недеља, 24. мај 2015.

СРПСКОМ ВЕТЕРАНУ





















СРПСКОМ ВЕТЕРАНУ

Склопио си руке ка' скромни вијенац,
око старог, сивог, лимена тањира,
зурећи у трули, чамови креденац,
у мрве од ражаног хљеба крај путира.

Кроз мисли ти само пролијећу слике,
крви, зноја, ватре и пушчаног дима,
око тебе крици, чујеш рањенике,
што предају душу Богу и свецима.

Са вјером у Бога и за Отаџбину,
прољева' си крвцу по рођеној груди ,
ни сања' нијеси да они што гину,
срећнији су често од живијех људи.

Остао си сам, без правде и права,
никог нема тешке вапаје да чује,
само штака стара што крај тебе спава,
једино ти она у јаду другује...

Док су други главу склањали од боја,
и на муци твојој убирали мâла,
ти си часно, храбро, стајао сред строја,
СРПСКИ ВЕТЕРАНЕ, довијек' ти хвала!

Сава Зоранов Станишић

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 22. мај 2015.

Ветерани ЗАХТЕВАЈУ смену секретара Поповића и министра Вулина

ЗАХТЕВ ЗА СМЕНУ

Ратни ветерани траже хитну смену државног секретара за борачко-инвалидску заштиту Драгана Поповића и помоћника министра за борачко-инвалидску заштиту Милана Поповића због нестручности, неодговорности и злоупотребе положаја.
Именовани су својим радом и активностима директно одговорни за велико незадовољство и огорчење ратних ветерана, које директно утиче на смањење борбене готовости Републике Србије.

Сматрамо их одговорним за недоношење новог "Закона о правима бораца, ратних војних инвалида и чланова њихових породица", чије доношење је сам министар Александар Вулин најавио у мају прошле године и нагласио путем средстава јавног инфирмисања да ће исти ићи у скупштинску процедуру 12-13. децембра и бити донешен до краја 2014. године.
На званичном сајту Министарства, 04.11.2014. г., је објављен је текст новог Нацрта Закона, где се простим увидом у преамбуле и поједине одреднице и чланове може видети да предлагач није стручно обрадио материју и да се таквим законским решењем неће битно променити статус готово пола милиона људи (са члановима породица 1/5 становништва Србије). Иако је државни секретар Драган Поповић упозорен на све недостатке и мане оваквог решења од стране већине ветеранских удружења, Министарство је ипак било одлучило да у децембру 2014. крене у јавну расправу са оваквим текстом.

Поступак јавне расправе је, у "полулегалној" атмосфери (без присуства државних медија), спроведен у Новом Саду, Београду, Нишу и Крагујевцу. На расправама је готово 99% присутних ратних ветерана и представника ветеранских удружења бурно негодовало и критиковало предложена законска решења. Достављено је у писаној форми преко 800 примедби и предлога за побољшање предложеног текста (што нам је директно речено, а може се видети и на званичном сајту Министарства ), што само потврђује нашу констатацију о катастрофалном Нацрту Закона. Министарство је на све то остало, до данас, глуво и немо. Наравно, шира јавност, а вероватно и влада и премијер, нису упознати са оваквим штетним радом Министарства, а посебно сектора за борачка питања.

Током јавних расправа, државни секретар је у неколико наврата изрекао неистине којима је још више дискредитовао себе лично, као и секретаријат на чијем се челу налази, а тиме и Министарство. Најдрастичнији пример је био када је, на питање ко су људи који су учествовали у изради Нацрта Закона и да ли су игде објављена њихова имена, успео да наведе само једно име члана комисије, иако је претходно изјавио да је 28 људи радило на истом, и изрекао неистину како је састав комисије објављен у службеном гласнику.
Током јануара ове године, неколико делегација ратних ветерана је посетило помоћника министра Милана Поповића, који је обећао да ће измењен и допуњен текст Нацрта Закона бити објављен на сату Министарства, а то је у неколико наврата најављивано и током фебруара, марта и априла, али до тога није дошло до данас.

