РАТНИ ВЕТЕРАНИ, БРАЋО ПО ОРУЖЈУ – ВРЕМЕ ЈЕ!!!!

РАТНИ ВЕТЕРАНИ, БРАЋО ПО ОРУЖЈУ – ВРЕМЕ ЈЕ!!!!


Упућујем овај запис свим ратним ветеранима, браћи по оружју.
Такође упућујем овај запис и свим удружењима ратних ветерана и сличним борачким организацијама.
Упућујем свима једноставну поруку и кажем: ВРЕМЕ ЈЕ!


ВРЕМЕ ЈЕ да схватимо да нам без уједињења нема спасења, и да „морамо“ СВИ радити на томе да до уједињења коначно и дође.

ВРЕМЕ ЈЕ да се престане са поделама и да се окренемо једни другима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се ујединимо око ове идеје за Дан Ветерана на Видовдан, која је наша и заједничка, која припада свима нама, а не појединцима или појединима.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији на Видовдан обележава Дан Ветерана, званично сваке године.

ВРЕМЕ ЈЕ да се у Србији МРТВИХ СЕЋАЈУ, А ЖИВЕ ДА ПОШТУЈУ.

ВРЕМЕ ЈЕ да се организујемо по питању нашег људског достојанства, без политике и предрасуда, већ сложно и братски.

ВРЕМЕ ЈЕ за припремање и организовање обележавања Дана Ветерана на Видовдан.

После свих ових несрећних ратова од 1990 до 1999, у Србији има преко 500 000 ветерана који су и даље на разним маргинама друштва и данашњице у нашој држави, који и сами доживљавају и преживљавају „раздељеност“ кроз разне организације, удружења, покрете, партије и странке.

Ветеранима не требају титуле, похвале, одликовања и захвалнице, већ да не буду заборављени и одбачени, треба им МИР. (Како заборавити и одбацити преко 500 000 људи?)

Mи ветерани нисмо свесни да имамо снагу да одлучујемо сами о својим правима, али исто тако нисмо свесни да је то могуће само ако се ујединимо, јер смо, и то опет морам да поновим, подељени и разбијени на комаде, по странкама, удружењима, покретима, партијама и тд...
Али још једне ствари нисмо свесни, а то је, да смо ми колико нас има (преко 500 000),велика КОНКУРЕНЦИЈА политичарима, и позицији и опозицији, а да су они тога свесни и то добро.

Ми многима не требамо, можда опет мало политичарима, да се "огребу" за неколико гласова. Сад нас као подржавају, а после "ко вам је крив, што сте ратовали"
Као да смо ми рат измислили.

Није спорно то уопште, нека се бави политиком ко год хоће, али за ову ствар и ову идеју,није нам потребна никаква и ничија политика да би се ујединили и тражили Дан Ветерана на Видовдан.

Многи у Србији постављају питање разноразних људских права, ваљда је то данас у моди, али мало ко или нико не поставља питање људских права ратних ветерана. Ако можда неко то питање и постави, одговора нема. Могуће је да за "неке" људи више и нисмо, па нас „остали“ као људе не могу препознати, барем не онако на први поглед. Ја само постављам једно питање: Где су људска права ратних ветерана?

Једноставно је и просто, десетковани смо као ратници, деградирани као људи. За многе изгледа да људи и нисмо.

Поштовање? Нема га уопште. Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна, и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду. Не поштујући ратне ветеране, држава не поштује ни свој народ, а самим тим ништа и никога.

БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ!
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ...

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!!!

Само сами себи можемо помоћи. Како? Ако се ујединимо, без политике и предрасуда, без подела и личних интереса, ПОШТУЈУЋИ једни друге као што смо се некада у ратовима поштовали.

Да не дужим више ову причу, већ да видимо шта нам је чинити, а и ВРЕМЕ ЈЕ !

На Видовдан треба изаћи јавно и рећи данас је Дан Ветерана, данас се мртвих сећамо, данас живе поштујемо... Сви као један ратни ветерани, сва ветеранска удружења, сва удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, на Видовдан треба да дођу код споменика погинулих ратника и да им одају пошту и помен. Тај дан да изађу на тргове и улице свих градова Србије и да кажу данас је Видовдан, Дан Ветерана... Тражити да се Дан Ветерана обележава званично сваке године. То је наше људско право и слобода!!!

