико зрно песка. Тешко се чувао, лако се губио.
Секунд неопрезности, трен слабости, и више те није било.

Они нису имали право на слабост, на емоције, на срећу. Имали су линију коју су држали и породице иза својих леђа. Да су они пали, да су они попустили, ни мене ни вас, нити ишта од ове мучене земље не би било.

Е зато пишем о њима. Јер они су велики, највећи. Сврставам их уз јунаке са Газиместана, и претке са Солунског фронта. И пишем јер се стидим неправде народа коме сам припадам који је дозволио да се њихово херојство заборави. Пишем да бих их отргао од заборава.

Јер знам да су оно заслужили рај, пошто су пакао већ прошли !!!

Слава мртвим а хвала живим ХЕРОЈИМА СА КОШАРА!!!

Ненад Милкић - Званична ФБ страница



"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 15. фебруар 2015.

Док сањам, још причам са умрлим синовима

Краљевчанка, добитница Сретењског одликовања: Док сањам, још причам са умрлим синовима

Нада Милић за време НАТО бомбардовања Србије и после њега изгубила све троје деце . Близанци Срђан и Бобан погинули на Космету 1999. у року од десет дана, а најстарији син Горан умро годину дана касније.

Нада Милић крај униформи настрадалих близанаца
КАДА сутра на Сретење из руку председника Србије прими орден, Нада Милић тешко ће моћи да задржи сузе. Сјај тог признања вратиће је у 1999. годину, када је живот почео да јој се руши.

Ова Краљевчанка једна је од 89 добитника државног одличја, али се од свих издваја тешком судбином која ју је задесила и због које копни из дана у дан.

Породичну трагедију, коју је тешко и замислити а камоли речима описати, Нада и њен супруг Драгољуб Милић доживели су за време и после рата на Космету 1999. године.

Те ратне године, у пролеће, Милићи су за само десет априлских дана остали без својих близанаца, Срђана и Бобана, двадесетшестогодишњих официра тадашње Војске Југославије, који су часно дали своје животе бранећи отаџбину од агресора и терориста. Само годину дана касније, међутим, остали су и без - најстаријег сина Горана (27) чије је срце препукло од туге за браћом... После 11 година туге и бола за својим “соколовима поломљених крила”, како је и назвао спомен-књигу у којој је исповедио патњу и жал за синовима, преминуо је и Драгољуб, остављајући тако супругу Наду да у позним годинама самује и животари међу успоменама.

- Оставише ме да у сузама проводим кошмарне дане и још кошмарније ноћи - прича Нада Милић, коју је председник Републике Србије Томислав Николић одликовао високим државним одликовањем - Сретењским орденом првог степена. - У сновима причам са синовима, присећам се како смо живели, пуни вере и наде у неко лепше и боље сутра, које не дочекасмо... Дали су своје животе за родну груду, а због свега тога, бол у мојој души сваким даном је све јачи.

Надин и Драгољубов син Срђан, потпоручник ВЈ, настрадао је на ратишту од нагазне мине недалеко од Србице на Космету, када је возилом, са још тројицом војника, кренуо на задатак. Војници су на месту остали мртви, док је Срђан с тешким повредама најпре пребачен у болницу у Косовској Митровици, а потом и на ВМА, где је 4. априла и преминуо.

После само десетак дана, Милиће је задесила још једна несрећа. Срђанов близанац Бобан, поручник ВЈ, који се упркос губитку брата вратио у своју ратну јединицу на Космету, погинуо је у месту Волујак, недалеко од Ђаковице, када су две НАТО ракете погодиле оклопно возило у којем се налазио са још седморицом војника.

- Када је после Срђанове сахране кренуо у своју јединицу, Бобан ми је рекао да на братовљевом гробу запалим и свећу за њега. Као да је нешто предосећао. Ето, остварише се црне слутње - додаје Нада док разгледа албум са фотографијама и новинским чланцима о несрећној судбини својих синова.

По окончању НАТО бомбардовања Нада се са сином Гораном и супругом Драгољубом из Приштине преселила у Краљево где су већ имали кућу. Ту је, у пролеће 2000, од неизмерне туге за трагично настрадалом браћом - преминуо и Горан. Сахрањен је у истој гробници крај Срђана и Бобана на новом краљевачком гробљу.