Кулминација неодговорног, нестручног рада десила се у априлу ове године када су сва министарства објавила на званичном сајту извештаје свог рада у протеклих годину дана. Секретаријат за борачко-инвалидска питања, ни у једној реченици, није поменуо да се у току прошле године радило на изради Нацрта Закона о борцима и да су одржане јавне расправе.
Суочен са чињеницом да је предочени Нацрт Закона изузетно лош и да нема подршку већине ветеранске популације, државни секретар Поповић, ради личне подршке, креће у окупљање “лојалних” представника неколико удружења која ће подржати тај накарадни Нацрт Закона (укупно 3 у читавој Србији, сви из Београда: “Српски ратни ветерани”, “Удружење ратних војних инвалида Србије свих ратова” и “Удружење ратних и мирнодопских војних инвалида Србије” ), и то са знањем (или без) Министра Вулина, и одлучује да формира нови савез удружења, који би служио искључиво за подршку таквом Нацрту Закона и био алиби, у смислу правдања у јавности, да борачка удружења ипак подржавају такав нацрт закона. На тај начин је дискредитовао идеју представника Савеза ратних ветерана Србије о потреби формирања кровне ветеранске организације у Србији на правим и здравим основама.

Према информацијама са терена, лично је руководио припремама око формирања тог новог савеза, обилазио поједине представнике разних удружења, обећавао опрему за рад, канцеларије, као и средства по основу конкурса, итд.
Као резултат ових активности је формирање и регистрација, 05.02. 2015. у АПР, “Савеза борачких организација Републике Србије”, скраћено “САБОР”. У свом статуту су навели, између осталога и: “Сарадња са Министарством.....” . Лица која су га формално основала су представници појединих удружења и то: “Покрета ветерана Војводине”, “Покрета ветерана”, “Удружења ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Србије”, “Удружења ратних ветерана Косова и Метохије”, “Удружења ратних војних инвалида и ветерана Душан Силни” и једног удружења из Прокупља. Сви они имају задатак да врбују што више удружења и појединаца у њухов “САБОР”.

Свима је обећан новац, по расписивању конкурса, што је и урађено.

Према расписаном конкурсу Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, дана 07. априла 2015. године, (комисија НН- нигде није објављен састав комисије, ко је чини и по ком критеријуму) за 32 удружења из области борачко-инвалидске заштите, додељено је укупно: 18.291,665.00 динара.

Главни координатор и носилац одлуке, у смислу опредељивања средстава, је био државни секретар Драган Поповић.

Критеријум је вероватно била лојалност њему и актуелном сазиву ресорног Министарства, на што нас наводи списак удружења која су конкурисала и добила средства, за разлику од преко 100 других.

Издвајамо следеће:

редни број 22- “Покрет ветерана Војводине”- 800.000,00
рб. 2 -“Унија ратних ветерана и инвалида Србије”- 900.000,00
рб. 29- “Удружење ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Србије” - 1.000.000,00
рб. 31- “Удружење ратних ветерана Косова и Метохије”- 900.000,00
рб 27- “Удружење ратних војних инвалида и ветерана “Душан Силни”- 300.000,00
што чини укупно 3.900,000,00 само за удружења из тзв. “САБОР-а”.

Удружења, која су прва пружила подршку државном секретару Драгану Поповићу у изради лошег нацрта закона и лично, су такође (сва три), добила значајна средства:
“Српски ратни ветерани”- 700.000,00
“Удружење ратних војних инвалида Србије свих ратова”- 1.600.000,00
“Удружење ратних и мирнодопских војних инвалида Србије” - 1.470.000.00

Лидери ова последња три удружења су, поред финансијских средстава по основу конкурса, добили претходно сатисфакцију, да их се именује у тзв. Савет за питање ветерана, чије решење о именовању је потписао лично премијер (вероватно не знајући о чему се ради). Исти савет је за само два месеца расформиран, због лоших резултата и свог састава, а на захтев већег броја ветеранских удружења. У одлуци за формирање тог савета је било наведено да су то репрезентативна удружења, што не одговара истини.

