уторак, 07. април 2015.

"ТОПОВСКО МЕСО"

Две приче из дневника који је саставни део ,,Последње страже,, ...




ТОПОВСКО МЕСО

Обука је Одлуком војног врха обустављена, војници јунске класе су проглашени способним за извршење борбених задатака, а моја јединица добија прекоманду на албанску границу у рејону карауле ,,Кошаре“. Управо нам је саопштена та вест. Код мене није изазвала готово никакву реакцију јер и не знам шта су те Кошаре. Чуо понешто јесам али не видим никакву разлику да ли ћу бити у Ваљеву, Нишу или на Кошарама. Битно је да само тај војни рок већ једном прође.

Међутим код других сам видео чуђење, неверицу и страх. Да, страх. Треба ли и ја да се бојим?
Драган је најстарији међу нама и питао сам га да ми исприча о том терену на који идемо. Причао је дуго и са неком одсутношћу. Речи су му биле овде, али мисли очигледно нису. Поглед му је био празан а говор су често прекидали уздаси.

Оно што сам из свега успео да разумем јесте да су Кошаре пакао на земљи. Налазе се на Косову (опет то Косово!), и то на Јуничким планинама које су природни наставак планине Проклетије, и представљају границу између Југославије и Албаније. Ако сам добро разумео горе ћемо само цепати стражу, стражу и стражу и то док се не заврши војни рок. Ја у томе не видим ништа лоше. Све је лакше него ово ломатање и вежбе које нам командант задаје из дана у дан.

Кажу у близини те карауле се дешавају сукоби и да је тамо пар војника погинуло. А где то није понеки војник погинуо? Знамо сви случај из Алексинца? Гинули су војници и у касарнама по другим градовима? Несрећних случајева било је и на Пасуљанским ливадама и другим теренима? Шта су те Кошаре другачије од било ког другог терена? Битно је да дани иду и пролазе!

Причају сви да се ближи рат. Ми и руски добровољци на једној страни а Албанци и цео НАТО пакт на другој. Ја сумњам у то. Ово је цивилизован континент, још увек се све решава разговорима. Рат је глупост и мислим да само неко стиче политичке поене.
Ако ипак почне тај рат и најгоре буде на Кошарама... хммм. Можда је Драган био у праву када је рекао да смо ми топовско месо. Понашање официра, страх старијих војника и нека ужурбаност у војсци говоре да све ово и није тако безазлено.
Ја сматрам да се шири лажна паника. Крај је двадесетог века и мислим да ми нисмо топовско месо. Сукоба има и увек ће их бити али су то појединачни случајеви. Какав општи рат, какви бакрачи.
Ипак...

Да ли треба да се бојим? Да, требало би. Али не за свој живот. Бићу у реду као и сви који одемо на Кошаре. Бојим се како ћу то саопштити својима. Нарочито мајци.
И овако превише брину. Ако им кажем да идем на Кошаре добиће нервни слом. Помислиће да смо топовско месо и идемо пред стрељачки вод. Боље да прећутим па да о томе причам када се вратим.

Бринем се за мајку више него за себе. Мени ће бити добро. Сигуран сам у то. Али њој.... Не, нећу им рећи да идем на Кошаре.

***

ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА

Данас нас је напустио Драган. Само ја то знам и само сам ја то видео. Ћутим а волео бих да са неким поделим осећања која су остала након његовог одласка. Знам да то не смем. То би била издаја. Прокоцкао бих оно што је највећа светиња у односима а то је поверење.
Био ми је близак. Старији од свих нас увек је у сваком кораку и сваком поступку имао сигурност. Када смо ми млађи психички падали он је био ту да нас подигне. Недостајаће ми његове шале и разговори на разне теме.

Намерно нећу да кажем да је побегао. Није он кукавица. Знам и да се није уплашио. Једноставно дошао је у ситуацију да бира и одабрао је. Ко сам ја да му судим? Зар ико на овом свету има право да му суди? Можда бих и ја да имам жену и дете тако исто одлучио.
Уосталом, и ја сам имао сличну недоумицу. Да ли да дођем у војску или да је одложим. Моја одлука је била да дођем и одслужим своје. Сада више нисам сигуран у ту одлуку. Управо је то оно што ме је много погодило Драгановим одласком. Са друге стране немам храбрости да сада одем. Ту сам где сам и издржаћу још ових неколико месеци који су остали. Али признајем да ми је све теже и теже.

Његов поступак пробудио је у мени авет прошлости. Бирао сам и одабрао. Он сада је бирао и одабрао је другачије од мене. Страх ме је једне истине које сам свестан а то је да је један од нас двојице погрешио. Један од нас је сигуран губитник. Некако сам сигуран да сам губитник ја, а тако верујем јер ми је Драган деловао сигурнији у својој него ја у мојој одлуци.

Бог ће знати и Бог ће нам судити. Оно што је до мене јесте да у тишини тугујем и да ове странице дневника посветим теби друже мој.
Држим ти палчеве! Желим ти срећу! Напред у будућност коју си одабрао и не гледај на нас који остајемо у садашњости која нам је наметнута. Једног дана када ово лудило прође наћемо се негде на пићу и причати о данима који осташе иза нас.

Надам се да ћеш успети у својој намери и да ћеш ускоро бити са женом и дететом. Да ћеш отићи негде преко и остварити сан да постанеш познат и признат научник.
Знам да нећеш недостајати само мени. Људи као што си ти недостајеће и овој земљи. Мојој малој и напаћеној Србији. Лако се Отаџбина одриче таквих људи! Жао ми је због тога али ја на то не могу да утичем. Као што не могу да утичем и на тугу која је настала након твог одласка.
Чувај се матори и чувај породицу. И не размишљај о томе ко је од нас двојице донео погрешну одлуку. То ће дани који долазе показати!

"Последња стража" - Ненад Милкић

"Дан Ветерана - Видовдан"

Нема коментара:

Постави коментар