- Једног јутра у кревету сам затекла његово беживотно тело. Много је патио за браћом. Сваког дана је обилазио њихов гроб, седео, пушио и у мислима разговарао са њима - не скрива Нада сузе. - Десетак година касније, такође у пролеће, у 61. години преминуо је и мој супруг Драгољуб. Сахранили смо га крај синова.

Породична кућа Милићевих у краљевачком насељу Сијаће поље, практично је посвећена сећању на Срђана, Бобана и Горана. На фасади куће стоји спомен-плоча испод које је и читуља Драгољубу. У дневној соби, фотографије, одликовања, спортски трофеји, униформе, све Надине успомоне на синове и супруга.

- Живим од куће до гробља, бројим дане када ћу да се придружим својим најмилијима, да опет будемо заједно...

Обилазим хумке, разговарам са фотографијама. А, долазе ми и комшије, рођаци, пријатељи, Срђанови и Бобанови саборци, Горанове колеге...

Ово одликовање припада мојим синовима, они су дали животе за отаџбину, часно обављајући своју патриотску дужност - додаје Нада.

- Драго ми је што нису заборављени, што ће после спомен-плоче која је постављена у Косовској Митровици добити и ово високо државно признање за све оно што су учинили за своју земљу. Жао ми је само што овај дан није доживео и њихов отац, било би му пуно његово напаћено срце.

МЛАДИЋИ ЗА ПОНОС

СРЂАН и Бобан Милић завршили су војну гимназију у Београду. Бобан је потом завршио и војну академију и стекао чин поручника, док је Срђан са академије отишао на обуку за артиљерца, догуравши до чина потпоручника. Обојица су добили војну службу на Космету, Срђан у тадашњој 125. бригади Копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан у 52. батаљону војне полиције у Приштини. Били су и узорни спортисти, па су за време школовања освајали трофеје у атлетским дисциплинама. Најстарији брат Горан завршио је Економски факултет у Нишу и био је запослен у царинарници у Краљеву.

У ПОРОДИЛИШТЕ СТИГЛА НА СРЕТЕЊЕ

НАДА, родом из околине Сомбора и Драгољуб из околине Вучитрна, упознали су се у Сремској Каменици док је он похађао Школу унутрашњих послова. Венчали су се 1971. године. Најпре су живели у Косовској Митровици, а потом у Приштини. Драгољуб је био запослен у полицији, а Нада у општини. Имали су срећан брак, најстарији син Горан родио се 1973. године, а близанци Срђан и десет минута млађи Бобан, 16. фебруара наредне године. - У породилиште сам стигла баш на Сретење, а близанце сам родила само сат времена после поноћи - сећа се Нада. - Симболично је и то што ћу одликовање примити малтене на њихов рођендан.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 13. фебруар 2015.

ПОДВИГ СРПСКОГ ХЕРОЈА: Топом по шиптарским бандама

Прича о артиљерцу са надимком Илија Громовник, нареднику српске војске, чија посада једина није уништила топ на Пећком пољу новембра 1915. пред повлачење преко Албаније, траје од времена Солунског фронта.

Наиме, наредник другог позива Љубо Главинић, из засеока Рокци крај Ивањице, није имао срца да у зиму 1915. остави свој брдски топ “шнајдер” и да само са личним наоружањем крене у одступање преко Албаније, како је гласило наређење Врховне команде. У договору са својим другопозивцима, тајно је раставио оруђе од преко 500 килограма и натоварио га на батеријске коње. Са топом је кренуо.

Аранутске банде, са друге стране Проклетија, тог децембра чекале су колоне измучене српске војске и народа и у заседама су убијали и пљачкали немилице. У једном тренутку, у албанским планинама, претила је опасност да колона јада, која је кренула са Косова, буде потпуно и уништена. Драма се догађала у тренуцима када су врлетима пролазили мразом и умором осакаћени војници Дринске дивизије.