Осим наведених примера, сумња постоји и у критеријум код доделе средстава за још 10- так удружења, али докази нису толико видљиви и проверљиви.
Само једно удружење је одбило да потпише уговор о суфинансирању пројекта из разлога јер није хтело да се нађе у кругу осталих из напред наведених разлога.
За остале “неподобне” организације тражена су, по нама, разна решења, од разних врста притисака до исплате симболичних средстава.

Ревизијом решења о инвалидности, која је у току, установљено је да је велики број ратних војних инвалида стекао тај статус на основу лажних лекарских налаза и потврда прибављених највероватније уз помоћ мита или на неке друге нелегалне начине. Део таквих се налази према нашим сазнањима и на челу неких удружења, а појединци из Министартва су то вероватно искористили као могућност да их се приволи за подршку својим активностима, доведе у статус сведока - сарадника и обавеже на лојалност.

Други начин покушаја успостављања контроле над свим удружењима, је подела конкурса на два дела. Први, поменути део је већ исплаћен, а други конкурс, са приближно истом новчаном масом се планира у јулу месецу. За очекивати је, да у другом делу “прођу” организације које су у међувремену биле послушне илу су приступиле “САБОР-у”.

Сви наводи се могу проверити увидом у податке АПР, као и у одлуку о додели средстава, по основу конкурса ресорног Министарства од 7.04.2015. године.

Из горе наведених разлога, очигледне манипулације, нестручности, злоупотребе положаја и покушаја формирања приватних ( можда и партијских) савеза и удружења бораца, покушаја протурања накарадног Нацрта Закона о борцима и дискриминације огромне већине бораца у земљи, наношења штете ветеранским организацијама које се истински боре за права ратних ветерана и њихових породица, нетранспарентности код расподеле буџетских средстава, итд., тражимо хитну смену државног секретара за борачко-инвалидску заштиту Драгана Поповића помоћника министра за борачко-инвалидску заштиту Милана Поповића.

Уколико до смене не дође у разумном временском интервалу, тражићемо смену и министра Александра Вулина и предузећемо све мере које су нам на располагању да до тога и дође.

Секретар Савеза Ратних Ветерана Србије: Жељко Вукелић.

"Дан Ветерана - Видовдан"


четвртак, 21. мај 2015.

Нишлије – хероји Гвозденог пука

СТРАХ И ТРЕПЕТ ЗА БУГАРЕ И ШВАБЕ:
Да се не заборави! Нишлије – хероји Гвозденог пука

Почасни назив „Гвоздени пук“ други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило“ добио је за време другог балканског рата 1913.године. У том крвавом рату са Бугарском, овај пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и велики број командира чета и више од половина војника. Међу погинулим јунацима био је и мајор Јордан Миловановић, иначе рођени Нишлија.

Мајор Јордан Миловановић је рођен непосредно после ослобођења Ниша 1878.године, у угледној нишкој породици. Од малена је васпитаван у патриотском духу, тако да је после завршеног 6.разреда гимназије, наставио школовање као питомац Војне академије у Београду. Академију је завршио 1900.године и унапређен у чин потпоручника. Имао је срећу да је после неколико година службовања 1905.године произведен у поручника и распоређен за командира вода у 2.пешадијски пук „Књаз Михаило“ који је имао гарнизон у његово родном Нишу. Од тада, па све до јуначке погибије 1913.године он је своју судбину везао за овај пук.

Пуних седам година, све до почетка Првог балканског рата 1912.године Јордан је провео у Нишу. Обучио је и васпитао бројне генерације регрута, будућих јунака „гвозденог пука“. Као способан и марљив официр редовно је унапређиван, тако да је рат у 1912.године пошао као капетан прве класе. Од своје скромне официрске плате издржавао је мајку и сестру. Непосредно пред рат се оженио, но деце није имао.

Штаб "Гвозденог пука"
ВАНРЕДНО УНАПРЕЂЕЊЕ 1912. ГОДИНЕ

На дан објаве мобилизације пред рат са Турцима, капетан Јордан је са стотинама Нишлија, резервним и активним официрима и подофицирима кренуо за Прокупље, где се мобилисао његов 2. пешадијски пук. Са зебњом у срцу и сузама у очима испратиле су га мајка, сестра и супруга. Остале су да самују у Нишу, брижно очекујући вести са фронта. У Прокупљу је добио команду над трећом четом, трећег батаљона и са њом ће проћи све тегобе и искушења рата са Турцима.