ВРЕМЕ ЈЕ да сачувамо људско достојанство и покажемо да имамо снаге и воље да будемо јединствени када је то потребно. Ако не можемо барем тада на Видовдан, не знам када можемо икада...

Без уједињења нема нам спасења!

Завршићу ово моје писаније цитирајући Светог Јована Златоустог: „Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''.

Живи били браћо ветерани!

За Дан Ветерана – Видовдан, ваш брат по оружју Ненад Станић.


Радио емисија - Гост емисије Ветеран са Кошара (ВРЕДИ ПОСЛУШАТИ)

Гостовање ратног ветерана
Ненада Станића на радију „Снага Народа" 30.01.2014.

Џабе нам је свима и живот више ако заборавимо, како живе ратнике, тако и погинуле јунаке наше. Морамо их се сећати свакога дана на свакоме кораку. „Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''... Свети Јован Златоусти...

Сад, ко ће да послуша нека то и уради па и нек подели коме мисли да треба.



14 коментара:

  1. Kao ucesnik u sva tri sukoba od 91 do 99 godine imas svu moju mogucu podrsku! Hvala ti da se neosecam vise sramotno zato sto sam se borio za svoj narod. Bojan Novovic

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kako braco,i ja imam upisana 4 ucesca u ratu,kako se boriti sa nasom administracijom.Pokusavam da osnujem udruzenje 12 bVP Novi Sad,ali jako tesko ide,ali neodustajem.

      Избриши
  2. Драга браћо подржавам уједињење ветерана свих србских земаља. Цијели живот је борба непрестана. Ми смо искусили оружану борбу а као што видимо ова неоружана је можда тежа. Пренесимо на потомке потребу непрестане витешке борбе за истину и правду.
    Борац ветеран Војске Републике Српске

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала ти брате Здравко...

      Без уједињења нема нам спасења!

      Избриши
  3. Својим ратним друговима из 125. Моторизоване бригаде ( из књиге ЛИНИЈА РАЗДВАЈАЊА )
    Прадедовска земља вапи у туђим рукама,
    Дух предака над нашим светињама лута.
    Да оком их дотакнемо пењемо се по чукама
    А између нас и историје – линија жута.

    Сјаје нам у души Грачаница и Дечани,
    Лазарева клетва одзвања с небеског пута.
    Зову нас манастирска звона и свеци тужно свечани
    А између нас и историје – линија жута.

    На старим бојиштима српски витезови векују,
    Оклопи њихови златни бљеште крај божјег скута.
    На земљу коју посветише наш повратак очекују
    А између нас и историје – линија жута.
    С.В.

    ОдговориИзбриши
  4. kad ste ratovali bila sam jos uvek dete, HVALA VAM STO STE NAS SACUVALI

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман09. март 2014. 16:07

    Лепо је ово све и то што се неко сећа нас који смо били у ратовима само бих
    желео да питам за визију која би се евентуално понудила и за којом би вредело ићи. Јер многи кажу време је за ово за оно и ништа више. Прво шта је са ратним дневницама које су следовале по закону и уставу? Непитамо ово само тек да кажем нешто већ то стварно мислим. Друго наши генерали леже на милост и немилост душмана наших издати од власти. Шта с тиме?
    Шта ћемо са правима нашим? Шта ћемо са онима који су захваљујући лудачим уверењима избегли да бране нашу мајку Србију а сада су на високим функцијама и другим високим положајима, кога они то преставлљају?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da li su Srbi 1912,1913,1914 i 1941 tražili da im se isplate ratne dnevnice zato što je Srbija bila napadnuta?Bila im je čast i obaveza da brane svoju zemlju.Da li su Ruski dobrovoljci tražili da im se isplate ratne dnevnice?Sram nas bilo!Ako se zemlja brani zbog dnevnica onda je bolje i da nas nema.

      Избриши
    2. Sta ce ti ratne dnevnice, jel si ti placenik ili sta? Ratovali smo zarad nase dece i nasih pradedova, da se ne sramotimo. Generale smo predali, vecina je i bila za corku, osim g-dina Lazarevica, ako cemo realno, mada nismo smeli nikoga da predamo. Govna smo i to stoji, ali ovo je samo prvo poluvreme. Pozz svima i u dalje pobede !

      Избриши
    3. Само је један пут

      Избриши