Главинић и другови у планини тада су поново монтирали топ. Само два прецизна артиљеријска хица на положаје албанских разбојника била су довољна да се они натерају у бег. Брже од бегунаца сјурила се само прича да су Срби “распаковали” артиљерију. После овог окршаја жар борбеног морала Алабанаца нагло се угасио а српске колоне су пролазиле много безбедије.

Даље, према причи, вест о сукобу српске артиљерије и Албанаца у планини стигла је и до уморног и болесног војводе Степе. Кажу да је био бесан што се неко усудио да прекрши његово наређење. Војводин ордонанс се створио на попришту битке и питао ко је пуцао и откуд топ. У свој нотес ордонанс је забележио име: наредник Љубо Главинић, звани Илија Громовник!

По силаску на Јадран у табору, приликом првог постројавања остатака Дринске дивизије, пред стројем полумртваца, прочитана је наредба војводе Степе да се наредник Љубо Главинић, због неизвршења задатка, стрпа у дивизијски затвор и да му се скину два чина. Пошто затвора није било, затворили су га у свињац.

Војвода Степа је у Солуну убрзо предао команду Живојину Мишићу. Одмах затим, из Солуна је стигло “Жућино” наређење да се цела Дринска опет построји. Заступник команданта дивизије тада је прочитао наређење којим се Главинићу дају три чина (постаје старији наредник) и одликује се Карађорђевом звездом.

Овај догађај забележен је у српској штампи која је већ 1916. почела да излази у Грчкој. После 1918. и ослобођења ова прича је преписивана у литератури из треће руке. Сам јунак свој топ је “раздужио” 1918. у Вировитици и вратио се у Рокце. Умро је фебруара 1970. године, а вест о његовој смрти објавиле су “Вечерње новости”. Сем фамилији и својим сељанима никоме није испричао своја сећања на ове догађаје.

Богољуб Главинић, унук јунака Илије Громовника, сада живи на Дивчибарском путу изнад Мионице. Овај комерцијалиста Робних кућа, по пензионисању, преселио се у Рокце, у породичну кућу Главинића и за осам година колико је живео у планини преписивао је из свог сећања приче деда Љубе. У дому изнад Мионице затекли смо га са прегршт папира писаних лепим штампаним словима. То су приче о војевању Илије Громовника.

Богољуб Главинић са урамљеним текстом из Новости
- О ратовању деда Љубе слушао сам целог детињства, а затим и када сам из Београда долазио у родни крај – почиње Богољуб Главинић. – Док сам био мали, мени је најмилије било да слушам деду како је “пуцао из топа”, а остарелом Љуби је било мило да говори. Како је он старио, тако се и подвиг српске војске полако заборављао. После Првог рата био је виђен јунак у овом крају, а после Другог рата никад га нико није ни позвао да сиђе у Ивањицу и да у име старих јунака освежи памћење људи на српски подвиг са почетка века. Пред крај деда Љубиног живота, што сам више долазио у село он је све чешће причао. Никад није рекао, али ја сам знао да жели да прича “остане”, да је неко памти.

Богољуб вели да је дедин неми завет почео да испуњава тек када је и сам отишао у пензију. Записивао је по сећању.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
НАВЛАЧИЛИ ШВАБЕ У МОЧВАРУ

У војној историографији стоји да је Колубарска битка имала дефанзивни и офанзивни део, те да је на крају војвода Мишић самлео Поћорека. Љубо Главинић се сећао, а његов унук је забележио да је било нешто другачије. – Док је било граната ништа нам нису могли, причао је деда. Где год су Швабе на почетку село узели, поклали би све живо, и младо и старо, и зато им нисмо давали ниједно више. Сви борци су били сељаци и сви су имали ближе или даље своје село и своју нејач. Ником није пало на памет да бежи. А када је граната нестало, после десет дана боја опет нисмо хтели да бегамо, причао је деда. Стратегија је била да навучемо какву швапску јединицу у блато и мочвару па онда да им јурнемо на комору. Ту смо се и хранили и облачили и наоружавали данима све док нама није стигла муниција. Мртвих је било да на земљу ниси могао да станеш.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

- Када је у питању окршај у албанским планинама деда Илија је сведочио да се све збило пошто су колоне војске и народа већ прешле најгори део Проклетија и када су полумртви, исцепани и говото боси кренули да силазе урвинама до првих насељених места и првих албанских кућа – вели Богољуб Главнић. – Дотле, артиљерци су већ су горко зажалили због терета који су тајно вукли и, како је причао деда, псовали су топ кад год би мало дошли до даха. Међутим, нико се није усудио ни да предложи да се реше терета. То је за тобџије, другопозивце, јунаке са Куманова и Брегалнице, био грех, раван смртном.