Храбро се борио са својим војницима на Куманову, код Прилепа, на Бакарном гувну, но највеће подвиге ће извести у најтежој и најкрвавијој бици код Битоља, на самом крају рата са Турцима. Када је командант З.батаљона, мајор Катанић тражио који ће командир чете први да крене у жесток удар преко реке Шемнице испред Битоља, капетан Јордан се добровољно јавио. Са својих 300 војника „први је загазио у ту злу реку. Набујала од јесењих киша, Шемница је носила људе, који су се грчевито држали један другоме за опасаче. Под кишом митраљеских метака, капетан Јордан је секао таласе испред својих војника, дајући пример осталима. Без обзира на жртве, река је форсирана и први турски положаји на супротној обали реке били су освојени.

А затим, по мрклој ноћи, када је пук био заустављен испод висова Киромарице, капетан Јордан је са својом четом извео јединствен подвиг. По непознатом терену, он је у помоћ са четом заобишао крило турског фронта продро у њихову позадину и одатле отворио ураганску ватру на Турке. Тада је и цео пук кренуо на јуриш и Киромарица је оила освојена. То је било последње утврђење које је штитило прилаз Битољу, који је сутрадан освојила српска војска.

За показану храброст у свим биткама, а посебно код Битоља, Јордан Миловановић је одликован за храброст, и ванредно унапређен у чин мајора. Убрзо потом постављен је за команданта З.батаљона 2. пешадијског пука. Следио је кратак допуст да обиђе породицу у Нишу а затим опет повратак у Македонију јер се нови рат већ назирао.

ПОДВИГ НА БРЕГАЛНИЦИ

У ноћи 30.јуна 1913.године, без објаве рата, бугарске трупе су препле реку Брегалницу и напале српску војску, која тај напад није очекивала. Две бугарске дивизије, 7.Рилска и б.Тунџанска, напале су на Дринску дивизију, чији су изненађени пукови, трпећи велике губитке, грчевито бранили своје положаје. Одмах је дата узбуна Моравској дивизији која се налазила двадесетак километара иза фронта у резерви. Међу првима кренуо је „Гвоздени пук“.

Пред полазак свог батаљона, мајор Миловановић је одржаво војницима кратки језгровит говор, који је забележио новинар, ратни извештач једног београдског листа:

„Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови води преко Софије. Замном напред!“ Уз песму батаљон је кренуо за својим командантом. Полазећи поред њих, пуковски свештених Лука Марјановић из Ниша, кратко примети: „Са песмом у смрт – ова војска мора победити“.

„Гвоздени пук“ је тих двадесетак километара више претрчао него што је марширао. Знали су да су Дринци на измаку снаге. За њима наступали су остали пукови Моравске дивизије. У најкритичнијем тренутку, када су дрински пукови почели већ да одступају, Моравци су стигли на бојиште. По несносној јари јулске врућине, тачно у подне, „Гвоздени пук“ је зауставио бугарски напад на обронцима Рујна. У неколико јуриша и противјуриша, бугарски пукови су натерани да се укопају и прекшгу напад.

Сутрадан, 1 јула, Моравска дивизија је кренула у напад. По голом терену, без икаквих заклона, трпећи велике губитке од непријатељске артиљерије, Моравци су освајали један по један положај. У одсудном тренутку, командант „Гвозденог пука“ је самоиницијативно донео одлуку да његов пук изврши јуриш на главни бугарски положај. Са својим батаљоном мајор Миловановић је први кренуо. Са сабљом у једној и револвером у другој руци, као на паради, повео је батаљон на јуриш. Тако се иначе радило у „Гвозденом пуку“. Напред је увек ишао на јуриш командант батаљона а мало иза њега командири чета, па тек онда војници. У силовитом јуришу, за свега пола сата бугарске јединиде на Рујну биле су разбијене и натеране на повлачење према реци Брегалници, на своје полазне положаје. На тај начин најкритичнији период Брегалничке битке био је добијен.

