четвртак, 25. мај 2017.

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан

"Нека њихова борба не буде заборављена, а жртва узалудна, већ нека за нова поколења послужи као пример родољубља."

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан, 28.06.2017. у 12.00 часова, под називом "Дан Ветерана" - Мртве не заборавите, живе поштујте!

Учесници рата из Чачка и Србије ове године ће на Видовдан, 28.06.2017. обележити Дан ветерана. Једино Србија нема национални дан посвећен учесницима рата, када би се ратни ветерани окупили и на неки начин им била указана част.

– У Србији не постоји дан који је посвећен учесницима рата. Свуда у свету постоји Дан ветерана, у САД, Европи, Русији, и нашој околини…Само код нас не постоји. Не постоји тај дан када би се мртвих сећали и указали поштoвање живима. Без икакве политике, без острашћености, људски и братски… Идеја је да се Дан ветерана организује на Видовдан. Један од главних захтева биће да тај буде државни празник, званично ДАН ВЕТЕРАНА. На тај дан наша Црква даје помен погинулим ратницима од Косовског боја до данас.

То је прилика да се сви учесници рата на тај дан окупе, да направимо праву параду поноса. Ветерани ће бити бескопромисни по том питању. Скупићемо се овде у Чачку на тргу, и код споменика у малом парку код главне аутобуске станице. Позваћемо званичнике града, војске и полиције да присуствују, позваћемо породице палих бораца, ратне војне инвалиде, ратне ветеране из Републике Српске, представнике Руске амбасаде…

Збор ратних ветерана ће бити на градском Тргу у 12.00 часова, одакле ће се парадно проћи до споменика, без икаквог митинговања, где ће се у ставу мирно одати пошта погинулој братији ратова деведесетих...
Мртве не заборавите, живе поштујте!

Ово је прилика за све оне који имају поштовања према својим ратницима да то и покажу. Поделите објаву и обавестите пријатеље кликом на линк догађаја: Дан Ветерана у Чачку на Видовдан

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ветеран са Кошара о родољубљу, борби за Отаџбину, части и непристајању на заборав (видео)

Емисија ОШТРИЦА на ТВ Телемарк 13.априла била је веома значајна за све оне који су своје родољубље, част и достојанство ставили у службу државе и народа, који их је, видно маргинализовао, а чини се неке и потпуно потиснуо и заборавио. Тема емисије била је „НАТО агресија на СРЈ 1999.године“, која је трајала читавих 78 дана.
„Свако на свој начин памти те дане, а свакако је најтеже онима који су изгубили своје најмилије.. Тешко је било и онима који су били у првим борбеним редовима. Било им је тешко тада, а ништа им није лакше ни данас… када су, чини се, заборављени од државе и друштва“ – рекао је новинар, водитељ емисије, Небојша Јовановић.

„О ратним данима на Кошарама, рањавању и животу после тога“ Јовановић је разговарао са Ненадом Станићем који је као војник био учесник још једног рата, у Босни и Херцеговини 1992. године.
„24.март је, тај сам напад на Отаџбину, угрожавање слободе, живота, спремности да се Отаџбина и брани, што смо касније и урадили“ – одговорио је на питање на шта га асоцира тај датум, Ненад Станић.

1992.године, са осамнаест и по година, Ненад Станић је служио редовни војни рок у Тузли. Тада се причало да неће бити рата у БиХ, али се догодило супротно. Станић је са групом војника отишао дан раније од оне колоне војске из касарне и аеродрома Дубраве, где је страдало више од осамдесет војника…

Пре самог почетка бомбардовања, група чачанских, старијих, бораца са искуством, направила је списак људи који би се, у случају рата држави ставили на располагање, да је бране, што су и учинили. Тај списак је предат војном одсеку и 24.марта сви су били „добровољно мобилисани“, задужили униформе и послати на „бојно поље“. Војска их је упутила на Кошаре. Били су спремни да, као и њихови преци, одбране род и државу.
Кренули су у реон карауле, јер је тих дана, тачније 9.априла 1999.године на Велики Петак караула била заузета. Били су у Јунику већ у ноћ између 10. и 11.априла, одатле су прешли у Батушу, и правцем Маје Главе и граничног камена Ц4. Били су појачање млађим војницима граничарима који су претрпели први удар и напад 9.априла који је константно трајао све време. И остали су ту до самог краја.