О путу преко Албаније Љубо је приповедао како су коњи са деловима оруђа некако пролазили леденом пустињом док су људи падали и умирали. Српски збег је мислио да ће им Албанци макар мало помоћи. Као људи. Међутим, Арбанаси, видевши невољнике, кренули су да пљачкају сваког кога су могли. Изнемогли заостали војници и њихове залеђене пушке биле су им омиљени плен.

- Војник се звао Милан из села Лисе – наставља наш саговорник. – Био је дедин послужилац и наједном је нестао када је скренуо у снег “ради себе”. Илија се вратио да га тражи и затекао га је разбијене лобање на крвавом снегу док се планином још ширио звук ломљења грана убица у бекству. Милана је наредник покопао у снег немавши снаге да јури убице. Како је причао, таман када је угасио кратки пламен свеће, изнад албанског села се чула жестока ватра, а кукњава у долини на српском језику. Албанци су поставили заседу и тукли су из отетих српских пушака. Тада су полумртви српски артиљерци распаковали топ.

Љубо је сведочио да никад краћу битку није водио. Опалили су само две гранате по албанским стрвинарима када су ови као лавина кренули да беже. Нико их није јурио. Српски војници су једва имали снаге и погледом да их прате. И ордонанс који се сутра појавио из Степиног штаба једва је записао дедино име и окренуо назад. Љубо тада, према речима његовог унука, за свој живот више није марио, а камоли за казну.

А у забелешкама Богољуба Главинића постројене су све битке које је Дринска дивизија водила од 1914. до 1918. Те приче се веома много разликују од званичне војне историје.

НАДИМАК СТЕКАО НА ЦЕРУ

Прве битке Љуба Главинић је водио на Дрини, одмах у јулу. У Церској бици зарадио је надимак Громовник.

- Пред бој на Церу деда је приповедао о страшној киши која је падала у Подрињу – сведочи Богољуб. – Његова батерија од Ивањице морала је стићи на Мишар за пар дана и никад не би успели да прођу кроз блато да народ није помагао да се топови изгурају разлоканим путевима. Стигли су на време и ту су настала три дана пакла. Трећег дана чинило се да је крај. Тукли су Срби Швабе са Мишара и преко Дрине и по Дрини када су је ови прелазили, али се чинило да спаса нема.

Негде поподне, када су артиљеријске цеви биле потпуно усијане, послужилац Љубиног топа Страхиња, од умора или нечег другог, подбацио је српску гранату под лафет и зачула се страшна експлозија.

- Када се деда освестио схватио је да му је сва посада настрадала а да је топ померен неколико метара назад. Сам је вратио оруђе на положај и онако луд од бола за друговима трчао је у магацин по гранате, сам је био пунилац, сам нишаџија, сам је окидао. Остало је 16 граната. Када је испалио последњу, и када се онако контузован и потпуно глув спремао да умре, схвати да Швабе беже преко Дрине. Тек тада је Љубо приметио да су му уста пуна “неког пиринча”. Почео је да пљује и виде да су то његови зуби. Сви су били сломљени.

Вечерње новости

"Дан Ветерана -Видовдан"

среда, 11. фебруар 2015.

МРТВА СТРАЖА СА КОШАРА!



Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.

Ал' превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.

Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош'о,
већ ноћима ја је сањам.

Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се - Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.

Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
"Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара."

Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
"Којим добром дође брате?"
тргнух се на глас дечака,
"овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака."

"Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама."

"Видим наш си, нашег рода,
како си стиг'о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?"
"Дошао сам" - одговарам,
а срце ми од страха бије,
"да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије."

Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.