ХЕРОЈСКА СМРТ МАЈОРА ЈОРДАНА

Двадесет дана касније, српске трупе су већ увелико напредовале према Ћустендилу. Последња линија бугарске одбране налазила се код Царевог Села, данашњег Делчева, на чувеним Грленским висовима. Ту су се одиграле и најкрвавије борбе овог рата. Знајући да иза њих више нема одбране, Бугари су се изузетно храбро, готсво очајнички борили за сваки вис, сваку чуку, сваки ров. Губици на обе стране су били страховити, била је то више кланица него ли ратно поприште.

У ноћи 10.јула, мајор Миловановић је добио задатак да заузме главни чвор бугарске одбране испод њиховог пука. Покушао је да задатак изврши са половином батаљона и није успео. Два пута су јуришали и оба пута су морали да устукну пред ватреним зидом. Губици су већ били забрињавајући. Стигло је ново наређење да се задатак изврши по сваку цену. Тада је мајор окупио цео батаљон, боље рећи опо што је преостало од батаљона. Са последљим снагама кренуо је у трећи, одлучујући јуриш.

Био је то очајнички покушај у којем је све стављено на коцку. Ручним бомбама освојена је прва линија бугарских ровова а затим се крепуло на главни положај. По врелој јулској ноћи разлегао се громки глас мајора Јордана: „За мном јунаци“. Први је јуришао, први је улетео на бугарски главни полржај. Погођен је тада са три метка у груди. Пао је као посечен бор али његов батаљон је так тада добио неку невиђену снагу.

Мајор Јордан Миловановић је часно испунио свој дут према отаџбини. Извршио је постављени задатак и дао је свој живот у Македонији. За њим су незбринуте остале мајка, сестра и супруга. Није дочекао да има деце.

Надежда Костић,(Народне новине), е-сајт Историја Ниша, М.Смиљковић

Грађанин, Србин.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 17. мај 2015.

,,ПОСЛЕДЊА СТРАЖА" - Добитник признања

НЕНАД МИЛКИЋ, аутор романа ,,ПОСЛЕДЊА СТРАЖА" ДОБИТНИК ПРИЗНАЊА "КОСМЕТСКА ЗВЕЗДА ДРУГОГ СТЕПЕНА"

Друштво полицијских ратника Републике Србије, након окончања конкурса, донело је одлуку да Ненаду Милкићу, аутора књиге ,,Последња стража" додели јавно друштвено признање "Косметска звезда другог степена" из области патриотске књижевности.

Ово престижно признање се додељује за заслуге у развијању патриотских осећања младих према историји, обичајима, вери и култури, са нагласком на очување српских светиња, споменика културе и спомен знамења бораца отаџбинских ратова.

Свечана додела признања награђенима у оквиру акције ,,Чувари косметске легенде" биће одржана 31.05.2015.године у средњевековном граду Сталаћу, одакле је део српске војске предвођене војводом Пријездом, кренуо у Косовски бој.

Након сазнања о добијању признања Ненад је рекао:

"Искрено сам захвалан Друштву полицијских ратника Републике Србије, које ми је указало велику част доделом значајног признања. Ово је само један мали корак на дугом путу, где ћемо, надам се, успети да од заборава отргнемо све хероје отаџбинских ратова.

Ипак, са сузом у оку, ово признање посвећујем херојима, храбрим браниоцима Кошара, који су пали да би ми живели, а о којима и пишем.
Ово је признање и за главног јунака "Последње страже", Владу Радоичића, чији дух и данас брани Кошаре, са својим палим друговима.

СЛАВА МРТВИМ - ХВАЛА ЖИВИМ!"



Ненад Милкић - званична Ф.Б. Страница

 "Дан Ветерана - Видовдан" 

уторак, 5. мај 2015.

Руска мајка - Да буде ближе гробу сина добровољца

Рускињу живот дубоко везао за Српску: Да буде ближе гробу сина добровољца

Источник: Искра

 Рускиња Нина Петровна Мјазина каже Срни да ју је живот дубоко везао за Републику Српску, гдје је дошла са огромном жељом да научи српски језик и зближи се са људима за чију је слободу у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату живот дао њен 24-годишњи син Олег.