„Људи не знају да се доле водио рат прса у прса“ – каже Станић, припадник 125.моторизоване бригаде.

Непријатељ је ушао на територију Србије, пробио линију одбране, група је у самом доласку већ осетила борбу, јер је од Батуше до карауле била под минобацачком, па под снајперском ватром, али није било губитака. У том периоду војска са Кошара је успела да врати терористе до границе и да се формира линија одбране, која није пала до самог краја, односно до повлачења. 14.априла су имали блиску борбу испод саме Маја главе, где је погинуло неколико наших бораца, и сталним напредовањем у борби су 16.априла вратили терористе на њихову полазну тачку, на саму границу.

У тој блиској борби са непријатељске стране деловала је терористичка пешадија – Шиптари из тзв.УЧК, на тој линији и касније на Горожупу и Паштрику, било је и специјалних САС јединица, норвешких јединица, плаћеника, муџахедина, Француза, Енглези су радили на артиљерији, Италијана који су били на минобацачима. Ненад Станић је рањен из италијанског минобацача.

НАТО авијација је стално надлетала, прво извиђачка, а касније, кад се линија одбране развила и српска војска укопала бомбардовали су положаје касетним бомбама.
Код тог сталног померања борбене линије били су скоро очи у очи са непријатељима, па тада авијација није дејствовала због њихове војске.

Непријатељи су имали план да направе продор дубље у територију и да са око 14-16.000 НАТО војника који су чекали у Албанији уђу даље, спусте се ка Ђаковици, ка Метохији, Пећи… Међутим, српска војска их је зауставила.

„Нажалост, дошло је неко чудно наређење да се војска повуче, поражавајуће… “ – сведочи Станић о том времену.

„Нас је било, у том реону где сам ја био, око триста, а њих око три хиљаде, и стално се тај број повећавао… Са нама су били Руси, добровољци, који су се борили раме уз раме са нама, била је и једна добровољачка јединица Грка која је раније била и у Босни“ – каже Станић.

„Што се тиче ветерана, још није све речено, а тек ни учињено… Борба тек почиње…
Мртве не заборавите, живе поштујте!“ – поручује Ненад Станић.

ПОГЛЕДАЈТЕ целу емисију:


Извор:Телевизија Телемарк,
пренео: ФБ репортер - Биљана Диковић

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 15. мај 2017.

Горео сам у возилу: Исповест војника из „тузланске колоне“

Био сам рањен у ногу и почео сам да горим. Испао сам из возила и пао на асфалт који је такође био у пламену.

Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио.

Успео је да угаси пламен који му је јео кожу тако што се уваљао у земљу оближњег парка, али је одмах потом и заробљен.
– Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао, вероватно нико никада неће сазнати – присећа се Вукмирица.

Од ожиљака много му теже пада то што се о овом злочину у Србији данас не говори. Колико је њему овај дан променио живот може да стане у једну реченицу коју је јуче изговорио: “Данас ми је 25. рођендан!”.

Био је редовни војник у колони која је изненада нападнута при повлачењу и добро памти како је Тузла изгледала тог 15. маја 1992. године.
– По подне је Тузла била пуна људи, шетали су градом и пролазили том истом раскрсницом где смо нападнути. Али око пола седам, када је наша колона кренула, на тој истој раскрсници нису била ни два аутомобила, није било ни двоје људи. Птице се нису чуле – са језом се присећа Вукмирица.

Заробио га је командант цивилне полиције који је видео да је редован војник и казао да га ставе на страну. То је, каже, била срећна околност. Одмах потом притрчали су и станари зграде да му укажу помоћ. Пребачен је у болницу где је људски негован 25 дана, а онда је био у затвору још 35 под, како сам сведочи, тешким условима. Тек након два месеца прешао је у Републику Српску, а потом и у Србију.

Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио припадника полиције БиХ Илију Јуришића оптужби за ратни злочин, јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА у Тузли 1992. године.

Шест метака у тело, један у грло

Миодраг се данас пита зашто су он и други војници морали да страдају као глинени голубови. Погинула су 54 војника, а рањена 44. Неки од њих остали су му пријатељи и данас.
– Има неколико људи из Србије који су то преживели, а о томе се овде више не прича. Један мој пријатељ имао је шест метака у телу и седми у устима. Он има једну тужно-лепу причу. Не бих волео да се то заборави – казао је Вукмирица.

БЛИЦ

"Дан Ветерана Видовдан"