"Откуд знаш да смо мртви?"
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
"Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава."

,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио."

"Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит' жели,
њега су још живога,
у ланцима к'о пса одвели."

"Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог'о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави."

"Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад' ће зора,"

"Хајде крећи, брзо иди,
нек' ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал' више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара."

Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.

Ненад Милкић

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 9. фебруар 2015.

Кошаре - реч једног добровољца

Када сам дошао као добровољац на Косово нисам ни знао где ћу бити распоређен у коју јединицу. Дошао сам у Ђаковицу а рат је већ почео. Рушевине на све стране, пустош, само војска и полиција по граду. Била је рана зора и били смо смештени у хотелу Паштрик. Нисам искрено ни знао где идем. Ни у коју јединицу, ни место.

Ушли смо у цивилне камионе и кренули. Да ти не детаљишем. Упао сам у борбену групу, све око мене голобради младићи, деца. Тада сам био најстарији имао сам 23 године, усијана глава. У очима тих момака се видело да су прекаљени борци. Искусни, сложни, дисали су као један, веровали један другом, браћа за цео живот.

Једном речју граничари и то не било какви. Са поносом су говорили да су припадници 53 граничног батаљона. Многи су имали респект према њима и гледали их са великим поштовањем.


Као што их и ја данас гледам. Испричане су многе приче о Кошарама о борбама. Први удар и најжешће борбе су водили припадници 53 граничног батаљона.

Да се вратим оном главном. Борбе су биле крваве. Искрено, када сам дошао хладан зној ме облио. Заборавио сам и како се пуца и како се пуни оквир, али истрпео сам. Био ме блам од клинаца који су млађи од мене. Шиптара са друге стране као мрава. Тукли су нас свим и свачим, и са копна и из ваздуха. Сећам се после бомбардовања чизма је упадала у растрешено земљиште, а тамо је земља као бетон. Нисам речит и али оно што сам тамо доживео остаће ми урезано у памћење за цео живот.

Намерно нећу да помињем имена ни једног од војника, подофицира, официра, јер су они једна велика породица, браћа по оружју. И они прекаљени специјалци су тим момцима скидали капу. То су јунаци Кошара, то је понос Србије.

Зашто никад нису тражили ленте, дневнице, ордење и остале ствари које данас многи траже. Сматрали су да је то њихова обавеза и поносни су на себе што су били учесници велике битке на Кошарама. А када кажу да је био пакао, верујте ми био је и горе од пакла.

Знам да су шиптари најчешће нападали када је било најгоре време, магла, киша. Они су на висовима могли камењем да нас гађају, али нисмо педаљ одступили. Прљави, промрзли, гладни, жедни. Али ни педаљ, ни милиметар. Нисмо тада мислили о својим животима, него да их одбијемо назад или да направимо пробој. Ми у том моменту нисмо били битни, само наша Отаџбина и Света српска земља, Косово и Метохија. Толико од мене.

Упутио мени на писање и за блог  - "Дан Ветерана - Видовдан", брат добровољац...

"Дан Ветерана - Видовдан"

Стан' путниче и прочитај овај спомен

ПОТРЕСАН СПОМЕНИК СРПСКОЈ РАТНОЈ ТРАГЕДИЈИ

Борачко гробље крај цркве у Великој Моштаници подигнуто је углавном над празним гробовима, у част ратницима-сељацима чије су кости расуте далеко од родног краја.

БОРАЧКО гробље крај цркве у великој Моштаници један је од најпотреснијих споменика у Србији. Подигнуто је углавном над празним гробовима, у част ратницима-сељацима чије су кости расуте далеко од родног краја.

Кише и снегови су већ начели речи посвете “Стани брате и прочитај...” урезане у меки камен белега над шест гробова јунака “Посавског баталијона народне војске” изгинулим у српско-турским ратовима 1876-1878. године.

Сто година од почетка Великог рата неке пажљиве руке и даље брижно одржавају споменике 121 ратника из Велике Моштанице који су страдали у туђини. Сва српска трагедија 20. века сажета је у једноставним посветама и порукама споменика. На понеком од њих су фотографијама ведрих младих људи пуних снаге, направљене пре него што су збрисани огњем и челиком.