На гробљу у Милићима сахрањен је само један руски добровољац, син Нине Петровне – Олег Станиславович Ктитарјенко. У јулу се навршава 20 година од његове погибије, када ће бити организован помен.

Нина Петровна, професор руског језика у пензији, енергична и јака жена, када почиње причу о свом сину узима минијатурни нотес у којем је он некада записао пјесму посвећену њој – „жени коју неизмјерно воли, најбољем пријатељу, без које би био ништа на овом свијету“…

Када је у Русији одслужио двије године војске, Олег Станиславович Ктитарјенко, чији су и отац и дједа били војни пилоти, са огромном жељом да помогне православном народу запутио се у октобру 1994. године у Србију, одакле је отишао на ратиште у Републику Српску.

Нина Петровна испричала је Срни да није знала да ће њен син отићи у добровољце и да је то сазнала тек када јој се Олег јавио из Новог Сада.

„У Републици Српској стекао је бројне пријатеље, дјевојку и свим срцем живио са српским народом. Његова љубав је била толика да послије рањавања, када се вратио у Русију, није могао издржати дуго и након само мјесец и по поново се вратио у Српску“, каже Нина Петровна.

Два мјесеца након повратка у Српску Олег је погинуо на ратишту.

Међутим, Нина Петровна то није знала. Потврду о његовој смрти добила је тек након 16 година, када је видјела његово име на списку погинулих, који је објављен на интернету и у књизи „Бели вукови – Српски дневник руског добровољца 1993-1999″, коју је написао Олег Ваљецки.

Након тога, кренула је нова агонија – долазак Нине Петровне у Српску, посјета гробљу у Милићима, гдје је на гробном мјесту препознала слику свог сина, али испод ње је писало друго име.

Нина Петровна је послије савјетовања са свештеником одлучила да се изврши ексхумација, након чега је обављена ДНК анализа и утврђено да је ријеч о њеном сину Олегу.

Са жељом да буде ближе мјесту гдје је сахрањен њен син Олег, Нина Петровна дошла је у Бијељину, гдје тренутно борави, и одмах се ангажовала да помогне у учењу полазницима курса руског језика, који организује Српско-руска заједница „Завет“.

Временом се и у Нини Петровној родила велика љубав према Републици Српској, прије свега, према српском народу, за који се везала желећи да настави да преноси огромну, несебичну љубав њеног сина и да тако продужи везу са њим.

„Много, јако много желим да научим српски језик и надам се да ће ми људи овдје у томе помоћи“, каже Нина Петровна.

Сав новац који добија од Републике Српске као породица погинулог борца, Нина Петровна чува да би платила путовања у Српску.

Српска.ру

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 1. мај 2015.

Да помогнеш Немањи упиши 88 и пошаљи СМС на 3030


Немања Ћурић данас има тридесет година. Када је имао осамнаест учествовао је у саобраћајној несрећи чија је последица нагњечење кичмене мождине, што је Немању приковало за инвалидска колица. Пре повреде Немања се бавио спортом, тако да је имао снагу и вољу да ради на томе да се опоравља. У томе је уз много муке успео, а уз помоћ третмана матичним ћелијама има шансу чак и да, после свега, поново стане на своје ноге.



Да помогнеш Немањи упиши 88 и пошаљи СМС на 3030.
Цена поруке: 100 дин (ПДВ се не наплаћује) 

Могуће је послати поруку и из Швајцарске: Упиши human88 и пошаљи СМС на 455
Цена поруке: 10 франака


Немањи такође можеш помоћи и уплатом на његов посебан динарски или девизни рачун.

Уплати на рачуне: 
Динарски: 160-421762-58
Девизни: 00-540-0001090.4
ИБАН: РС35160005400001090474 

Линк хуманитарне организације "Буди хуман" - http://www.budihuman.rs/bhuser/detail/88.html








Вожња за Немању: 



Репортаже о Немањи са телевизије "Прва"









"Дан Ветерана - Видовдан"