- Надгробни споменици у порти моштаничке цркве представљају јединствену појаву и бројношћу, а још више особеношћу садржаја - записала је Миланка Миловић, стручњак у области заштите културних добара.

- За разлику од других порти где су најпре сахрањивана свештена лица и виђенији људи, у моштаничкој порти нема споменика ни јереју, ни ктитору, ни кмету сеоском. Сви споменици су почасног карактера, посвећени успомени на сељаке ратнике из свих ратова за ослобођење, од краја прошлог до средине нашег века. То је ратничко гробље.


Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 8. фебруар 2015.

Нацрт борачког закона неће бити завршен до краја фебруара

Београд, 06.02.2015.- Трочлана делегација „СРВС“ коју је предводио председник Савеза Зоран Вранешевић, председник Скупштине Неђо Антонић и генерални секретар Жељко Вукелић, састали су се данас са пом. министра Миланом Поповићем, задуженим за борачко-инвалидска питања у ресору Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Тема састанка су биле активности везане за израду Нацрт закона, који је недавно промовисан кроз јавна слушања. Кашњење, поједина лоша решења, као и судбина самог акта, била су кључна питања делегације „СРВС“.

Пом. министра је изложио досадашње активности радног тима Министарства и образложио да је преко 800 примедби на текст Нацрта успорило његово коначно објављивање као текста, усаглашеног за скупштинску процедуру усвајања.

Делегација „СРВС“ је, иако и раније бројним дописима као и учешћем у јавним расправама изложила своје мишљење о лошем темељном тексту Нацрта, поново инсистирала на неколико кључних измена.

Ово се првенствено односи на појмове и дефиницију „борца“, категоризацију истих, тзв. орочавање датума завршетка оружаних сукоба на април/мај 1992., доказна средства, непостојање дефиниције ПТСП као болести, као и на друге нелогичности и нејасне формулације. Изражен је и захтев за укидање тзв. „репрезентативности“, односно финансирања појединих фаворизованих удружења, јер је досадашња пракса показала да су уочене бројне неправилности, што је изазвало незадовољство већине организација и сумњу на финансијске неправилности.

Предложено је да се овај члан потпуно избрише из Нацрта закона, а да се помоћ сваком удружењу које има реалан и општекористан пројекат врши кроз суфинансирање на транспарентан начин, путем конкурса. Уједно је поновљен предлог, да се формира једна, јединствена кровна организација од постојећих које делују у Србији. Пом. Министра г.

Поповић је рекао да је део примедби у фази разматрања и да се очекује њихово прихватање, део нелогичних одредби већ избачен из Нацрта, али и недвосмислено исказао да нека решења неће бити прихваћена. Евентуално, неке примедбе би се могле разматрати накнадно, кроз измене и допуне у наредном периоду. Нажалост, по мишљењу „СРВС“ као и највећег дела других Савеза и удружења, тај део је споран и неприхватљив. Како сам Нацрт закона неће бити завршен до краја фебруара, изглед коначног текста је још увек непознат, као и судбина самог закона.

Ратни ветерани ће у најскорије време одлучити кроз међусобне консултације које ће кораке предузети у складу са ситуацијом. Јасан је и недвосмислен став, да закон треба да буде донешен у складу са потребама циљне групе, јер свако друго решење не даје суштинска права, нити мења досадашњи положај свих категорија, а посебно бораца- ратних ветерана.“.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Кад су живи били оплакани

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Кад су живи били оплакани

Милоје Живановић из Негришора у Драгачеву вратио се из Првог светског рата право на свој парастос.

Носиоци Карађорђеве звезде из Драгачева, 
Будимир Давидовић стоји у средини 
(Фото Међуопштински историјски архив Чачак)
Гуча – У јесен 1918. земљорадник Будимир Давидовић вратио се у завичајно село са 70 рана, два највећа одликовања и венцем војничке славе. Историчари су доцније забележили да је он, може бити, највећи јунак Великога рата, удевајући у приче о сељаку из Горачића једну ратну – „Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке” и једну Његошеву – „Благо оном ко довека живи”.

Будимиров подвиг велича у свом дневнику болничарка Драгиња Драга Пурић: „Свуд се чуло какво је јунаштво учинио кад је пресекао жицу и ушао у бугарски положај, ухватио бугарског стражара и донео га живог у чету”, те додаје:

„Данас донесоше са фронта Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци... Шестог дана, дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај, и регент Александар Карађорђевић. Они су пред нама одали захвалност Будимиру, и генерал скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида потом Карађорђеву звезду са својих прса и качи на Будимирова.”

Сећање на Давидовића (1890–1980) и ратне му другове освежено је ових дана у Гучи где је Библиотека општине Лучани представила управо штампану споменицу „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, из пера Радована М. Маринковића, Николе Нике Стојића, Јовише М. Славковића и Зорана Маринковића.

– Трагајући кроз Драгачево и кроз времена, срели смо да је Карађорђевом звездом одликовано 35 завичајаца, и за сваког смо дали животопис. Кад је књига већ била у штампи, „Политика” је из пера Дејане Ивановић објавила причу о Милутину Ристићу из Турице код Гуче, једном од 1.300 каплара који нам некако беше промакао, па смо белешку о његовом војевању сместили на унутрашњу страну корица – каже за наш лист Радован М. Маринковић, књижевник из Чачка.

Он вели да су скоро сви одликовани били земљоделци, и сви веома родољубив сој. Зато је у ратовима за ослобођење отаџбине 1912–1918. погинуло чак 3.240 војника, подофицира и официра из малог Драгачева.

Неки срећковићи, иако већ живи оплакани, успели су да се врате кући из тог страшног боја. Један од њих је Милоје Живановић из Негришора, код Лучана, који је стигао право на свој парастос, а његов повратак касније је овако описао Радосав Раде Јованчевић, хроничар лучански:

„Милоје је нестао у једној од битака и његови другови рачунали су да је погинуо, па је после ослобођења 1918. родитељима тако и саопштено. Чим су то дознали, укућани му издају једно подушје пред црквом у Тијању а друго, по обичају, код куће. И, док су родбина и комшије у дворишту, при упаљеним воштаницама, узимали панаију, изненада стигне Милоје коме се подушје и издавало. Стајао је на капији и збуњено гледао.

Прва се снашла његова мајка Јулка, баци свећу из руке и потрча сину у загрљај, вичући кроз сузе:

– Милоје! Милоје! Жив си ми! Ми те оплакасмо и прежалисмо!

Остали, такође, брзо погасе свеће. Настало је грљење, љубљење и поздрављање, па се парастос претворио у весеље.

Забуну је објаснио сам Милоје. Он је једне ноћи у боју пао Аустријанцима у руке, био заробљен и спроведен у логор. Кући се није јављао пошто је неписмен, а у заробљеништву са њим не беше никога од Срба, да пише уместо њега. Кад је рат завршен ослобођен је, а његови су га већ били ожалили.

Сличном судбинском стазом, из мртвих међу живе, вратио се и Вуксан Тошић (1895–1975) из Гуче, који је сам описао свој повратак и белешку предао Историјском архиву у Чачку:

„Године 1918. остављам јединицу. Из Краљева пешачим кроз ноћ, стижем у расвит, прилазим близу куће. На путу сретнем старца по имену Миљко. Комшије смо, познајем га добро. Пружим му руку и питам се са њим. Руку ми стеже па ме упита одакле сам и од кога рода. Ја му кажем чији сам али ми не хте веровати па ми вели да је Вуксан, то јест ја, прежаљен пре годину и по. Понављам му да сам то ја и да се мојој кући врати и да муштулук тражи. Али, чича ми не смеде веровати...

Прилазим близу авлије. Никога у дворишту нема. Скидам с рамена машинку. Цео рафал, двадесет метака, одједном испалим. Излазе укућани па ме читаво гледе. Изгубили наду, прежалили ме. Тада ми сестра шири руке од милости и врисну. Отац од радости плаче. Околина цела долази да види мене потопљеника. Причају ми како су ми подушје издавали”.

Гвозден Оташевић - Политика

"Дан Ветерана - Видовдан"